Неке просторне димензије у поезије Ђорђа Брујића

Простор у збирци поезије „Свећа и слово“ (у издаваштву Књижевне задруге Српског народног вијећа) Ђорђа Брујића је подлога за увезивање елемената природе са елементима културе, имајући у виду да се у природи ишчитавају управо историјски процеси, као и да се активирање културног сјећања посредује дјеловањем просторних одредница из природе.
Наиме, иако нам Брујић, с једне стране, простор даје као географски неодређено мјесто, а с друге именује локалитет, простор је често сакрализован или на други начин онеобичен чиме добија посебну димензију у његовој збирци поезије. У самом садржају збирке уочавамо да је пјесникова везаност за просторне димензије и његова специфичност.
Чињеница да се у већини наслова пјесама налазе просторне одреднице, даје нам могућност да ову збирку окарактеришемо као особен пјеснички простор. Треба напоменути да у насловима неких пјесама збирке помињу топоними Ловћен, Комоговина, Голиња. Податак да се у топонимима смјештају различити простори, које аутор веже за сакралне и историјске димензије постојања (рука Светог Теодора, капетан Станојевић), указује на начин на који можемо приступити тумачењу и свих осталих назива мјеста на која можемо наићи читајући ову збирку, односно кроз призму историје и културе народа који су у мјестима обухваћеним збирком постојали.

Дуње из копривничког кофера

(Биљешка уз пјесме Милене Северовић)

Много је градова између Копривнице и Старе Пазове – Загреб, Београд, Манасија, Праг, Франкфурт, Сарајево, Јасеновац... Све један до другога, од Билогоре и Калника до Срема, а никада један другоме даљи. У њима су, ваљда, и сви наши животи, они вансадашњи, некдањи, они чије сјенке још можемо да разаберемо и да их запишемо, као што записујемо слике, од којих се послије прави ситно иње које кроз пјесме удишемо, споро, неспремни на опоре мразне иглице чији нас вршци стиховима из ноћи у ноћ помјерају, хладни, нас саме између двије ријечи.
Можда је ово само први утисак, онај који најчешће зна да обмане, након читање нове књиге Милене Северевић „Даринкина дуња“. Када сам прочитао наслов, наприје помислих, потпуно несвјесно, интуитивно, на Дару Секулић. Нису, ваљда, толике сличности међу њима двјема, међу њиховим животима... Затим сам схватио да наслов није у вези са Даром Секулић, али јесте остало, јесу животи, и јесте поезија... Једна с Кордуна, испод Петрове горе, друга испод Калника, а као да имају подударне биографије... Наравно, свака у свом добу и по другом допуштењу.

Джордже Бруич: Лунный свет (Литературные знакомства)

 

Ђорђе Брујић: Заседа

(Прича из рата и о ратовима)

Десно испод шумарка подигла се танка измаглица. Киша као ноћас. Нека чудна тишина – чујем само срце и тупо звецкање оружја у шанцу поред мене. Ништа, нема их. Лежимо и чекамо – никад дуже, не излазе. Не излазимо ни ми. Знам шта смерају, ал' ме је свеједно страх – више немир, неизвесност, жеља да почне... И војници поред мене су нервозни, видим им по лицима, по кратким покретима руку. Стежу се, погледују на страну, онда се мало придигну, па легну још чвршће иза насипа. У крошњама се чују удари крупних кишних капи о већ пожутело лишће. Одједном прасак. Десно од мене у шанац паде топовско зрно.

Загреб… Топуско… Опатовина.

(Сећање са линије Agram – Ad Fines)

У приликама какве су тада владале у Загребу, држао сам се на дистанци од иоле активнијег културног живота. Читао сам оно што сам волео, а тако сам покушавао и да пишем. У то доба ми се чинило да не желим да продубљујем сукобе у себи, па сам настојао да живим колико је могуће чисто, у свом свету, враћајући се само повремено реалностима. У мом непосредном окружењу беше мало уметника, тако да сам могао слободно да волим своја осећања и да надахнут великим и старим мајсторствима паралелно бивам у неколико градова. Блештава светла позорнице ретко су се палила пред мојим очима и те кругове сам доживљавао више емпиријски, као разливене таласе који су до мене допирали из сумрачних даљина, непознатих и непојмљивих. Све је са моје тачке изгледало нестварно и недохватљиво, или ја можда нисам ни желео да му будем ближи. Суштина провинције у некадашњем банском граду тешко се могла назрети са позиција на којима ми беше тежиште. Тек кад се уђе дубље у ту лепљиву масу која је у својој нутрини била ваздушаста и некако прозирна, откривале су се тајанствености сплеткарења и било је лако проникнути у филозофију периферије и малограђанштине.

Ђорђе Брујић: Испод брда слика

Мило Милуновић, Испод брда, 1933.

Нагрижено доба, цјепти сплет шумарка,

У најтањој сјени најдубља је тама;

Рашчлани се језик, у значењу варка

Између небитка и између храма.

Рашчешљаног вида и новог искуства,

Сад помози сило, трепни из трњака,

Да се усов збије и оживе чувства

У чијој је чашки искра нашег зрака.

Зацаре брезици, уз црквиште храшће:

Кроз камено окно поглед на три доба;

Под склопљеним капком збир поново срашће

У породу грозда усталог из гроба.

У пејзажу приче распукли видици

Кроз прозор и врата на ражиште зрело;

Испод брда слика, а доље на слици:

Згрбљени остатак – спава мртво село.

Моје свједочење о кући Милутина Миланковића у Даљу

Било је то овако. Једном давно, преко седам равница, и још седам равница, негдје 2004. године, чини ми се да није била загазила 2005, нанесоше неки путеви Чедомира Вишњића и мене у Вуковар. Можете мислити колико је то њивā за нас из Горње Крајине? Пред полазак, наравно, договoрисмо се са Ђорђем Нешићем да се негдје нађемо, да продиванимо, макар и накратко. Ријеч-двије, онолико колико буде имао времена. И тако би. Сретосмо се у Даљу, гдје нас Ђорђе најприје одведе до цркве, а потом у кратку, туристичку, туру варошицом. Онда одједном рече: "Идемо да вам нешто покажем“. Кренусмо полако, ногу пред ногу, до једне расклимане, рушевне куће. Помислио сам да су то остаци ратова – шта би друго. Уђосмо кроз прозор, јер вратима се није могло прићи. Под ногама пуца драча. Газимо преко шута до глежњева, преко греда и гредица, преко летава и зарђалих ексера, кроз ситно умрвљену срчу... Гледамо да нам нешто не падне на главу... Каква стожина или остаци попуцалих црепова... Да не изгинемо!

Ђорђе Брујић: Брза смрт Саве М.

...Прељута жељезна судбина и страшно гоненије,

силно гоненије, које би најтврђе градове и читаве земље освојити могло,

не допустише ми напредовати, па онда ни радити знаменито људски...

Јутрос је први пут пао снег. Смрт је допузала изненада, јер су у неурозама углавном непредвидиви физиолошки поремећаји, семе изненађења је родније, телесни живот неизвеснији. Смрт у суманости није само извод самоубиства. Њу је много теже наслутити, замагљенија је, више прикривена слабостима које приписујемо души и људској унутрашњости, него отворена ка материјалним представама, спознајама и анализама. Специфичност његове смрти је још апсолутнија, јер је непосредно пре тога постајао живљи, разговорљивији, у тренуцима чак и нескривено топлији, иако и даље са неком благом мучнином у желуцу којој се није могла приписати фаталност. Након оних силних напада – глувила и умуклости, горопадности и обамрлости, ово је и мање искусним докторима изгледало као извесно озрачење. Упркос свему, ни вештом, додуше површном, погледу лекара тог јутра, дакле, ништа није указивало на тако радикалан преврат у ткиву.

Немачка, Србија…Немачка

Где су велике победе,

Где су победе уопште?

 

Негде уз пут према југу, далеко од широких „аутобанова“, скупио се Хајгерлох, ни село, ни варош. Куће на литици са чијег се врха погледава на столетну шуму, а испод ње на вез црвених кровова. Хајгерлох је отуђен. Његов положај чуди – низ стену, између кућа сведене уске улице којима се може тек пешке до врата, а на дну простор као котао у који се сместио део насеља. Стрмина је таква да би пешак од дна до врха на неколико места морао да отпочине како би ухватио ваздуха. На врху, на самом улазу у место, некако са десне стране од пута, остала је ватром начета кућа неког локалног дома. Те опрљотине нису нимало немачки.

Повратак

Све више ме плаши што смрти људи, па и оних који су ми веома блиски, прихватам хладно, неумољиво хладно – врзмала ми се та мисао док сам лежао полузаваљен на половном каучу, у униформи, чекајучи да дођу по мене. Ништа није указивало на пораз, барем не у оној својој унутрашњој манифестацији, али се у врелом августовском ваздуху могао осетити мирис другачији од мириса које у себи иначе носи овакав летњи дан. Под прозором се само ту и тамо чула хука камионских мотора и комешање људи који су у журби покушавали да у приколице сабију што више ствари.

Када сам погледао напоље, подне је већ било одмакло. Улица је била пуста. Око стабала у густом дрвореду остали су само завежљаји са дечјим крпицама, ципелама, јастуцима и поњавама, још нераспакованим гарнитурама постељине, изношеним капутима; кесе из којих су провиривале чарапе, грудњаци, женске мараме, оне црне, вунене, али и рупци, шарени, за боље прилике – тако да се никако није могло знати да ли су заувек остављене или ће, ипак, једном неко доћи по њих.

Траг, стрепња, крв...

(Препис о бунама, и временима)

Пре век и по, а шта је то за овакав живот, предак Максима Б., мада нико није знао шта му је он по роду долазио, нити с које је стране, дигао је буну и одметнуо се негде у брда у сувом делу границе. У једној од сеоба прешао је ка овим крајевима и ту пронашао ново место на којем је ваљало раскрчити шуму како би подигао кућу, а онда и проширио њиву на којој је, у годинама мира, могао посејати шаку кукуруза, а у прикрајаку и мало кромпира, купуса и лука. За другу храну није знао – пшеница, коју су држали за рајски дар и од њеног белог мељива само о славама спремали меке погаче, тражила је много времена које је на овој пустолини мерено војнама и болестима, гладним годинама и великим страдањима...

Круг над закључаном кућом

(О завичајном у поезији Душка Бабића)

 

Душко Бабић

Пише: Ђорђе Брујић

 

Пажљивим сагледавањем и одмјереним приступом поетском тексту Душка Бабића, или, прецизније, једном његовом фрагменту, који се у моменту наметнуо као рафинисан и интригантан, постајемо неизбјежно свјесни ширине поље између двије ријечи, једнако као што у њој свевидимо дубоку празнину између два архетипа – завичаја и отаџбине, или између два погледа на доминантну симболичност у укупној поезији, гдје кућиште опстаје као жижа пјесничке елипсе.

У обимном поетском распону, онда када смо као читаоци принуђени да у поезији одступимо од пјесниковог знања и да дио опуса сведемо на једну, макар и варљиву, мјеру сопственог доживљаја баш тог лирског сегмента, несумњиво бисмо морали запасти у потенцијалну омашку, тражећи у реченом само ријеч, а заборављајући на системе асоцијативних симбола и слика као пјесничких емотивних тачака, у којима он проналази и сопствену и стабилност стиховне грађевине.

Смрт у углу фотографије

(Прича о црно-белом пореклу)

Човек је лежао на тротоару, главе згрчене напред, тако да би му брада, при следећем трзају, могла дотаћи груди. Иако је, чини се из дупље његовог грла, допирало шаптање: да, да... људи над њим су ово мумлање разумели као дашак који је шиштао из крваве пене, чија је сунђераста маса са доње усне отицала на топао асфалт. Тек што није свануло. Око непомичног тела врзмале су се сене, неке са рукама у џеповима, споре, лење, уморне; друге убрзане, на моменте готово нервозне, као да су једва чекале да заврше и овај посао, и да што пре оду како би заувек сапрали кисели мирис града и тескобу из чијег талога ни овај јадник није могао да побегне.
А човеково тело је лежало као згурена сенка, надомак контејнера из ког је цурео сок трулог поврћа одбаченог прошлог поподнева са пијачних тезги. Лева страна лица му се залепила за асфалт, док је десно ухо било окренуто ка небу као труба из које је уместо мелодије цурео танак, румен трак.
Нико, осим неколицине незаинтересованих истражитеља, није гледао у његову смрт. Чак је и улична расвета била тамнија него обично. Још је могао да ослушне слику властитог умирања.

Осовица

У прах Драгутин, зрнце испод свода:
Деспот од оца и брат господара,
Теоктист монах, сјеме фрушког рода
Замамног духа, гује и ратара.

У ноћној ватри стопе покајника,
Између Ступља и сна Моштанице;
Њихов је одар подно Подајника,
У витком сјају дрхтај воштанице.

Колајна, Јелеч, помјаник из Зрина
Под ноктом као испод васионе:
Исти је корак, иста је планина,
И иста зима промрзле колоне.

У прах Драгутин, перце испод крила
Језик је завјет новог Теофила...

Ђорђе Брујић

Ђорђе Брујић: Јесен, маслинаста

 

И ова ће ме јесен дочекати у туђини

 

Јесен грозно маслинаста

Јесен мене

 

Шта сам ако сам у туђини

Шта сам ако сам сенка

Ако сам сâм себи довољан.

 

Ни ове ме јесени неће привући облаци

Пурпурни

Ни виногради зрели

Јесен је грозно маслинаста

Јесен у мени

И нећу бити поново рођен

Ако се вратим из кала и тескобе.

 

И ова ће ме јесен дочекати у туђини

Под сводом мермерносивим

Јесен без мириса и светлости јесење

Јесен грозно маслинаста

Јесен мене.

 

 

 

Циглана

 

У слици збора згушен крик циглане,

У предвечерје, док се тка равница,

На заласку се уцјељују ране:

Из конца љета прошаптала птица

О танкој сјенци одломљене гране.

У жару пјесме простор свих начела,

Испуњен вјетром и црнином влаге;

Над водом још су и омче и тијела,

У љетном праху, у сутоне благе,

Кад су под нама грчила се села. 

 

Кроз црни грумен, испод грака врана,

Јечмено зрнце капнуло на скути,

Док се на челу гаси јара дана;

Из сваке кости дисај још се слути:

Кроз нас пиште пећи, још ради циглана.

 

Ђорђе Брујић

Кирин. Света Недеља

(Измјештена прича)

Дан је био тих, као и сви дани када спарина додија. Глувоћу је реметио благ и једноличан шум воде која се преко уставе пресипала на воденични точак и даље низ ливаде нестајала иза првих шумарака. Кроз багрење, куда је слиједео пут, назирале су се прве куће, а изнад, у брду друге, мирне, као још у сну.

Слобода живота у слободи стварања

(О сатиричном и хуморном у дјелу Баћка Милачића)

Баћко Ј. Милачић

Вријеме никад није ишло на руку сатиричарима као ово данас, или је то само наш субјетивни доживљај, као што је и сâмо вријеме могуће схватити као искључиво субјетивну, заумну категорију коју је тешко артикулисати, а која се у нашим животима често пројављује кроз оне добро знане тајновите појединачне тренутке. Постоје, дакле, ти периоди у којима је у једном моменту нешто могуће ријешити, а већ у следећем такво рјешење више није реално. Друго је питање протока времена у нашој егистенцији – једни кажу да човјек има субјективни осјећај како се с годинама вријеме убрзава, док други тврде да то није само субјективни осјећај, него да вријеме заиста брже тече.

Кожара

Икона Светих Новомученика Јасеновачких

Ноћ из другог просијања
Донесе зрнце свјетлоносне клице,
Облаком се мјесец увио у сушу,
А овдје у пепелишту истог постојања
Твоје је чело хладно, и руке, и лице,
И не могу више дотаћи ти душу,
Ни угријати прамен њеног нестајања.

Није у овој соби једини мирис студи,
Нити мравља грудва једина тишина:
Босе су наше стопе и голе су нам груди,
На временском трену у ком је сламнат одар
Само је привид трупла и његова бјелина;
Разапете коже живот су других људи,
И плави, ријечни вртлог што у даху нам је модар,

Као јесење море које под длановима кријем;
Покушао сам да ти затворим очи, да сањамо скупа
Онај повез вјетра на коме те узалуд гријем,
Сам, док ти нестаје лице под искошеним зраком:
Све кад се у себи тајим, ја се из тебe смијем,
Продјенут кроз ширину, огрнут кожним мраком.

Ђорђе Брујић

Андрићградска

Соколовићима,
По причи Е. Кустурице

На овом је спруду, смјереном у стопу,

Удјевена игла у воденом снопу,

У чијем се врху сабиру стрмине,

Са небеског платна боје за дубине,

Над којом слобода у сновима оста,

У реду цјелине каменога моста,

А из ког се жалац распуче на двије

Лађе што сад броде грешком историје;

Већ у магновењу згрће се жар страха

Као у облутку свесмисао праха

 

Испод ког се плету варљивости круга

И жеже црнина као бивша туга,

Кад додирне душу гоњену по тами:

До два вршка стоје над животом сами. 

Ђорђе Брујић

("Андрићградска", Искра)