Судбина Српске Крајине, као дијела укупног српског духа, постала је симбол латентне деструкције национа уопште. Најприје исцрпљујући рат, а затим и “хумано” пресељење Срба Крајишника довели су до разарања културног идентитета и рушења готово свих материјалних обиљежја које је овај народ вјековима градио. Општекултурне деконструкције није поштеђена ни књижевност, као цивилизацијски сегмент који се по својој природи чува у језику. Термин “крајишка књижевност” појавио се само прије десетак година, када се и српско становништво са овог простора одлучило да формира сопствену аутономију унутар Хрватске, а касније и самосталну државу – Републику Српску Крајину. Све до тог времена, српска књижевност која је настајала на територији некадашње Социјалистичке Републике Хрватске номинално је означавана као “књижевни рад Срба у Хрватској”, што значи да у тим условима, и таквој подјели, није било могуће њено свестраније изучавање. Као посљедица, јавило се занемаривање одређеног броја аутора и њихових дјела, те упорна и систематична асимилација којом је немали број писаца напросто преведен из српске у хрватску књижевност, без обзира што за то нису постојали ни језички ни књижевнотеоријски аргументи.
Социолошке и геополитичке прилике условиле су и у извјесном смислу издвојиле културни, а прије свега књижевни идентитет Крајишника, чија се традиција и поред утицаја католичанства ослањала на старе српске изворе, што без сумње потврђује и најмлађа генерација писаца са овог подручја.
Разлагање културне цјелине или, прецизније, издвајање једног њеног сегмента, ма колико он био аутономан, одувијек је одводило у опасност од вишеструких погрешака. Никада се, па ни у случају књижевног стваралаштва крајишких Срба, без обзира на вјековни континуитет, не може са сигурношћу рећи на којој то линији крајишка књижевност, или књижевност Крајине, почиње га губи “локални” карактер, гдје постаје српска књижевност у глобалном значењу те ријечи, и обрнуто.
Термин “крајишка књижевност” у савременој науци се, дакле, јавља као свеобухватнија и садржајнија замјена термину “књижевни рад Срба у Хрватској”.
Иако је крајишки литерарни корпус данас у извјесном смислу имагинаран, он ипак постоји. Цијели круг савремених писаца доживио је трансформацију коју је продуковала промјена микроокружења, тако да већина њих сада ствара и живи по градовима Србије и Црне Горе, или у расијању, обогаћена новим искуствима.
Потекла из народне епике, а затим настављена кроз дјела Данила Јакшића, Захарија Орфелина, Павла Соларића, Саве Мркаља, Петра Прерадовића, Симе Матавуља, Иве Ћипика, Мирка Королије, Љубомира Мицића, Нике Бартуловића, Владана Деснице, Владимира Поповића, Григора Витеза и многих других, крајишка књижевност је своју допуну добила и у млађој генерацији. Ту свакако треба издвојити Јована Радуловића. Дару Секулић, Николу Вујчића, Небојшу Деветака, Милоша Кордића, Зорана Богнара (Ћалића), Луку Штековића, Ђорђа Нешића, Мирка Демића, али групу писаца везаних за Загреб: Драгу Кекановића, Дубравку Угрешић, Дивну Зечевић, Бранислава Зељковића, Симу Мраовића…
Књижевност којој по свему судећи пријети опасност од нестанка већ у наредној генерацији, данас на изворној територији презентује само поменути литерарни круг везан за загребачку “Просвјету”. Он ће и убудуће бити њен вјероватно једини типични представник.
Временска дистанца није ни приближно довољно да се књижевни рад овог дијела српског народа квалитено и правилно сврста на вертикалу општесрпског књижевног стваралаштва.
Када се говори о књижевности Српске Крајине или “књижевном раду Срба у Хрватској”, онда се прије свега на уму морају имати силни утицаји (од друштвених и политичких, до културних) који су у не малом обиму обликовали њену суштину. Књижевност границе или књижевност на граници, управљала се увијек између аутентичности и борбе за самосвојност и многих рефлексија које су до ње стизале или у њу продирале из условне спољашности. Тако је и данас, барем у оном дијелу који је везан за Загреб. Некад регионализована, ослоњена на појединачне културне центре (Београд, Трст, Беч, Загреб, Пешту…) и у доброј мјери затворене културно-духовне скупине, она је и данас уклопљена у глобалне књижевне просторе, без праве могућности да се у њима истински препозна.
Зато је и савремена крајишка поезија, и идеолошки и поетички, формирана на неколико нивоа, или боље, у кругу неколико различитих пјесничких формација, са свим самобитностима које у себи носе аутори појединачно.
Социолошке и геополитичке прилике условиле су и у извјесном смислу издвојиле културни, а прије свега књижевни идентитет Крајишника, чија се традиција и поред утицаја католичанства ослањала на старе српске изворе, што без сумње потврђује и најмлађа генерација писаца са овог подручја.
Разлагање културне цјелине или, прецизније, издвајање једног њеног сегмента, ма колико он био аутономан, одувијек је одводило у опасност од вишеструких погрешака. Никада се, па ни у случају књижевног стваралаштва крајишких Срба, без обзира на вјековни континуитет, не може са сигурношћу рећи на којој то линији крајишка књижевност, или књижевност Крајине, почиње га губи “локални” карактер, гдје постаје српска књижевност у глобалном значењу те ријечи, и обрнуто.
Термин “крајишка књижевност” у савременој науци се, дакле, јавља као свеобухватнија и садржајнија замјена термину “књижевни рад Срба у Хрватској”.
Иако је крајишки литерарни корпус данас у извјесном смислу имагинаран, он ипак постоји. Цијели круг савремених писаца доживио је трансформацију коју је продуковала промјена микроокружења, тако да већина њих сада ствара и живи по градовима Србије и Црне Горе, или у расијању, обогаћена новим искуствима.
Потекла из народне епике, а затим настављена кроз дјела Данила Јакшића, Захарија Орфелина, Павла Соларића, Саве Мркаља, Петра Прерадовића, Симе Матавуља, Иве Ћипика, Мирка Королије, Љубомира Мицића, Нике Бартуловића, Владана Деснице, Владимира Поповића, Григора Витеза и многих других, крајишка књижевност је своју допуну добила и у млађој генерацији. Ту свакако треба издвојити Јована Радуловића. Дару Секулић, Николу Вујчића, Небојшу Деветака, Милоша Кордића, Зорана Богнара (Ћалића), Луку Штековића, Ђорђа Нешића, Мирка Демића, али групу писаца везаних за Загреб: Драгу Кекановића, Дубравку Угрешић, Дивну Зечевић, Бранислава Зељковића, Симу Мраовића…
Књижевност којој по свему судећи пријети опасност од нестанка већ у наредној генерацији, данас на изворној територији презентује само поменути литерарни круг везан за загребачку “Просвјету”. Он ће и убудуће бити њен вјероватно једини типични представник.
Временска дистанца није ни приближно довољно да се књижевни рад овог дијела српског народа квалитено и правилно сврста на вертикалу општесрпског књижевног стваралаштва.
Када се говори о књижевности Српске Крајине или “књижевном раду Срба у Хрватској”, онда се прије свега на уму морају имати силни утицаји (од друштвених и политичких, до културних) који су у не малом обиму обликовали њену суштину. Књижевност границе или књижевност на граници, управљала се увијек између аутентичности и борбе за самосвојност и многих рефлексија које су до ње стизале или у њу продирале из условне спољашности. Тако је и данас, барем у оном дијелу који је везан за Загреб. Некад регионализована, ослоњена на појединачне културне центре (Београд, Трст, Беч, Загреб, Пешту…) и у доброј мјери затворене културно-духовне скупине, она је и данас уклопљена у глобалне књижевне просторе, без праве могућности да се у њима истински препозна.
Зато је и савремена крајишка поезија, и идеолошки и поетички, формирана на неколико нивоа, или боље, у кругу неколико различитих пјесничких формација, са свим самобитностима које у себи носе аутори појединачно.
Ђорђе Брујић
(Фрагмент из предговора панорами савременог пјесништва Српске Крајине, Књига Стварања, Подгорица, 2001.)
Нема коментара:
Постави коментар