Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,
(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.
ХЛЕБ И ВИНО
Вино је бура, бургија и хук,
хлеб је нежни табор,
вино је звонара дивовска и гола,
прва реченица отпадника, клик,
хлеб је бедем бедних,
софра за слепиће
и вењак изнад Мртвог мора,
вино је језик запаљен,
златна верижица снова,
зазубица која слатко зановета,
хлеб је поздрав пабирака,
добра икра из насушних река,
вино - срма беса,
између два града аветињски жагор,
њега у кланцу отмеш ко невесту,
хлеб обретеш као светлу главу.
Онда се стигну те две снаге
и братиме њихови дамари
пред тобом, у чаши, у поноћ:
из модре се погаче бисер рони,
а цветна грана по крви се размеће.
У теби жеђ као гуштер палаца,
устајеш побуњен љубављу
и тражиш да се пије и цвета,
преокрет ти у ушима звони.
За столом страва.
Со на прсту ученика,
у зору кад се све открива -
чета спава. Ко ће сутра рећи
у које се тело хлеб претвара,
на какав нас сабор то позива вино!
СЛУТЊА ДО КРАЈА
Прете нам са свих страна
у име оца и сина,
прете нам потопом
што стоји одмах из брда
као џин од слузи,
па глађу
од које не штити ни једно биље,
прете и ужасним обиљем хране
(каква будућност!)
и најездом вина.
У кардиналски-црвеном
шетају нам ноћу по стану
и траже прекидаче
за све што светли и греје,
држе проповеди дуге
које мало значе,
а могу да се позову само на трубе
што вребају с неба
ко топови с ратне лађе.
Прете нам са свих страна
ударцима и страшним снима,
авај, и наши снови су с њима!
Но претња предуго траје,
удрите већ једном, или доста!
У нама видно пркос расте
и свако у свом углу спреман је да умре
сопственом смрћу, храбро и полако.
Удрите!
Кости нам постају метал
и звоне као звона,
господарима лудим и спорим
узвратићемо претњу
гласом са горе Сиона!
ЧИМ СЕ ПОКЛОПАЦ СПУСТИ
Лагали су они који су рекли
да после смрти ничег нема,
као и они што збораху о спасењу:
чим се поклопац спусти
зачује се звиждук
и почињу да те буботају с десна
и да те гуше с лева.
После те навезу на сиво море
да пловиш ил пливаш по мемли,
пустош је очајна испод купола,
изговараш имена која си увежбао
на часу веронауке, ил у болести,
ал одјека нема, нико за њих не зна!
Схваташ: ни спаситељи,
нит ико са земље
до овог бездна није стигао.
Осим тебе.
Ни то баш није морало да буде.
Док пливаш без предаха
разна светла на леђа ти се свале,
па те струје носе кроз собе
где су само боје које не разумеш,
а промиче време.
Сад без оченаш смишљаш нову веру
но ништа твој напор не вреди,
не ради се о милости ни о греху -
одговор се крије једино у значењу боја
о којима ти појма немаш.
Каква брука!
Промашаји у животу су ситнице
према овом како си сад сметен
иако си све платио за свој пролаз.
Шта ће се збити с тобом
који ни а не умеш да кажеш на том путу?
Стојиш усред смрти као кретен!
ТО СЛОВО (5)
После предсобља и амблема
улазимо у главну дворану
довде је могла нечија рука
да нас води
престо од глине
таванице нема
између четири зида
једна птица лута
онда на изглед неумесно
на столици седа
и чини покрете
својим кљуном
ћутање се више пробити не да
птица окреће листове књиге
потом на лири
твори звуке
очи јој расту док у нас гледа
и види слику која зури
као што и лира
више свој звук
неће да преда
тако и књига
до врха пуна знака
не одговара више и не пита
листови се окрећу
Слово само себе чита.
ДИВНО ЧУДО (3, 9)
А тамо дува
преко света и свега
и гаси се
гасне
упорност светла
слогови ветра
иду преко слуха
и где је тамно и јамно
зрак што долази
право из дисања
свој простор куша
и у беспочетно
дира.
Атман држи у руци
велики мех
за ветрове што хује
и дишу
на светске песме
упућене Диву.
О
мога смртника
и земљиног кнеза
нека у истину
обуку
пре но што небивању преда
уздарју ведра
и врели основ
своје душе.
Вино је бура, бургија и хук,
хлеб је нежни табор,
вино је звонара дивовска и гола,
прва реченица отпадника, клик,
хлеб је бедем бедних,
софра за слепиће
и вењак изнад Мртвог мора,
вино је језик запаљен,
златна верижица снова,
зазубица која слатко зановета,
хлеб је поздрав пабирака,
добра икра из насушних река,
вино - срма беса,
између два града аветињски жагор,
њега у кланцу отмеш ко невесту,
хлеб обретеш као светлу главу.
Онда се стигну те две снаге
и братиме њихови дамари
пред тобом, у чаши, у поноћ:
из модре се погаче бисер рони,
а цветна грана по крви се размеће.
У теби жеђ као гуштер палаца,
устајеш побуњен љубављу
и тражиш да се пије и цвета,
преокрет ти у ушима звони.
За столом страва.
Со на прсту ученика,
у зору кад се све открива -
чета спава. Ко ће сутра рећи
у које се тело хлеб претвара,
на какав нас сабор то позива вино!
СЛУТЊА ДО КРАЈА
Прете нам са свих страна
у име оца и сина,
прете нам потопом
што стоји одмах из брда
као џин од слузи,
па глађу
од које не штити ни једно биље,
прете и ужасним обиљем хране
(каква будућност!)
и најездом вина.
У кардиналски-црвеном
шетају нам ноћу по стану
и траже прекидаче
за све што светли и греје,
држе проповеди дуге
које мало значе,
а могу да се позову само на трубе
што вребају с неба
ко топови с ратне лађе.
Прете нам са свих страна
ударцима и страшним снима,
авај, и наши снови су с њима!
Но претња предуго траје,
удрите већ једном, или доста!
У нама видно пркос расте
и свако у свом углу спреман је да умре
сопственом смрћу, храбро и полако.
Удрите!
Кости нам постају метал
и звоне као звона,
господарима лудим и спорим
узвратићемо претњу
гласом са горе Сиона!
ЧИМ СЕ ПОКЛОПАЦ СПУСТИ
Лагали су они који су рекли
да после смрти ничег нема,
као и они што збораху о спасењу:
чим се поклопац спусти
зачује се звиждук
и почињу да те буботају с десна
и да те гуше с лева.
После те навезу на сиво море
да пловиш ил пливаш по мемли,
пустош је очајна испод купола,
изговараш имена која си увежбао
на часу веронауке, ил у болести,
ал одјека нема, нико за њих не зна!
Схваташ: ни спаситељи,
нит ико са земље
до овог бездна није стигао.
Осим тебе.
Ни то баш није морало да буде.
Док пливаш без предаха
разна светла на леђа ти се свале,
па те струје носе кроз собе
где су само боје које не разумеш,
а промиче време.
Сад без оченаш смишљаш нову веру
но ништа твој напор не вреди,
не ради се о милости ни о греху -
одговор се крије једино у значењу боја
о којима ти појма немаш.
Каква брука!
Промашаји у животу су ситнице
према овом како си сад сметен
иако си све платио за свој пролаз.
Шта ће се збити с тобом
који ни а не умеш да кажеш на том путу?
Стојиш усред смрти као кретен!
ТО СЛОВО (5)
После предсобља и амблема
улазимо у главну дворану
довде је могла нечија рука
да нас води
престо од глине
таванице нема
између четири зида
једна птица лута
онда на изглед неумесно
на столици седа
и чини покрете
својим кљуном
ћутање се више пробити не да
птица окреће листове књиге
потом на лири
твори звуке
очи јој расту док у нас гледа
и види слику која зури
као што и лира
више свој звук
неће да преда
тако и књига
до врха пуна знака
не одговара више и не пита
листови се окрећу
Слово само себе чита.
ДИВНО ЧУДО (3, 9)
А тамо дува
преко света и свега
и гаси се
гасне
упорност светла
слогови ветра
иду преко слуха
и где је тамно и јамно
зрак што долази
право из дисања
свој простор куша
и у беспочетно
дира.
Атман држи у руци
велики мех
за ветрове што хује
и дишу
на светске песме
упућене Диву.
О
мога смртника
и земљиног кнеза
нека у истину
обуку
пре но што небивању преда
уздарју ведра
и врели основ
своје душе.
Нема коментара:
Постави коментар