Тушиловић,
недалеко од Карловца, одувијек је био најнапредније српско село на Кордуну. Том
напретку, прије великог свјетског рата, много је доприносио и
"Привредник", који је школовао и Станка Опачића Ћаницу. Као
стипендист "Привредника", даровити дјечак ће одмах почети да ствара
своју библиотеку, касније богату и чувену; прогнаном и расељеном роду оставиће
и преко стотину својих дрвореза са
мотивима страдања српског народа у
Другом свјетском рату.
Дрвена
кућа, рађена његовом руком, коју је био претворио у музеј, у протеклом рату ће
поново бити спаљена као и читав Тушиловић. "У старом центру села стоје
зидине срушене православне цркве, а у новом центру, на мјесту школе ниче
католичка црква". (Љетопис српског културног друштва
"Просвјета", двијехиљадеједанаеста, Загреб - Свезак XVI, стр. 53).
Пропао је тако добар дио његовог доприноса култури и напретку Срба на Кордуну.
Сачувала сам једно његово писмо које ми помаже да напишем ове скромне реченице
о човјеку о којем би прави писац могао исписати романе, а историчар цијелу
једну историју српског народа на Кордуну.
"Нека
свађе нашије људи"
"Драга
Даро, пре него ишта напишем ја и бака ти
од срца честитамо на успјеху у Смедереву и желимо још много сличних успјеха. Не
би ни знали, али су те познала дјеца комшије Милана Кнежевића и донијели нам
'Свијет' (сарајевски) који ја не читам. Они су те видјели онда кад си била код
нас и на слици препознали. Дакле исти дан Мара нас обрадова са понешто садница
дивних ружа, а дјеца веселом вијести о твом успјеху. Додуше ти си сарајевска
пјесникиња али ипак си наша. Знаш како је рекао Циганин кад је видио другог
Циганина на вјешалима: 'Хе, шоне, нека свађе нашије људи.'"
Како
је то давно било, 1972. године! "Нека свађе нашије људи" нека висе и
на златној струни! Знао је и тада Станко Опачић Ћаница да са сваком наградом
иде и погрда, завист и оспоравање, поготово ако је награда значајна, велика.
Сјетимо се Скендера и "Нинове награде", додијељене му за роман
"Понорница". Понекад награда бива и смртоносна. Срећом, награда
"Смедеревске песничке јесени" која се звала "Златна струна",
додијељивана је за само једну пјесму послану на конкурс, а свакоме се бар
једном отме и добра пјесма. Била сам пресретна, јер сам била трећи добитник те
награде, прије мене добили су је Миодраг Павловић и Весна Парун! Уживала сам у
прелијепом Смедереву које је тада и обноћ и обдан било отворено за пјесничке
сусрете, за младе љубави и за добру пјесму.
И
Станка Опачића Ћанице као и "нашије
људи" бивало је "свађе". Први и најхрабрији у народном устанку
против фашиста и против покоља и прогона српског народа у Хрватској, посебно на
Кордуну. Први командант у страшној и неравној борби голоруких на Петровој гори
око које их је стезао обруч свјетски наоружаних фашистичких трупа. Први је
вјећник и први предсједник ЗАВНОХ-а. Први је оснивач Прве партизанске гимназије
на Банији 1943, у коју је упућивао дјецу својих изгинулих сабораца. Први
поратни министар грађевина и убрзо потом први осуђеник и кажњеник на Голом
отоку. Ту ће друговати с младићем, скоро дјечаком Ристом Трифковићем, једним од
најзначајнијих наших књижевника, чувеног књижевног критичара и уредника
у издавачким кућама и часописима. Кад је писао о првој мојој књижици с
мишљу и тврдњом да ћу "заставу
поезије изнијети до краја", Ристо није знао да је Станко Опачић Ћаница,
његов сапатник на Голом отоку, обиљежио не само моје, већ много дјетињство на
Кордуну. Изгледа да се Риле, како су га звали у Сарајеву, није преварио! Али
мене растужује чињеница да се застава поезије износи на крају!
"Златна
струна", распреда даље Ћаница у писму,
"кад сам прочитао сјетио сам се из рата старог гуслара Драгића
Мандића из Боговоље, кад ме молио да му набавим струну од коњског репа, јер му
се гудало јако отрцало. Како је моја кобила Зорка имала слаб реп, тражио сам од
првог сељака који је наишао са коњем да одреже један бич. Познао ме, дао је,
али се намрштио. Стари Драгић ме је благосиљао и загудио пјесму о мом јунаштву,
а онај сељак мало мумлао, вјероватно ми у себи псовао мајку... Али кад стари
развезе пјесму онај што је жалио реп одобровољи се и приђе па ме пољуби, мало
засузи и оде. Кад сам се тога сјетио не знам зашто сам се питао је ли и за ту
твоју 'струну' било гунђања и суза као у мом случају...."
Прах
заборава
Прах
заборава већ одавно је пао на јунаштво и на оне који су величали и славили
Станка Опачића Ћаницу. Они који су били најславнији, највише су и страдали,
били прогањани и кажњавани, али у својој великој невољи чинили су и нешто због
чега никад неће бити заборављени.
Кад је
издржао казну и вратио се са Голог отока, Ћаница је, са својом вјерном животном
сапутницом Драгицом, дошао на голо кућиште у Тушиловић, у којем је 1941. и
земља била спржена. Док је био министар грађевина, помагао је свима, слао
материјале за градњу привремених бајтица па онда и правих кућа. Његови сељани
нису били незахвални, али су се дуго плашили јавно да му помогну. Зато су ноћу,
да не виде душмани, на његовом кућишту остављали алат, грађу и храну. Обрадован
и увјерен у њихову наклоност, јутром би то покупили он и Драгица, и до сљедећег
јутра издашно се служили. Ћаница је тада својом руком направио и обликовао
дрвену кућу, украшавао је својом резбаријом, цвјетовима и вијенцима испод
стрехе, изнад врата и око прозора. Кад је у кући могла да се наложи ватра,
Ћаница се опремио справама и потребним апаратима за снимање и писање и кренуо
од села до села, од куће до куће. Слушао је, снимао и биљежио народне пјесме!
Пјешачио је тако десет година, није му се журило, хтио је да забиљежи све до
чега би долазио, ништа није изостављао и не дај Боже заборављао, он није смио
заборављати!
Морао
је и сам бити вријеме које памти. Знао је да ради нешто што ће заувијек остати,
што му никад нико неће моћи одузети, што ће бити његова награда народу Кордуна,
а од народа њему награда за огромно дјело
његовог живота... Поред сваке забиљешке и саслушане пјесме, савјесно је
уписивао име оног ко му је пјесму казивао, село и кућни број. Најчешће су то биле жене, старице, неутјешне мајке
изгинулих синова и удовице бораца којима је Ћаница командовао у борбама. Давале
су му и шаку ораха и прегршт јагода и грумен сира, задржавале га у својим
осамљеничким одајама и кад би завршило њихово казивање пјесама. За њих је он био и Страхињић бан и Кнез Лазар и
Милош Обилић, оне су биле сестре и мајке Девет Југовића. Загребачка "Просвјета"
објавиће књигу Станка Опачића Ћанице под насловом НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ КОРДУНА - која
ће стајати на почасном мјесту у мојој библиотеци у Сарајеву све док је за
вријеме мог избјеглиштва нису опљачкали и уништили. Њена вриједност била је и у
посвети "нашој кордунашкој пјесникињи" писаној старачком Ћаничином
руком. У тој књизи нашло се много народне духовности и духовитости, нашло се и
неколико тужбалица вриједних попут тужбалице Батрићеве сестре у Његошевом
"Горском вијенцу" - да се питаш ко их је први, кад и од кога чуо и
забиљежио. Ћаничине књиге више нема, као што немам много лијепог и вриједног
што имадох, али у сјећању су ми остале многе судбинске строфе које су стварали
и чували моји преци, а од заборава отргнуо Станко Опачић Ћаница: "Ај, цар
царује, граничар ратује, са њим туга и пушка другује. Када падне, он ни гроба
нема, ај ни гроба ни имена свога..." (Глас Српске)
Нема коментара:
Постави коментар