Послије двадесет година

Kрајем идуће зиме навршиће се тачно 20 година од, за сада, посљедње обнове рада Српског културног друштва "Просвјета". Добар повод да се запитамо; у што смо потрошили двије деценије својих и туђих живота? У мјери у којој смо о томе одлучивали, а и у цјелини. Далеко би нас одвео покушај да макар скицирамо друштвене и политичке прилике у том бурном периоду, па ћемо овдје радије претпоставити озбиљно предзнање и мисао слободно развијати из средишта клупка, или, с нама ближег краја. Салдо је то потребнији, што су видније присутни знаци још једног прелома у нашем раду и оном што, без патетике и алузија, смијемо назвати, нашом борбом. 

Дакле, двадесет година је прошло од оног обновитељског скупа у дворани на другом кату Бериславићеве 10. Друштво је било шаролико; шачица у Туђманове структуре мукотрпно интегрисаних сународника, нешто нас из крајева које Крајина није дохватила, Загрепчани, Ријечани… Са зида нас је оштро гледало Маршалово око са великог Тартаљиног портрета. Након 1950-е и 1971-е он је и у овој просторији углавном био изгубио утјецај, али, нешто због става према окружењу, а нешто и због става већине присутних према једном времену (уз изузетак Владе Ивковића, Бране Ћелапа…), он ће још дуго висјети на свом мјесту, узалуд по дворани тражећи погледе вјерних сабораца, Раде, Ћанице, Душка. Било је у том скупу, у том акту обнове, више памети и храбрости него што смо ми то тада могли разумјети. Данас је то лакше препознати, једноставно и уопштено говорећи; вријеме нам је дало за право кад је о том окупљању ријеч.

И то не зато што смо у међувремену нешто коначно ријешили, створили, дефинисали. Зато, свакако, не. Али смо, захваљујући постојању и раду институције своје вријеме дали за опстојност српске културе у Хрватској и преживљавање националног идентитета. Ако кључну тезу смијемо поставити унапријед. Тада, прије двадесет година, вртјели смо се и физички и ментално, на малом простору и у уском кругу, тражећи излаз, затварали смо прозоре да нас не чује неко на улици, гатали у којем је лустеру и у којем телефону микрофон; али смо почели и радити, и радећи све ово вријеме, помакнули смо се унапријед тачно онолико – колико смо урадили. Наравно, народ је више користи имао од развоја општих прилика у друштву, него од нашег рада, али њиме је, тим радом, опстојао један субјективитет у дугом настајању. Излаза на начин какав смо тада знали замислити и какав смо жељели, није ни било. Европски су политички трендови окренули другим смјером и на нама је једино било да одлучимо у којој ћемо им се мјери супротстављати. Њемачка је опет ојачала, и изворно антигермански пројект Југославије, дошао је у питање. Из јединствености реакције наших људи могло се ишчитати само једно; да смо свијет какав је постојао до 1990. године сматрали – својим. Иако је такав став и Београда и Требиња и Војнића представљан као еманација нашег националног идентитета и цивилизацијског круга, било је лако видљиво његово протурјечје баш у односу на институције каква је била „Просвјета“. За којом је у том старом свијету мало ко жалио и мало ко је зазивао, која је створена у условима хрватског пораза, вегетирала у вријеме хрватског опоравка, а сад је морала тражити свој пут кроз хрватске политичке, па онда и војне побједе.

Једно је сигурно, а баш то је лекција коју наши људи најтеже савладавају, нема будућности за Србе у Хрватској, са погледом упереним у недавну прошлост. Нема за нас овдје више отворених сукоба са Хрватима, јер томе нисмо дорасли, а ако нема сукоба, нема ни љубави, која више ником није политички потребна, и напокон су обадвије стране слободне. (Дио наших проблема напросто проистиче из чињенице генерацијског дебаланса; међу нама, нарочито у градовима, претеже старија генерација, која пред собом и не види ништа друго него прошлост.) Наша је евентуална будућност у пуном кориштењу европске понуде за овај простор, у европском откривању природе као пријатеља, земље као завичаја, у исељавању па повратку, у продаји па поновној куповини, кад у Канади или Норвешкој схвате што су имали и што су дали будзашто. У овом тренутку не могу се тек тако обновити наша села, а поготово не, градови и људи.

Што је то што се поуздано може утврдити да смо направили? Стотињак људи редовно пише и сурађује у овдашњим српским и „Просвјетиним“ издањима, неколико хиљада то чита и идентификује се на неки начин и у некој мјери са једном позицијом, политичком и друштвеном. А тога није било од времена „Србобрана“, кад смо били најјачи. Истина, појединим важним подручјима се не бави нико, некима се бави по један човјек и то повремено, али као један од резултата искорјењивања и изгона, маркиран је готово цијели фронт. И то не значи да је питање идентитета Срба у Хрватској ријешено у смислу „производње традиције“, али учињено је у кратком времену много. Усвојена је и научена једна врста интимистичке географије, већина наших људи данас зна имена и локацију свих иоле значајнијих српских мјеста, и села у Хрватској, знају мјеста страдања, мартирологија им је фаворитни слој идентитета. Они образовани, који углавном не живе у мјестима поријекла, знају и за писце, сликаре, глумце… Процес барем дијелом тече готово по обрасцу. Уз локални, врло је јак регионални слој идентитета, нарочито код регија које су биле етнички већинске. Код оних који раде у мјешовитим, или доминантно хрватским срединама, а једино су такве средине радне, идентитет је у латентном стању. Чека се пензија, повратак на село, кад ће и гдје ће бити више времена и слободе, а мање страха од радозналих поштара и сусједа.

Овдје једна напомена у посвету средњој генерацији која је остала овдје. Тог повратка на село ће бити за оне који су свјесни борбе која је пред већином од њих. То је распетљавање имовинско-правних односа, земљишне књиге, катастар, тиха државна пљачка нарочито шума, али и земље, ријека, млинова, ловишта. Однос је још увијек такав да се „бранитељима“ поклања туђе, а Срби морају доказивати да је нешто њихово. Земљишно власништво је често несређено од крајишких времена, продавано и насљеђивано без обзира на државе и државне органе, уступано за привремене бенефиције попут дјечјег доплатка, и слично. У појединим селима, попут Доњих и Горњих Дубрава, све црквене матице, темељем којих би се једино могло поузданије говорити о прошлости, које су биле тапија за живот и значиле коријен породицама и родовима, једном заувијек су спаљене у Другом свјетском рату, а земљишне књиге су стављене ван снаге 1995. године, наводно, због трошности и оштећености хартије. Ионако немарни, сад и дословно беспомоћни и препуштени сами себи.

У овом погледу још је тежа ситуација са оним радно најспособнијим слојем бивших крајишника, који је сасвим бесконфликтно усисан од западноевропских привреда и друштава; Канада, Скандинавија, Италија, Аустралија, Лондон. А људи одлазе још и данас, повлаче једни друге. Школске свједоџбе из Југославије им значе мало или нимало, вратили су се вјештинама и занатима предака, открили у својим рукама увијек потребну вјештину обраде дрвета, или напросто раде оно што домаћини не желе радити. Увјерени су да тако плаћају улазницу за своју дјецу, састају се у завичајним друштвима, пјевају тешке пјесме, говоре немогућ енглески, и распитују се за цркву у свом селу. Не треба се ни њих одрећи. Нама се одавде тај њихов одлазак не чини ни толико судбински ни дефинитиван, колико се то њима чини, на темељу трагике њихове одлуке о одласку. Све је то данас много релативније, и много тога може бити спашено за оне који у свијету успију да зараде новац. Новац са Запада, који је увијек покретао овдашње људе и догађаје. Оно што се успут намеће као питање, можда је конструкција, али инспиративна; да ли је могуће малу домовинску тријаду, слојевитост у распореду, која нам је пресудила (етнички доминантан крајишки простор – мјешовити простори – хрватски градови), замијенити великом (наши у свијету – наши у Србији – ми преостали овдје), која је свакако, потентнија и озбиљнија, и неизбјежна за онога ко данас жели мислити о цјелини.

Посебно је поглавље улога и судбина Српске православне цркве у Хрватској. Њена темељна животна протурјечја у сељачком војничком друштву добро је изразио у својим дјелима један од њених највећих синова, Никола Беговић. Сама се стварајући готово из ничега, од времена Симеона Вретанијског, и његових насљедника, већина којих је којекако се пребијајући по босанским врлетима, ишла у Пећ по благослов подвизавајући се сваког дана свог живота, она никад није до краја успјела прожети то друштво. Донијело је то прегршт слободарског духа, и терор свакојаке несолидности у ту заједницу. Била је и остала идентитетски бедем, инсистирајући и у том погледу на разлици у односу на римокатолике. „Инсистирали“ су понекад свештеници, понекад раја „рада кавзи“, интерпретирајући свој интерес и кроз вјерску дистанцу. Оно о чему обично причамо и пишемо данас у потрази за коријенима, то је њен живот у градским, српским заједницама Троједнице и окружења. Отуђење, које се дуго спремало, а које је избило почетком 20. вијека, на једној страни неумитном модернизацијом, а на другој, настојањем јерархије да се ослободи стега црквено-народне аутономије, избијајући тако себи темељ испод ногу, радикализовано је комунистичком револуцијом, кад је на сцену у пуној снази провалила сељачка вјерска индиферентност, а градске српске заједнице уништене. (Уништавање те старе елите у пуној је мјери усташко-комунистички потхват, ма како то љевичарима опоро звучало. Овдје јој је само донекле мјесто, али прича је занимљива. Разговарали смо ово љето поводом злочина у глинској цркви, са једним од посљедњих живих кордунашких првобораца. Изванредно је било његово сјећање на те дане, на људе који су заправо једва дочекали понуду власти и похрлили у Вргинмост да покрстом заштите породице и разбију пријетећу неизвјесност. Био је тада „слуган“ код попа у Подгорју, сјећао се поповог старијег сина капетана, који је покушао помоћи младом Теслићу, сисачком индустријалцу, смјестивши њега, жену и двоје дјеце у „врачаричину кућу“ у Подгорју. Сјећао се да су дошли великим мерцедесом у село. Неко је јавио усташама, и нестали су преко ноћи. Попови синови, старији капетан и млађи поручник, успјели су побјећи у Србију! Покушали су се вратити послије ослобођења 1945. Била је то грешка. Породица им је траг пратила негдје до Загреба, а онда су нестали заувијек.) Срби, сељаци, партизани би, додуше, радо порушили и католичке цркве, као што су своје занемарили, да су смјели…

Данас се једном од неизбјежних потреба намеће снажније укључивање наших епархија у друштвени живот српске заједнице у Хрватској и њихова интензивнија координација. Српска православна црква у Хрватској мора бити способна за живот у овој држави, мора бити способна да мисли о искуству карловачке митрополије, њеном времену, о досезима народноцрквене аутономије, узроцима њеног краја и заборава.

Што се тиче наше национално матичне државе Србије, процеси су протурјечни. Највећи (и наш) проблем је њено материјално сиромаштво. А опет, сви смо тога свјесни, да није тако, да се случајно ради о просперитетној економији, мало ко би од нас остао овдје. Дакле, то је тако, јер је заправо увијек тако било и тако ће, сва је прилика, остати. А ко друкчије каже, игра се друштвених игара. Преостаје нам значи једино памет. На нивоу „државног размишљања“ о српској дијаспори, данас је сваком лако видљиво да наше питање у свакој од јужнославенских република има изразите специфичности и да је мало јединствених мјера и принципа, изузев најопштијих, под које се све то даде подвести. (Безусловна подршка опстанку и слободи босанских и херцеговачких Срба, у политичкој форми коју сами изаберу један је од тих принципа и приоритета, то је бити или не бити пречанског Српства.) Да не говоримо о нашем исељеништву, у којем се опет, бар у првој генерацији, оштро издвајају избјеглице насељене послије овог задњег рата. У сваком случају, једно је битно; принцип националне политике не смије бити свеопшта мањинска нивелација и свођење на једносмјеран однос према Србији, већ очување посебности и настојање матичне државе да истински интегрише у нову цјелину те за живот способне специфичности. Или барем, трагове прошлости. Јер, каквог смисла и поштења има у плачу над судбином крајишника, ако у програму лектире у Србији нема ни једне приповијетке Буде Будисављевића о животу у тој Крајини? На примјер.

Дилеме, отворена подручја, неизвјесности, покушаћемо овом приликом прикладно формулисати као питања. Чини нам се да је то форма и мјера до које су те теме дорасле међу нама и да се тиме нећемо огријешити о очекивања читалаца овог текста. Уосталом, питања ћемо и коментарисати.

Зашто и коме антифашизам? Или, боље речено, само, односно, прије свега антифашизам. Истина је да хрватски хисторијски ревизионизам којем је циљ затирање и успомене на наш народ, изазива такву реакцију, а све на темељу истине да је партизанија за Србе у Хрватској заиста имала иницијацијски карактер у смислу каквог-таквог приступа друштвеној моћи. Али ни једна се озбиљна политика не смије свести на реакцију, чак и кад настаје у дефанзивној позицији, стјерана у кут! Или још горе, да буде присиљена опет другом објашњавати што је, наводно, његов најбољи и најдубљи интерес. Неоспориво је данас у озбиљном разговору, да је антифашизам хисторијска категорија, којој је немогуће одредити прецизне политичке границе, ако ни због чега другог, а оно зато што је у савремене демократске системе уграђено много тога из обадва тоталитарна покрета, а који су се у „антифашизму“ нашли на супротним странама, и да он у сваком свом кориштењу формулише и један интерес! И нешто говори о друштвеном тлу на ком се упорно појављује. Али на страну то. Политика „интензивног антифашизма“, иначе захвална јер брзо маркира једну вредносно сигурну позицију, вишеструко је ограничавајућа и опасна по нас Србе у Хрватској. Она, прије свега, сасвим анулира наше старије народно-црквене и грађанске традиције, тако да данас већина наших људи нема никаквог озбиљнијег знања о њима. Тиме се даје наш прилог наставку политике организованог брисања и заборава, започете у прољеће 1941. године и задржава нас се у борби за права пензионисаних сељачких синова који су сами рушили своје цркве, прогонили своје попове и учитеље, заборављали своју мртву браћу и међу којима је мало који био дорастао и вољан поштено мислити и говорити о својој војсци и позицији. У реду, бранићемо их горих од њих, али ваљда то није сва истина! Једино што дугујемо себи и потомству у овој теми, пуна је истина о свим актерима. Посебно је потпоглавље прича о цивилним жртвама тог рата и њиховом броју. Овдје само толико да смо властитом самопоштовању, колико и окружењу, дужни крајњу скрупулозност у овом питању. И на крају крајева, сасвим искрено, службена „антифашистичка“ верзија је нама неприхватљива и због инсистирања на сродству партизанске и искључиво Туђманове војске. А заправо је истина да је Титова војска у Хрватској у свом нуклеусу садржавала и Туђманову и Кадијевићеву и Мартићеву војску. Али то је питање за дужу елаборацију.

Дакле, антифашизам уважавати као хисторијску вриједност, увијек истицати да су усташки злочини мрачна прекретница у хрватско-српским односима која их је скренула на ирационалан пут, али дати свему своје мјесто и оквир одговарајућих димензија. Није истина да смо у рату 1941-1945. сви били партизани и комунисти. Шта са оним младим људима, који су побјегавши у Србију од усташа, као избјеглице логично завршили у Љотићевим добровољцима? И који су потом поклани на Кочевском Рогу или неком сличном мјесту. Коме они данас припадају? И зашто и они не би били дио наше повијести? Или, шта са оним жандаром, избјеглицом из Лике, којег је 4. јула устријелио Жикица Јовановић Шпанац? Зашто не казати како су дјеца у Дубравама послије рата са страхом гонила говеда у шуму Лужањак, бојећи се да ће благо ископати плитко закопане људске кости, да су их мајке затварале у куће да не чују јауке оних који су одвођени на кратак задњи пут, да су та иста дјеца саосјећала са њемачким заробљеницима који су на својим рукама подизали мост на локалној рјечици… И још пуно тога што нико није записао. Ревизионистима се једино истином може сузити поље дјеловања.

Како се вратити политици? Велики, по ширини или дубини, војнополитички сразови увијек доводе до бијега од политике. Порази на један, побједе на други начин. Тренутно је стање такво да се међу Србима из Хрватске, ма гдје били, мало ко од млађих нуди за политику, не отимају се ни за лидерска мјеста. То довољно говори о стању морала заједнице у цјелини, али, на жалост и о знању и образовању тог младог свијета. Јер без активног бављења политиком у ужем страначком, или ширем (интер)националном смислу бољитка за народ не може бити. Што се тиче могућности озбиљнијег масовног образовања, као претпоставке индивидуалне и колективне самосвијести, а ове као претпоставке јавног ангажмана, ситуација је забрињавајућа. Овај бијег од политике је и проузрочен свеколиким недостатком друштвене сређености и солидности, било да се неко затекао у поратној Хрватској, Србији, или у свијету. Барем једна млада генерација остала је без могућности солиднијег образовања, са крупним посљедицама и по идућу генерацију. Што се тиче истраживачког рада на нашим, данас локалним темама, све је ово још уроњено у атмосферу, на једној страни – пренаглашености, а на другој – дугорочне безизгледности, хуманистичких погона малих нација и њихових културних индустрија.

Оваквом ставу према политици допринијело је још нешто, што се исто може формулисати као питање; како заправо вредновати трговање наших политичких представника са нашим колективним, националним интересима? Да ли је то трговање, барем дијелом, водило ка осмишљеним, иманентним циљевима, или је било напросто обављање заданог посла и начин опстојања на сцени. И постоји ли уопште реална алтернатива, или је то једини начин њиховог и нашег опстанка? Јесу ли били трговци без новца, запосленици политичког шопинг мола? И могу ли бити нешто криви, што је то тако?

У сваком случају; позитиван одговор на питање о могућности алтернативе садашњим односима претпоставка је жељеног повратка политици, односно, активнијем бављењу добробити Срба у Хрватској међу млађим људима. Један од ријетких преосталих простора тој алтернативи проналазимо у већој јавности у раду и интимнијем односу с народом.

Колико далеко ићи? Односно, колико далеко треба да идемо у (ре)конструисању властите традиције? Ослоњени при том примарно на данас опустјела подручја сјеверне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, западне Славоније… Ми једини радимо с крхотинама тог несталог свијета, али куд нас води та архитектура прошлости, ако као озбиљни људи свој рад озбиљно схватимо? Јасно је, ако је о истраживачким пословима ријеч, да се наше тематско подручје не да оградити, а онда томе мора бити примјерена и наша културна и образовна политика. Никанор Грујић мора бити истражен и изнова објављен, али тешко је вјеровати да ће његове књиге кад их буде, нарочито бројне читаоце имати у данашњем Пакрацу, или стихотворенија Лукијана Мушицког, у Плашком. Свако продубљивање наших тема неминовно значи и њихово временско и просторно проширивање. Односи се то и на све друге националне субјекте, али ми се не можемо и не смијемо у том погледу ни на тренутак заваравати. У овом тренутку смо јединствен феномен; бавимо се као преживјели свијетом, дијелом Европе, који је недавно пред нашим очима нестао. Зато, иако се стално морамо питати; што то говори, не само природно незаинтересованим људима у Београду и Загребу, него и нама самима у Книну у Вуковару; треба објављивати преписку Раде Булата и Ћанице Опачића. Нека нам они послуже као примјер људи који се баве истином прошлости. Данас, кад је Ћаничина кућа у Тушиловићу, којом се дичио јер је грађена у стилу крајишког чардака са гањком на све четири стране, кад је она продана босанском досељенику, његова етно-збирка нетрагом нестала, а аутобуска станица испод куће са спомен-плочама посвећеним српском сељачком задругарству на Кордуну, стоји олупана, ишарана и ван функције, пута и сјећања. Иако добро видљива. И кад се јавна улога генерала Булата своди на улогу осумњиченог за ликвидирање припадника злочиначке војске. Одговор на насловно питање би могао гласити: ићи далеко, али без илузија и са свијешћу о повијести и позицији.

Какве нам културне политике требају? У какве културне националне политике Хрватске и Србије може и треба да се бесконфликтно и активно укључи „Просвјета“, и остале овдашње српске институције? Како надићи позицију, још и данас мање-више актуелну, у којој Србија мукотрпно обавља своје минималне унутрашње, наслијеђене функције, а Хрватска се исцрпљује у свјесном и организованом забораву свих периода, акција и личности хрватско-српског заједништва у посљедња два вијека? А кад смо ми у питању, задовољава се прецизно проведеним излучивањем. Питање је то и ове фазе међусобног односа двију култура и њихових матица, које су након периода полуприсилног заједништва, сад готово већ четири деценије вриједно радиле на међусобном раздвајању. У том погледу се не треба заваравати, кад се поштено сабере и анализира салдо двадесетог вијека, изузев идеалистичког заједништва из првих његових деценија, а које ни тада није било једини глас на сцени и унаточ периода државног јединства и наметане јединствене образовне и културне политике, и временски и радно, пуно се више и здушније радило на раздвајању хрватске и српске културе, него обратно. Процеси су текли паралелно, људи су један крај другог радили за различите циљеве и господаре, често сједећи у истим редакцијама, петљанци су своје циљеве накнадно цртали и препознавали кад би у новинама прочитали резултате, немогуће је све прецизно развагати, али данас је резултат рада прошлог вијека, пред нама. Потпуна политичка раздвојеност, и то клето језично јединство, које још увијек води борбу на свој начин и незаустављиво, са непредвидивим резултатима. Па је занимљивија антологија поезије Горана Бабића, него небројене националне. Што друго чинити у таквој ситуацији, него користити велики остављени простор и чекати да се „матичари“ евентуално дозову памети. Српски однос према југославенској баштини од „Српског Кола“ до Срба католика у Дубровнику, баштини, било краљевској било социјалистичкој, може бити једино афирмативан. Наш је народ присутан у њој на начин и у мјери која не оставља друге могућности. Настанци и нестанци Југославије наша су стожерна тема, али хисторијског карактера. А спомињане културне политике су у настајању и највише ћемо утјецати на тај процес и највише добра донијети једнима и другима, ако се будемо користили својом слободом.

Којим језиком говоримо? У овоме су садржана сва претходна и будућа питања. Сами смо себи одговорни да напокон отворимо расправу о овом раскршћу нашег идентитета. Суочавамо се с њим на свим разинама, од теоријске до свакодневне, уредничке, лекторске… У складу са њеном важношћу, ваљда, тема је до сада само спорадично спомињана и никад није била ни истјерана на чистац, него се вукла на репу цјелине хрватско-српских односа, директно овисна о развоју унутрашњих хрватских прилика. Уосталом, читаво је ово наше подручје лингвистички врло слабо истражено. Оно што ипак знамо дâ се једноставно изрећи: ми смо Срби и говоримо српским језиком. Али о свему што произлази из тога, тек морамо разговарати, међу собом и са онима око нас!

Какво је наше мјесто у туристичкој индустрији? Каква је уопште судбина овог дијела свијета, у недавној прошлости темељито деаграризираног, а потом и деиндустријализираног, у новој европској констелацији? Што заправо можемо понудити образованом Европљанину? У овом тренутку смо велика туристичка дестинација за купање мање захтјевног слоја гостију, земља изразитих природних љепота за оне имућније, и земља из које одлазе најталентованији и најобразованији домаћи синови. Каква је у таквом, за сад неумитном, развоју догађаја, судбина наших малих овдашњих културних индустрија, студија кроатологије, марулологије и сличног? А онда се неки у Хрватској још љуте кад их подсјетимо на кључне изборе „праваца развоја“ почињене 1991. и 1995. године.

Можда и ми морамо прилагодити очекивања и размишљати овако: како да језгро наше повијесне судбине, искуство Границе – Крајине, прилагодимо туристичкој индустрији? Још увијек то звучи као шала, још увијек смо радије конобари и собарице на туђем терену, макар наше било пусто, још се не умијемо самотрансформисати. А да, рецимо, обновимо крајишке чардаке као ресторане и кафиће, можда да Србе повратнике „умондуримо“ по старински и договоримо мјеста гдје би се турнирски тукли са „Турцима“ из Кладуше и Цазина? Тако би то могао бити прекогранични пројект, Нијемци, Словенци и Турци из Анадолије би гледали, а Фикрет Абдић би могао производити храну за једну и другу војску. На мору се оваква „роба“ већ продаје, на копну је то још помало стидно…

Је ли могућа поштена прича? Још једном о већ реченом, на други начин. Да ли је је хрватско друштво способно (довољно снажно) у својим политичким, моралним и иним темељима, да издржи поштено постављену причу – повијест Срба у Хрватској? Та могућност директно овиси о количини добра и истине уграђених у темеље овог друштва – државе. Не треба бити престрог, вријеме је чудо, земан зиђе, земан разграђује, али није лако бити оптимиста.

И тако смо се након пар постављених питања вратили на почетак, на питање од кога смо кренули. Јесмо ли се у ових двадесет година реално помакнули од повијесног и политичког минимума што смо га рефлексно дефинисали у оним ратним данима; да покушамо спасити што се спасити даде!? Да ли се притисак на нас смањио, или је промијенио квалитет, сад са акцентом на забораву? Мирно можемо одговорити да је у саморазумијевању наше прошлости и садашњости, напредак реалан. А то и јесте задаћа „Просвјете“. У свему осталом ми исувише овисимо о контексту и оквиру и ту је наша одговорност посве ограничена. Све што видимо око себе говори о катастрофалним посљедицама државног дробљења извршеног прије двадесет и неку годину, а пратимо и упорно одбијање да се очигледне чињенице признају. Много тога нас у овом нашем времену подсјећа на рад идеолошког механизма из социјалистичког периода. И тада смо упорно тражили и проналазили вриједности које нису биле самоодрживе и које су дијелиле неизбјежну судбину свих кула од карата.

Дио наших људи, притиснут поразима, од српских институција, па и од „Просвјете“, очекује превише, оно што им није задаћа и што им није у пољу могућности. Такво се незнање и избјегавање личне одговорности одлично комбинује са самозадовољством с оним што сами раде. Нама треба мирног и нормалног живота колико је то могуће, нама треба култура на њеним изворним, животним позицијама, а не култура као замјена за живот, као сатисфакција. Учинили смо што смо могли у раскринкавању највећег проклетства наше крајишке прошлости – (прво)борачког статуса као залога моћи и власти, јањетине у љето и одојка у зиму, како то лијепо дефинишу наши сељаци. Вјерујемо и да смо на нашој маргини дорасли плурализму.

Прича наше будућности, ако је има, прича је генерације која не сања обнову прошлог свијета и која своје истине не извлачи непосредно из искустава тог свијета. Ни тамне ни свијетле истине. Будућност припада генерацији вољној и способној да ради у српским институцијама у Хрватској, способној да се постави тако, да вријеме ради за њу. (www.skdprosvjeta.com)