Ђорђе Брујић: Коло на Машвини

 

Kорачам да их не пробудим,
да им се плач у црвену пену не разлије
Ако су будни да знају због њих да бдијем
Сам, ја безнадежни стражар
над њиховим још топлим телима
и овим брдом и јамом

У чему је снага речи осим у забораву
Зато ћутим пред црквом од њихових детињих срца...
Лица, лица, лица...
А они мирни и високи, лепи као море
Са веђама насмешеним остацима џелата
и очима загледаним у дно моје несанице

У срце да нам се подсмехнеш
у нож у срцу да нас погледаш
Приђи! Голе нâс у детињству да препознаш;
У свакога шака као зрно проса
У колу бели,
у колу голи и бели
од кога коме предани

Сад старимо заједно,
као земља и небо над њом што стари;
Они бивша деца
Нож ухваћен у замаху,
па корачам да их не пробудим,
њих двадесет у мојој зени    

 

__________________________________________________

Тко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда, изнад Раковице, код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!

(Из књиге: Др Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, свједочанства геноцида)

Награде часописа Стварање

Лауреати награда часописа „Стварање” су за поезију Момир Војводић, прозу Коста Радовић и есејистику Ђорђе Брујић, обавијестио је предсједник жирија Гаро Јовановић. Чланови жирија су били Неда Андрић Радојевић, јереј Предраг Шћепановић, Веселин Ракчевић, Милица Краљ и Гаро Јовановић.
Иницијативни одбор који су чинили писци, духовници и професори универзитета, основао је награду за књижевност часописа „Стварање”, једног од најстаријих и најзначајнијих штампаних ауторитета српске периодике, казао је Јовановић.

Зарасли су путеви и стазе

 

Пише: Дара Секулић

 

Ово што читате, испричала ми је Миља Егић, жена с презименом моје мајке Кате Секулић, рођене Егић. Моја мајка као да и није живјела, а Миља Егић је недавно умрла, али и да је и жива, не би могла да буде заштићени свједок.

Село Јаворањ, десетак километара удаљено је од Двора на Уни, а и Двор је мртво мјесташце. Умиру читави низови кућа, дворишта и вртови, воћке и плотови, умире све.

Ни у Двору, ни у Јаворњу, ни у селима около - нема дјеце. Обрушавају се школе, тону пусте и празне цркве. 

Ђорђе Брујић: Избеглице (превод)

Избеглице

На пресецишту главне и једине споредне улице,
на чвору два различита правца ка истом циљу,
анатомија нас је везала за снове као за отворена врата
или прорез у жици, кроз чији отвор не знаш да ли
улазиш или излазиш из света

На месту хитрог реза,
у доба када нам идеје нису сезале даље од анархизма,
у предвечерје под окером платана,
од нас је расла бела вода – кругови су се сабирали у тачку
Жамор је плавио као песма о зрелом пољу
које нас жутим испраћа

Дан је искренији у сумрак; Путеви отворенији
према дубини исплетеној од пролазности;
Затворена уста су сигуран гроб у камену
са кога се излива недоречено као измаглица
што око људске реке ствара привид извесности

Ђорђе Брујић



Refugees

At the intersection of the main street and the only side street,
At the knot of two opposite directions leading to the same destination,
Anatomy tied us to our dreams as if to an open door
Or to an opening in the wire fence, one that you do not know if it is
for your entering or exiting the world

At the spot of the brisk cut,
At the age when our ideas did not go further than anarchism,
In the dusk under the ochre of the sycamore,
Out of us white waters flew out – the ripples of which circled round the hole
Clamour flooded in like a song of the ripen crops that wave us off with yellowness

A day is franker at dusk. Roads are wider
When approaching the depth woven out of transience;
Closed mouth is a grave secured in stone
From which the unsaid flows out like mist
That forms the vision of suspense hovering over the river of people

Djordje Brujic

(Translated by Stela Kovac)

Живот за књигу у лепој Венецији

Венеција и Европа петнаестог века у превирању нових идеја, али и у страху од Бајазитових освајања, и човек из наших крајева Божидар Вуковић, који живот посвећује књизи у том свету, теме су првог романа Катарине Брајовић „Штампар и Вероника”, у издању „Штампара Макарија” и „Октоиха”.

Ово дело је представљено у Библиотеци града Београда, а у разговору су учествовали Александар Јерков, Гојко Божовић, Марко Крстић и ауторка.

Поводом језика ове књиге, израза искусног приповедача, који је истанчан и грациозан, као и ренесансни дух који дочарава, Катарина Брајовић каже:

„Те снажне слике носим у својим визијама још од детињства, када су нам родитељи показивали репродукције врхунских сликарских дела ренесансе, као један оригинални преиндустријски свет. Желела сам да ова књига буде посвећена таквој лепоти и креацији, као контраст нашем суморном свету. Предмети из ренесансног времена завршавају у музеју, а наше ствари ишчезавају, све краћим путем.”

 

Уши су црногорски бренд

      Нема тога шпијуна ил’ жбира
      да се није позна’ код Момира.
      Свакој мајци треба да је дика
      којој Момир није потомка наслика’!

Браћо и сестре, драги пријатељи, помаже Бог!
Дозволите ми да и вечерас у ваше и моје име поздравим полицајце у цивилу и стручно особље Агенције за националну безбједност који прате ово, као и сва наша окупљања. Скрећем им пажњу да сметње на везама нијесу техничке природе, него поручите господару да народу крче цријева. Поздрављам за сваки случај и лежеће полицајце...

Татјана Бијелић: Десерт у библиотеци

Радим у подруму са ријетким књигама
и мотрим доброћудне карактере
на лицима читача.

Док сијева, копир-апарат
разоткрива сиједе и подочњаке,
грми на сваку страницу
у правилним размацима.

Понекад лампа умножава
нервозне сјенке
па столови титрају.

Док сређујем каталоге
истражујем помијерања
у торбама притајених књигождера.

Понекад уловим око
неке рибе, трзај зеца

и ред чоколаде међу прстима.

Овдје је дозвољена само вода
у флашама, све остало има мирис
далеких маркета.

Жена прије мене тјерала је напоље
уважене академске
гурмане,
тражила мрље по књигама.

Данас их је мање
и отворено мљацкају
ваљда воду,

устају и носе све моје благо
у дебелим скриптама.

Послије двадесет година

Kрајем идуће зиме навршиће се тачно 20 година од, за сада, посљедње обнове рада Српског културног друштва "Просвјета". Добар повод да се запитамо; у што смо потрошили двије деценије својих и туђих живота? У мјери у којој смо о томе одлучивали, а и у цјелини. Далеко би нас одвео покушај да макар скицирамо друштвене и политичке прилике у том бурном периоду, па ћемо овдје радије претпоставити озбиљно предзнање и мисао слободно развијати из средишта клупка, или, с нама ближег краја. Салдо је то потребнији, што су видније присутни знаци још једног прелома у нашем раду и оном што, без патетике и алузија, смијемо назвати, нашом борбом. 

Емирова камена круна

Пише: Дара Секулић

Јесен хиљаду деветсто деведесет прве била је топла и плодна. Недалеко од нас се ратовало, али то је било "тамо негдје" иза Уне, Коране, иза Купе, Саве, иза Дунава...

Сједило се још напољу за столовима по сарајевским кафанама и баштама. У тада прекрасном врту преуређене зграде Удружења књижевника, у улици Силвија Страхимира Крањчевића, предвече је тешко било наћи и једно слободно мјесто. Људи су пијуцкали, сркутали и цвркутали као да се иза тих тамо ријека не догађа ништа, што би могло да помути воде које из њих извиру и теку према нама, или у њих увиру с ове, наше стране.

Митско место – Бабанија

Mирко Демић: По(в)ратнички реквијем, Агора, 2012.

 

Опустела Банија у коју се тихо и спорадично враћају њени избегли становници, постаје митска Бабанија већ првом реченицом романа По(в)ратнички реквијем Мирка Демића – „Одавно не живим”. И други ће по(в)ратници, како их Демић назива исписујући кованицу која означава не било какав повратак већ онај који се одвија „после рата”, често наглашавати: „Ми смо живи мртваци... само су нам мртве наше бесмртне душе”, изокрећући мотив живих мртваца Хуана Рулфа у мотив оних који себе доживљавају као да им је живот већ окончан и чија се „свакодневна јадиковка” заиста претвара у реквијем, молитву за мртве из чистилишта, коме Бабанија одиста сличи.
Први роман о избеглицама и повратницима у нас покушава да на деликатан начин прикаже очајање оних за које су рат и промене које је он изазвао представљали крај њиховог живота у симболичком смислу, као да је уопште могуће о очајању и смрти писати деликатно. 

Ловци су бољи од политичара

Драго Кекановић (1947), приповедач, романсијер, песник, драмски писац, сценариста, дугогодишњи уредник и драматург у Драмском програму Телевизије Загреб, односно Хрватске радио-телевизије, овогодишњи је добитник награде „Светозар Ћоровић”, која се додељује на Ћоровићевим сусретима у Билећи, за роман „Вепрово срце”, који је објавила Српска књижевна задруга (СКЗ), у јубиларном „Колу”, о 120. годишњици СКЗ.
Кекановић је аутор песничке књиге „Светлост шуме”, збирки прича „Механика ноћи, списи”, „Вечера на веранди”, „Ледена шума и друге кратке приче”, „На небу”, романа „Потомак сјена”, „Ивањска ноћ”, „Рибља стаза”, „Амерички сладолед”… и више драма и сценарија.
Роман „Вепрово срце”, у чијем поднаслову стоји: Ловачки роман, говори о последњем рату и распаду Југославије.
 

Будимпештанско вече посвећено Србима у Хрватској

Културни и документациони центар Самоуправе Срба у Мађарској угостио је прошле недјеље представнике Вијећа српске националне мањине Града Загреба, СКД-а “Просвјета” и Српског народног вијећа, у оквиру Мјесеца српске културе у Мађарској. Том приликом у центру Текелијанум – задужбини Саве Текелије у Будимпешти – одржано је и тематско вече посвећено Србима у Хрватској.

Ђорђе Брујић: Три песме

*** 

Замирисале су ми године као листићи папрати међу овом трулежи
Говор нам је неизвесност, говор жуди повратку
као да свет није од једне славе
коју сапиру воде
и од извора до мора ваљају
Живот нам је наплавина
која се у зеленом љуљушка,
дубоко испод моста што спаја двоје у нашој целости

Стоји ваздух, све стоји у колони
Нас оволико а он сам

Па онда заборављамо себе
и међу расутим љуспицама тражимо наду,
макар у жубору кукурузишта
од чије нам се жуте свиле
плету кончасте омче

Нисам се нагледао па сад миришем
не бих ли видео оно што су ми раскућили

У сећању све мења лице

Сиви смо и сенка се извија као рој у ком су скупљени сви гласови
Из њега се, као из ужареног вртлога, додаје смисао, по мери,
онолико колико је потребно за слику
или њен одраз округао као тачка у слепом простору зенице

Формализам, лажна форма

 

Пише: Ранислав Ачковић

Kад сазнајете да једно друштво, један народ лишавате макар и привида стварности, што је на то мјесто занимљивије инсталирати од стварности привида. Да ли то људи задужени да владају раде свјесно, па им се методу симулације приписује политиколошка одлика, или то власт ради несвјесно, па их од патолошке не може раздвојити ни најузорнија толеранција, не зна се сигурно. Немају сви баш срећу да живе у земљу привида, гдје је претјерано полагање на спољашњу страну (форму), занемарујући при том садржину и суштину ствари, постало право политичко обиљежје овог властодржачког сазива. Формализам, начин владања са гаранцијом изградње начина живота. И тачка. Одлика прерасла у егзистенцијално гесло.

Пресек савременог српског песништва у Црној Гори

Трибина Микрокозма Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори успела је у свом досадашњем раду да представи особену врсту пресека савременог песништва у Црној Гори:

- обзнанила је могућност увида у разнолике поетичке оријентације;

- показала богатство поетолошких искустава и аутопоетичких ставова;

- открила маргинализовану и са јавне књижевне, одоносно културне сцене, скрајнуту песничку енергију, српски језик, ћирилично писмо; доживљај, језичке слике света, времена, начина исказивања... дакле, ону димензију стварности која је потискивањем, перфидним прећуткивањем и агресивним минимизирањем доспела у домен књижевности бараке.

(Не)зарезивање

Пише: Мирко Демић

Недавно ми је мој уредник скрушено признао како је зимус, из Аграма, донио есеј штампан у „Зарезу“ у којем се у чудном контексту „третира“ мој роман Трезвењаци на пијаној лађи. Каже да се дуго нећкао да ми га покаже, сматрајући да је текст промашио мету, иако је се својски пуцало по њој. Није ми га раније показивао, бојећи се да ћу се потрести, јер, у том есеју, ја и моје дјелце нисмо прошли најславније. А онда му грижа савјести није допустила те ми је рекао за њега, а на моје инсистирање и показао, изгубивши сваку наду да ће ми на његово постојање указати неко од мојих загребачких пријатеља.

Дари Секулић Шантићева награда

Алекса Шантић је пјесник кога од његовог живота, а нарочито од његове смрти до данас ниједан пјесник у српској поезији није могао мимоићи. Због тога што је он један необичан, па скоро и јединствен примјер пјесника који се тако пјеснички држао традиције и културног бића српског народа. Добити његову награду много значи сваком пјеснику, то је још једна потврда да иде путем који већ дуго траје, а то је велики пут и велика слава српске поезије. Рекла је ово за "Глас Српске" угледна српска пјесникиња Дара Секулић, добитник награде "Алекса Шантић".
Признање јој је додијељено у оквиру "Шантићевих вечери поезије 2012" које у Мостару организује Српско културно и просвјетно друштво "Просвјета".

Јован Радуловић: Зазирем од писаца који пишу само романе

О 120-годишњици, „Српска књижевна задруга” у 104. колу, објавила је збирку прича Јована Радуловића „Сумњива сахрана”, са десет нових прича. Јован Радуловић (1951), приповедач, романсијер, драмски писац, сценариста, аутор је култних збирки прича: „Илинштак”, „Голубњача”, „Даље од олтара”, „У Исламу Грчком”, „Идеалан плац”, „Изгубљени топоними”, романа: „Браћа по матери”, „Прошао живот”, „Од Огњене до Благе Марије”, више драма и сценарија за филмове и телевизијске серије, као и књига документарно прозних и есејистичких записа. Његова дела превођена су на више европских језика, добитник је наших најзначајнијих књижевних награда.

Два краја стиха о српском роду

Књижевна трибина Микрокозма, коју је Матица српска - Друштво чланова у Црној Гори посветила поезији и пјесницима, угостила је овог пута Ђорђа Брујића и Богића И. Булатовића.

Вече у Матици српској

Опјевавање божанског

(Милица Краљ, Лепи Јован, Унирекс- Јаникс, Подгорица-Београд 2011.)

Нова пјесничка књига Милице Краљ насловљена „Лепи Јован”, објављена је под окриљем „Унирекса” из Подгорице и „Јаникса” из Београда. Збирка садржи 33 пјесме, која почиње циклусом „Лепи Јован”, а завршава са „Плавим анђелом ариљским”.

Савремено знање, идеологија знања

Пише. Ранислав Ачковић

Неспутана потреба за знањем одвајкада се сматрала као индивидуалан феномен, са крајњом сврхом да субјект стави на пробу, па потом измјери или измијени статус јединке у друштву. Наоко, оваква пракса се до данас није измијенила, осим што се чини да је сазнајни поступак постао никад ближи извору знања, углавном сведеног на кибер-технолошку лакоћу његове апсорпције.Управо та лакоћа је одлучујућа у намјери да потреба за стицањем знања поприми један идеолошки тип, принцип као и његови претходници рођени у маси.
Да ли информација или информисаних субјеката? Свијет хиперпртоизводње сем индустријских роба успјео је нападно да се истакне и на примјеру информатичке производње, па се чинило да иза њега слиједи олакшица у производњи новог знања.

Анин Радован

Пише. Дара Секулић

Најкраћи пут до Коране водио нас је крај куће Ане Вукелић. У сваком селу има барем једна кућа која је некако скрајнута, засебна и необична. Можда због људи који у њој живе, јер све што човјек направи, па и кућа коју сагради, личи на њега.

Ана је била необично висока и мршава, много је радила, а мало говорила. Наткривена тераса, или гањак, како кажу на Кордуну, на прочељу њене куће био је некако извишен, до њега се пењало преко више степеница. И прозори су били виши и дужи, чинило се уски, ужи од прозора на другим кућама у селу.

Српске књиге у Хрватској

Прошла 1892. била је повољна за нас Србе. Или су наступила одавно већ жељена боља времена или смо ми у овијем врменима бољи постали. Главно је то, да смо те године коракнули добрано напријед. Ето Књижевне задруге у Биограду, ето српских штампарија у Дубровнику, Мостару и чак у хрватском Загребу. Али осим овог видимо ми још једну свијетлу појаву, а то је књижевни покрет код Срба у Хрватској и Славонији. Тамо живи преко 600.000 (шест стотина хиљада) православнијех Срба. Сва Хрватска не само политичка него књижевна и културна друштва заслијепљена шовинизмом прегли су свом снагом, да забашуре Српство тамо.

Милош Црњански: У почетку беше сјај

Далеко горе испред мене слива се небо са 

                травом.

И свуд око мене стоје руже тајанствено, 

                спуштеном главом.

Тужно је ићи чак до пољана

што тамо леже чак под небом

овде је свака реч очарана

овде је свако срце очарано

овде се најлепша песма пева

сваког убогог дана. –

Тужно је ићи чак до пољана

што тамо леже чак под небом

јер је гадно тамо речи црне

јадати из срца раскидана.

И видети да од цвета до цвета

и видети да од жене до жене

и видети да од бајке до бајке

и видети да од дана до дана

узалуд смо ишли.

Тужно је ићи чак до пољана. –

 

(Пјесма је објављена у "Босанској вили",бр. 5, за 1912. годину)

Двобој код О.К. корала

 

Пише: Гаро Јовановић

 

Сјећаш ли се Двобоја код ОК корала? И оне Тјомкинове мелодије o узвишењу са гробљем које се зове Бут хил? Усамљено мјесто, претужно, једва чека јутро да дође вјетар, да траву покрене, једва чека поноћ да изрони мјесец. Нема гробља без мјесеца и вјетра, на Бут хилу се завршавају земаљски путеви, крстаче имају сјене, и птица кад прелети... само човјек не оставља сјену за собом, ништа сем кратковјеки траг. 

Boot hill, Boot hill, so cold, so still...

(Бут хил, Бут хил, тако сам, тако тих...) Је ли демократија казна само за нас Србе, или уопште?

Призори личне свакодневице

О поезији Ђорђа Брујића

 

Aко хоћете да сачувате литерарну савјест, било да је она изазвана критичарском или рецезентском формом, онда најбоље што вам се може у том спасоносном тренутку догодити, то је да се пред вама нађе рукопис истинског пјесника. Или само, пјесника. Такав је случај са новим текстом Ђорђа Брујића. Након збирки «Нови пусти дани», «Страх од шума», «Упутство за путовање» и «Кућа на леду» у литерарном новитету одмах пада у очи линеарна доследност виђена као наставак већ пређеног поетског пута, издијељеног на колекторске етапе, у његовом случају већ поменуте, објављене збирке пјесама. У овдашњој књижевној лиги пребогатој пјесничким учесницима, није претјерано рећи да Ђорђе Брујић заузима изразито високо мјесто, ако једна таква блага градација у лошој култури није унапријед увреда за самог аутора.

Миодраг Павловић: Зора у Кареји

Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,

(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.

Вријеме које памти

 

Пише: Дара Секулић

 

Тушиловић, недалеко од Карловца, одувијек је био најнапредније српско село на Кордуну. Том напретку, прије великог свјетског рата, много је доприносио и "Привредник", који је школовао и Станка Опачића Ћаницу. Као стипендист "Привредника", даровити дјечак ће одмах почети да ствара своју библиотеку, касније богату и чувену; прогнаном и расељеном роду оставиће и  преко стотину својих дрвореза са мотивима страдања српског народа у  Другом свјетском рату.

Савремено пјесништво Српске Крајине

Судбина Српске Крајине, као дијела укупног српског духа, постала је симбол латентне деструкције национа уопште. Најприје исцрпљујући рат, а затим и “хумано” пресељење Срба Крајишника довели су до разарања културног идентитета и рушења готово свих материјалних обиљежја које је овај народ вјековима градио. Општекултурне деконструкције није поштеђена ни књижевност, као цивилизацијски сегмент који се по својој природи чува у језику.

Душан Јерковић: Носталгија

То из магле прошлости мирише детињства дах...

Никад га завејати неће заборава снегови.
То и кроз кишу и пахуље и кроз сунчани прах
у мојим сновима дишу модри, винородни брегови.

Слапови Петрињчице и Купе зеленкасти вирови,
колибе у горју и јабланова очи
као да к себи ме зову,
док узврели шум града ме кружи. То у ме точи

Тугу сан за детињством шума и скршене саоне
и топот копита Видана, незаборављенога белца.
О, тамо да кренем, где буре кроз борје звоне
молитву за покојне и бела загорска селца.

Тамо, да узберем нових радости цвет!
Ту чежњу не могу завејати ни заборава снегови...
Да један дан само видим новоизлеглих птица лет
и да ме у крилу шума скрију винородни брегови!

Камене улице кишама Сунца заливене...
Извире небо из срца изгладнелих сиромаха
Шуми дисање птица и гране се зелене;
кашаљ поподнева пао из фабрике сивога даха.

Маса, јавност, српственост

Пише: Ранислав Ачковић

Доћи на свијет не мора увијек у себи да садржи обавезу приспијећа у језик, у што један савремени философ покушава да нас убиједи. За наше прилике реалније би било очекивати да по доласку на свијет приспијемо у масу.
Ткиво састављено од појединаца, с намјером да се оно по потреби буди или успављује. У оваквим друштвима, какво је наше, друштвени уговор сређиван по партијској ноти, преко ноћи је претварао народе, хтјели то они или не, у необичан, али кажу љупки масив заједнице, гдје је свако имао да мисли онако како се мислило у бироима владајуће политичке организације.

Од свакодневног до универзалног

(Ђорђе Брујић, Кућа на леду, УКЦГ, Подгорица)

Иза једне пјесме стоји цио језик на којем је написана, говорио је Љубомир Симовић. Узмемо ли да се под језиком подразумијева и језичко памћење, што свакако јесте, онда је поезија Ђорђа Брујића у књизи «Кућа на леду», почев од лексике и стиховне интонације до тема и мотива, најпоузданија потврда оваквог увјерења. У њој сусрећемо више језичких слојева и искустава разноразних пјесничких облика: химнични тон средњовјековних молитава, савремену урбану лексику, иронију, гротеску...

Сава Мркаљ: Јао! Јао! Јао триста пута!

(Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу
доспедох побеђен и остављен од свега света)

Јао! Јао! Јао триста пута!

Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов’ је свет!
Лед и ватра, зрак, и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!

Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л’ без зла који час?

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.

Милош Кордић: Пријављивање

Институт пријаве, научно речено, код институција државе, има дугу и несагледиву историју. Старији је, наравно, и од Платонове Државе, а јавља се, по свој прилици, већ у родовској заједници. Касније се ширио, гранао, уобличавао, стицао готово до савршенства своја дефинисана тумачења и значења. Учвршћујући се у праву, економији и, посебно, у унутрашњим органима сваке државе.Без обзира шта ко о њему мислио, али држава, једноставно, без пријављивања не би могла да функционише.

Небојша Деветак: Ноћ у туђој кући

У дувару туђе куће пацов ршће.
Кроз скршена врата мрачак се провлачи.
Крај студене пећи моје срце дршће
и крадом лудачку кошуљу навлачи.

Притеци, Господе, у овоме мраку.
Ужди макар једну сипљиву звијезду,
кресни барем муњом у глувом буџаку
да не пресвиснем у ђавољем гнијезду.

Насрнуће наме, издаће ме руке.
Притеци, Господе, отвори небеса.
Рашчини. Помилуј или скрати муке.

Згануће ме језа од ноћног накота
гледајући како трулеж гробну стреса,
знамење мртвачко бившега живота.

Александра Мугоша: Твојим бих очима видјела

Да бестрага одем,

Не бих се

Кајала.

Да све заборавим,

Нас бих памтила.

Да изгубим вид,

Твојим бих

Очима видјела.

Да нестану ријечи,

И даље бих писала.

Да наставим сама,

Твоја бих сјена

Постала.

А не признајем

Да ти припадам.

Текст, поезија, деконструкција

(Ранислав Ачковић, Сан нашег језика, УКЦГ, Подгорица)

Када је код Удружења књижевника Црне Горе објављена књига песама Ранислава Ачковића Сан нашег језика, у домаћој књижевној јавности поново је, али сада на другачији начин, проблематизовано такозвано певање о писању, певање о језику, о његовим сферама и правцима, о његовим границама (границама међу двама различитим језицима) и њиховом „преклапању“ у наизглед супротстављеним дискурсима.
Да ли је језик песме само онај препознатљиви поетски језик и каква она постаје уколико се у њу уведу другачији облици, други језици – намеће се као основно питање Ачковићеве поетике, у којој је бављење језиком константа провучена и кроз његове раније збирке.

Музеј Дмитра Горића

Пише: Дара Секулић

Кад је одлучио да напусти своју кућу у Јабланцима, селу које је зачас опустјело, остало без гласа и јава, Дмитар Горић није журио. Бојао се и он као и сви који су већ били побјегли. Бојао се и сад, и цијели свој живот. Овај напад на Србе у Крајини није без имена, и није непознат, понавља се. Сјео је насред највеће собе у својој кући, прелазио погледом по стварима које су је испуњавале, како би се сабрао и одлучио шта да понесе.
Његов ауто, стари "опел кадет", стајао је испред куће. Он није био у недоумици шта да понесе, понио би све, већ шта да остави, а оставио не би ништа. Знао је, све што у кући остане, никад више неће видјети, биће опљачкано, спаљено и оскрнављено.

Помен за 463 Срба из Садиловца

У цркви Рођења Пресвете Богородице у селу Садиловац на Кордуну, у Хрватској, данас је обиљежена годишњица страдања 463 Срба које су усташе побиле и запалиле у овом храму 31. јула 1942. године.
Парастосу је присуствовало тридесетак људи, а обиљежавање годишњице организовала је породица Гвозденовић, потомци страдалих у садиловачкој цркви.

Иван Негришорац: Европској унији, Одељењу за даљине

                                                         Подносилац молбе:
                                                        Живота из Грачанице

Молим горњи наслов да има у виду
И моју реч тиху. Да прими, у стиду

Богобојазноме, сузу што је мила
Лица праведника, ма где она била.

Знам ја да ми молбе нема ко да чује,
Ал све нешто мислим: нека небом хује

Гласи анђеоски, нек бар Господ слуша
Све што таје људи. Пуна ми је гуша

Залогаја тешких што засели давно,
Ал свима је због тог до Месеца равно.

Ја на Месец нећу, ни у Стамбол богме,
А они нек газе све животне догме.

И док раја моли за пасоше лаке,
Којим континента прекривају краке,

Ја бих вас, господо, замолио само
Да исправу дате којом стижем тамо,

Преко жице страшне. Даљине су сиве,
А ја само видим злато родне њиве!

Милица Краљ: Лобања мастионица

                                Богдану Жерајићу од чије је лобање

                                џелат издељао мастионицу

 

дрхав лелуј испод жиле у пределу месечине

у белини самог гроба из чеоне кости – злоба
расте плаво крилце свица у поготку првог хица

у запису да не труне прилистао век побуне
Лазар, Богдан и Гаврило претворени у мастило
а џелата смртна рука исписује слог јаука

Наша стрина Милија

Пише: Дара Секулић

Слобода! Дошла је слобода! Викали смо и грлили се на ратом опустошеној сплитској Риви. Хватали смо се за руке и у групама трчали пјевајући. У одјећи смо скакали у море и из мора излазили раздрагани, повезани рукама.
Био је мај мјесец. Слободни, већ смо били зашли и у јули кад су нас једног дана окупили на састанак. Дошла је нека другарица да нам и званично саопшти да наша гимназија више неће радити.

Књиге су завршавале на сметлишту, неке и у ватри

O каквом се ту отпису заправо ради говори и податак о једном директору сплитске књижнице који је рекао како су отписали чак 60 посто фонда, све тзв. четничке и ћириличне књиге. Из тога је јасно да се ту не ради о стандардном отпису, него о идеолошком дјеловању

Пише: Раде Драгојевић

Вишегодишњи рад на скупљању материјала о избацивању књига из хрватских књижница током деведесетих година, који је подузео публицист, преводилац и књижничар Анте Лешаја, на крају је уродио књигом под насловом “Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их”, чији су суиздавачи “Профил” и Српско народно вијеће из Загреба. С аутором разговарамо и о политичкој атмосфери почетком деведесетих која је довела до књигоцида.

Ђорђе Брујић: Две песме

(Светигора, Божић, 2012.)

Вјечита тама пјесничке слободе

(Mиодраг Трипковић, Крв пјесника, Дом омладине, Подгорица)

Шта може писац да уради пред запањујућом брзином времена, и откуд толико снаге у једном крвотоку, толико концизности и сведености, толико одлучности да се отргне и супротстави општем пропадању, деконструкцији. Живот литературе и живот литерате – неразлучиво двојство чија заједничка нит траје паралелно са временском вертикалом, добило је у данашњици специфичну архитектуру и функцију. Мистика књижевног стваралаштва, сагледана кроз оптику тајновитог ритуала у тренутку док дјело настаје, као и укупан слијед материјалних и психолошких елемената који доводе до коначног продукта, толико су прожеле ововремену литературу да је (а има ли уопште и потребе) у обиљу и слободи документаризма готово немогуће препознати фикцију.

Ђорђе Нешић: Прозор кроз који Дунав тече

Једном, ако се размрсе нити 

и пораз престане да пече,
кад мине све, да ми је бити
прозор кроз који Дунав тече.

Па да кроз мене поглед оде,
у зору када сунце гране,
преко широке плаве воде
до тополикā с бачке стране.

А увече, када се згусну,
на мени капи бивше паре
да ми, пре но што мирно усну,
дечји прсти цртају шаре.

Да ми је бити, бар једно вече,
прозор кроз који Дунав тече.

Нове стопе или књига о нама

(Ранко Јововић, Доба дивљања, Апостроф – Алеф, Београд – Подгорица)

Шта је то дивље у Јововићевој књизи “Доба дивљања”? То сигурно није фотографија дечака на корицама, безбрижно осмехнутог, жртве једног времена (сви смо ми, ваљда, жртве различитих времена или можда једног те истог, које никако да прође), времена у којем се неизбежно страдало и које је више него очигледно оставило последице, чије се ране тешко лече до краја живота.
Дивље је, дакле, оно време, ово време, једна идеологија или идеологије, људи – немилосрдни и неумољиви, дивља је поезија настала из таквог прометања и неумитност да песник/књижевник буде ангажван, да буде филозоф свог доба и свог народа.

Пјесма није нестала

Пише: Дара Секулић

Сретнем се понекад с људима који се том сусрету једнако обрадују, сјете се да су били дјеца и да су писали пјесме.
Прије неколико година припала ми је част да у порти Манастира Гомионица примим награду "ево перо" ("на ме перо, нигде крило цело..." Душко Трифуновић). Том приликом пришла ми је да ми честита и једна лијепа и у односу на ме, још млада жена. Пружила ми је и перо, можда гушчје, јер поклоњено је као симбол, а њиме се донедавно заиста и писало.

Јединствен књижевни вијенац

(Новица Ђурић, Светлост и сенке под Ловћеном, УКЦГ, Подгорица)

Новом књигом записа и репортажа, насловљеном "Сенке и светлост под Ловћеном", Новица М. Ђурић прекорачио је ону вјечну жанровску, а прије свега стилску границу која се успоставља између два дискурса, двије различите форме – књижевног и новинарског израза. Дакле, до сада непревладана дилема – да ли је репортажа новинарски или књижевни жанр, кроз текстове Новице Ђурића добила је нови, сасвим конкретни обрис, простор у којем је остало мало мјеста за дилеме.

Нечитач

О поезији Бећира Вуковића

Шта послије великих ријечи, ауторитативних судова, раскринканих општих димензија, човјек још може рећи о једном дјелу а да то не буду тек опиљци неисказаног, при том да буде и сувисло, и непатетично, и неимпресионистично?
Ако се говори о поезији, ситуација се додатно компликује, јер како извести говор, ако још уз то желимо да намјерно избјегнемо структурално, формалну разградњу и пребројавање, а да он не буде миметичан и херметичан, у крајњем уопштен и непропустљив.

Некропола које више има

Пише: Ранислав Ачковић

Историја човјечанства врви од примјера како су неки градови нечовјечно нестајали, у том нестајању теглећи за собом драму сопственог становништва. Нови би потом настали на њиховом згаришту или на неком повољнијем простору, гдје би се судбина преживјелих могла донекле компезовати за незаслужен и апокалиптичан погром. Није ријеткост да би и ти нови знали неочекивано нестати и тако пружити прилику историји за проневјеру још једног крвавог поглавља.
Али случај да један занимљив градић нестане, а да то не уочи нити једно историографско око, нити иједно партијско чуло, заиста заслужује да нађе мјесто у историји ријетке менталне способности.

Свети Сава у европском контексту

КУЛТУРОЛОШКЕ ПАРАЛЕЛЕ - НОВИ ПОГЛЕДИ НА СРПСКИ СРЕДЊИ ВИЈЕК

 

 

Пише: проф. др Младен Шукало
 

Поучавани смо, а и ми друге учимо, како је Средњи вијек био мрачан. Одавно је и доказано и показано да тог мрака, замишљаног из наше хуманистичко-ренесансне свјетлосне перспективе, уопште није било. То свједочи и милешевски Бијели анђео који своју љепоту црпи са фреске на истим зидинама која нам је сачувала за сва времена лик Светог Саве. Не без разлога, у пјесми Путовање Светог Саве, Васко Попа казује: 

Путује по мрачној земљи/Штапом пред собом/Мрак начетверо сече.

Икона као песнички изазов

(Милица Краљ, Икона Грдана, Унирекс, Подгорица)

У књижевном родослову Црне Горе песникиња Милица Краљ већ дуже од деценије чини незаобилазну литерарну појаву у чијем опусу се налази неколико веома успешних, од јавности и критике свесрдно прихваћених, поетских књига. Поред песничког ангажмана, Милица Краљ је посвећена и књижевној критици, а састављач је и неколико антологија, панорама и прегледа.
Након књига „Двери“, „Од светлости светлост“, „Људско месо“, „Небом расла бела црква“, „Засејах лан“, пред читаоцима се сада налази њен нови песнички рукопис – „Икона Грдана“.

Млади калуђер – рибар

Пише: Гаро Јовановић

Данима је било невријеме, и чим су таласи мало утихнули, одвезали смо барку. У мору су нам биле три високе мреже, а спустили смо их на тврдо дно, између подводних стијена, и морали смо их пажљиво извлачити, да не запињу, да се не цијепају.
Биле су три добре мерле, зубатац, и највећи пиц којега сам у животу видио, и сараг, три гофића и двије златне циполе.
А у мрежи попуници, која је била на пијесак спуштене, испод Цркве Светог Јована, на дубини од двадесет пет метара, било је, ко ће да вјерује – нека вјерује, осам килограма чистих барбуна, оштећене и нагрижене не рачунам. То је преко сто двадесет комада.

Свједочанство о страдању Срба у Црној Гори

У Београду, у организацији Српског националног савјета и Удружења књижевника Србије промовисан је зборник Заштита идентитета српског народа у Црној Гори коју је издала Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице.
Сала Удружења књижевника Србије у Француској 7, у Београду, била је мала да прими све поштоваоце овакво вриједног дјела.

Дискриминисани српски пјесник

Потпуна дискриминација српског пјесника у Црној Гори прогнала га је у посебан вид егзила у простор књижевности бараке или катакомбне књижевности 

Књижевна трибина «Ријеч» која окупља српске пjеснике у Црној Гори, изражава протест због дугогодишњег стања својеврсног апартхејда или гета у комe се налази.

Више од десет година, након драматичне подjеле на политичкој сцени Црне Горе, српски писци, српски језик и српска књижевност налазе се у егзилу. Књижевност која се ствара на српском језику прећутана је, скрајнута на маргину, минимизирана и под константним обликом цензуре.

Веритас: Да се не заборави

Билтен Документационо информационог центра 

                                            "Веритас"

Никола Вујчић: Заборављени Григор Витез

 

У хрватској књижевности је опстао, преживео је чак и чистку у наставним плановима и библиотекама

Поводом стогодишњице рођења Григора Витеза (1911–1966), Српско културно друштво „Просвјета” из Загреба објавило је изабрана дела овог великог хрватског и српског писца, у два тома, на готово осам стотина страна. У првом тому „Повјерење животу”, налазе се песме за одрасле и децу и проза за децу, а у другом „Очи траже свјетлост” су књижевност за одрасле, поетички текстови, преводи с руског и писма. Књигу је приредио Никола Вујчић.

Мирко Демић: Ко је појео један народ

О последњем рату у Хрватској, његовим жртвама и његовим победницима, избеглиштву и повратку на спаљена кућишта, о кривцима и невинима, пишу и говоре многи на начин на који умеју и онако како су то разумели. Ипак, ретки су покушаји да се још болна и сирова стварност преточи у литературу и тако спасе од публицистичке осредњости и дневнополитичких наклапања.

Писац Мирко Демић је рођен на Банији, а живи у Крагујевцу и као противник сваког сврставања на ову или ону страну покушао је да остави литерарни траг о ономе што се догодило и што се још догађа у његовом завичају.

Ђорђе Нешић: Језик је као свемир

 

Одувијек сам волио сваштаре и рјечнике, онакве какав је Вуков, пуне дигресија и литерарних рукаваца. Језик је као свемир, бесконачан и свевремен

Ђорђе Нешић (1957, Бијело Брдо) сматра се пјесником, но пише и прозу, књижевне критике и есеје, а Славонију, Барању и западни Сријем обогаћује бројним културним догађајима. Добитник је бројних књижевних награда, међу њима и “Просвјетине” “Сава Мркаљ”. Објавио је шест књига пјесама, а његов завичајни рјечник “Лук и вода” ових је дана у издању СКД-а “Просвјета” доживио друго издање.

Стихови за уточиште

 

Књижевна трибина „Ријеч” из Подгорице, приредила је поклоницима писане ријечи вече са ствараоцем Ђорђем Брујићем, који се недавно објавио нову пјесничку збирку.
О његовом пјесничком сензибилитету, говорио је пјесник Ранислав Ачковић, а аутор је казивао стихове из нове збирке.

Онтолошко бескућништво

Песника Ђорђа Брујића препознајемо као једног од најзначајнијих представника савременог песништва у Црној Гори.
Рукопис нове песничке збирке наставља ону поетску линију која се креће у оглашавању нерешивог односа песничког субјекта и егзистенцијалног окружења коју је Брујић истакао још у својој књизи Упутствио за путовање, да би је наредним књигама Страх од шума и Кућа на леду потврдио кроз димензију онтолошког бескућништва.
Деликатно подручје преиспитивања и констатације очигледних стања слика тамних простора које су својим тамним рефлективним садржајима запосели сваки кутак – у Брујићевој песми трансформишу се у низове интроспективних слика такође тамног израза, чиме се појачава несигурна и неомеђена позиција бића у простору доминантних страхова.

Спој крвне групе и карактера

(Ђорђе Брујић, "Страх од шума", Народна књига, Београд)

Ишчитавањем књиге "Страх од шума", Ђорђе Брујић, књижевник и новинар, уводи нас својом поезијом у пету димензију, димензију свијести, у којој постоји ментални простор, менатално вријеме, ментална свјетлост, ментална енергија... Ова поезија је свијет његових снова, симбола, духовних праслика, мисаоних слика тренутног Брујићевог стања, свијести његове душе која сагледава истину и разумије стварност.

Криза читања

Ако прихватимо да постоји криза читања, онда морамо прихватити да она није специфична само за наше просторе, него да се о њој, без сумње, говори у цијелом свијету. Зато не знам како би је требало посматрати – као кризу продаје књиге, односно тржишно-економску категорију, која, опет, није специфична само за књигу, него се јавља и у другим умјетностима, филму, на примјер; или као кризу читања, односно кризу креативног чина.

Брујићева "Улица за самоћу"

Подгорица, (Срна) - Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је нову књигу пјесама Ђорђа Брујића, под називом “Улица за самоћу”.
Пјесника Ђорђа Брујића препознајемо као једног од најзначајнијих представника савременог српског пјесништва у Црној Гори. Његова нова пјесничка књига наставља поетску линију која се креће од оглашавања нерјешивог односа пјесничког субјекта и егзистенцијалног окружења, коју је Брујић започео већ својим првим књигама „Нови пусти дани“ и „Упутство за путовање“, да би је наредним књигама „Страх од шума“ и „Кућа на леду“ потврдио као трајну димензију онтолошког бескућништва.

Брушена тјескоба

Ђорђе Брујић: Кућа на леду, Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица

На почетку своје четврте збирке пјесама, у два пјесничка круга, Ђорђе Брујић (Карловац, 1967; живи у Подгорици), показује да је језик океан могућности. Али, у њему није све хармонизовано, па има и неких дјелова који имају „своје смјерове”, који нијесу у служби племенитих намјера, коју језик, као цјелина, као прва асоцијација, подразумијева.
Прошлост, како је види Брујић, има доминантну улогу у нашим животима. Ми варирамо прошлост, ми сами смо варијација прошлости – живот је „једно те исто искуство”.

Пјевање о класичној љепоти

Слика Даринке Јеврић увијек ми гради потпуно нејасан осјећај – сада већ несигурно сјећање на два само мени важна догађаја. Први је везан за сазнање да ми је у ондашњем приштинском „Јединству“, на страницама рубрике за културу објављена пјесма из прве књиге „Нови пусти дани“. Тек касније сам разумио да је тадашњи уредник Даринка Јеврић, однекуд добила књигу, одабрала ту једну пјесму и штампала је. Други се десио неколико година касније, на једној од књижевних вечери у оквиру Сајма књиге у Херцег Новом. Тада сам први и последњи пут видио Даринку Јеврић. Не сјећам се о чему се причало. Сачувао се само онај унутрашњи осјећај и скромни инвентар уз чију помоћ се гради смисао сјећања...

Прво лице страности

(Небојша Деветак, Узалуд тражећи, СКД Просвета, Загреб, 2008)

Све чешће данас слушамо како песници и књижевност уопште губе социјалну функцију, да су чак и она дела која расправљају о значајним друштевним проблемима затворена у мале заједнице читача и попут остатка књижевности (можда баш првенствено поезије) постала део интиме.

У интими је настала, јер самоћа је предуслов стваралаштва, па зато у интими и ваља читати књигу песама Небојше Деветака «Узалуд тражећи». Ако ни због чега другог а оно због чињенице да је читање једнако сложен процес као и писање, и да као такво захтева не само неопходну концентрацију, него и тежи да се поетски текст подметне у психологију активног, конструктивног читача, очекујући од њега наставак песме и нову, аутентичну, (ре)интерпретацију.

Не спавај док ја сањам, треба ми сведок

(Новица Ђурић, Јави ми да сам жив, Орфеус Нови Сад и КЗ СНВ Подгорица)

Када песник каже: Не спавај/док ја сањам,/треба ми сведок; или: Ноћ је/ и не да се преварити; па затим: Кишо, падај/олакшај небеса/кад човек не уме/ ти плачи; када каже: Земљо, оплоди/свако зрно/и не жури да повијеш/што се роди; или: Не терај злобу да пише/није сигурна рука/која у страху преноћи/а јутру се весели./Светлости, пред нама је тама/остави љутње, не ремети слова/и кад видиш што други не виде/стави тачку, онда морамо померати прстом полако, слово по слово, ред по ред, срицати да бисмо брже прочитали, и веровати да је песник искрен човек, ма колико то било наивно.
Јер он је створен да буде искушаватељ.

Самоћа за улицу, и остало

(Ђорђе Брујић, Улица за самоћу, Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2011)

Може ли бити ишта незахвалније од настојања да у говору о најновијој књизи пријатеља искажете своје запажање, а истовремено задржите витални тон непристрасности. Да у том настојању неопрезно не зађете на поље пакосног еуфемизма, у оној мјери истинитог колико би то било и потпуно прећуткивање ове књиге. Но, у том литерарно-критичарском науму није предвиђена још једна отежавајућа околност, а то је да говорите о књизи истинског пјесника, какав је, по мом слуху, Ђорђе Брујић. Па се у питању сопственог учешћа и виђења цијеле ствари умјесто чисте наративне лагодности у лице уноси и прилика да се његова ауторска чедност тиме донекле унапријед дискредитује. Да пријатељ говори о књизи пријатеља ваљда је одавно требало бити законом забрањено, макар када је ова култура у питању. Зато његову литерарну специфичну тежину овом приликом намјерно прећуткујем вјерујући да се до ње може доћи и без мог надменог скретања пажње. Једноставно читањем, па ако не повјерујете у сопствену чулност, ту су озбиљне антологије, а одмјеравање са пјесмама из њих је нешто најефтиније што вас може снаћи. На страну што је то у неку руку и најобјективније.