Никола Вујчић: Потпаљивање ватре

Никола Вујчић

Док потпирујем ватру, дим уједа за очи,
(Тамо диме, љути диме, тамо су ти врата!)
гранчице се грче, мада су већ суве и осећају
пепео у себи. 

Сад ће, недостаје само неколико речи, да плану,

док их гуркам ка искрама које поскакују

по танкој смежураној кори.

Ватро, ватро, ватрице, пробуди се!

Гори, ватро, гори горцем!

Скривена дубоко, изађи као звер,

својим меким, врућим шапама

пропни се и погледај около.

Распири своју снагу,

да иза тебе не остане ниједан угарак

већ само пепео,

само меки пепео

и понеки, ситни, жеравак

као очи које ме знатижељно гледају.

Загреј ми руке

док те додирујем чађаву.

Ватро, ватро, ватрице,

изађи у пламену врућем!

Ако нећеш, ватро, ватрице,

ево, у овој кутијици,

спава огромна ватра,

палидрвца жељна буктиње,

моле ме да их пробудим.

 

 

Препознаванје

једном сам узео комад папира и

почео да пишем само једну реч ―

празнина.

писао сам: празнина, празнина, празнина итд.

добијао сам осећај да све више тонем,

да ме та реч празни.

осећао сам сâмо дно, дрхтање

невидљиве жице празне љуштуре звука

и више није било никакве разлике између

мене и написане речи.

тихо сам се померао, мало по мало

био сам онај који пише и изговара

а празнина је сама себе препознавала.

проговоривши, заправо, био сам написана реч.

исписивао сам: празнина, празнина

и њен лик је растао као простор у цркви,

све друге речи губиле су се у њеним многобројним

угловима. одвајала се од свега и муњевито

ширила своје почетке.

бескрајно се удаљавала, мада сам је осећао

под прстима, мада сам је дотицао

вршком језика.

„казујући себе, губим се“ говорио сам све тише

и постајао јȅка белине папира.

 

 

Присутност

 

Благ је дан. Мекан, сачињен од мноштва делића.

То је прави лук, понекад у њему бесни ветар,

гађајући насумице, све што стигне.

Светлост му се пење уз зид, једну половину

остављајући видљивом, а другу скрива.

Гола, стала је. Све разоткривши.

Гледајући, осетио сам стид.