Траг, стрепња, крв...

(Препис о бунама, и временима)

Пре век и по, а шта је то за овакав живот, предак Максима Б., мада нико није знао шта му је он по роду долазио, нити с које је стране, дигао је буну и одметнуо се негде у брда у сувом делу границе. У једној од сеоба прешао је ка овим крајевима и ту пронашао ново место на којем је ваљало раскрчити шуму како би подигао кућу, а онда и проширио њиву на којој је, у годинама мира, могао посејати шаку кукуруза, а у прикрајаку и мало кромпира, купуса и лука. За другу храну није знао – пшеница, коју су држали за рајски дар и од њеног белог мељива само о славама спремали меке погаче, тражила је много времена које је на овој пустолини мерено војнама и болестима, гладним годинама и великим страдањима...

Те затворене средине биле су увек ван друштвеног контекста, саме – саме у себе окренуте – стегнуте у чврсто клупко које се није дало олако размрсити. Нису их се тицале промене и правци, па су учили онолико колико би им дозволило наслеђе и скромно знање сачувано у врелу кућних заједница, мада им ни то није било лако с обзиром на све силе које су на њих насртале. Друштвеност се завршавала у појасу од неколико села и ван тог круга ништа није постојало. Иза другог брда нико никада није живео.

Лечили су се онако како су се лечили и две стотине година раније, мртве сахрањивали под огромним крстачама, па су им гробља из даљина личила на подсечене шуме – ноћу страшна и човеку, и звери – са ситно уклесаним именома, неке дрводељски везене, а неке само нагрубо отесане.

Умирали су од куге и колере, тифуса и маларије, од срдобоље, слабости плућа и сифилиса. Болести су терали мађијама и басмама, бацали су угљевље, саливали страву, подизали желудац и савијали пупак. Они, ретки, вештији, познавали су траве и њихове мелемне сокове знали да исцеде на испуцале усне болесника.

Живели су у трошним брвнарама, саграђеним углавном од меког дрвета, јер им је власт за њихову оданост поклањала шкртије лугове, у којима је тек-тек растао храст, и где је било тешко пронаћи бољу грађу; са сламнатим кровом и подом од набијене иловаче која би се с јесени, за киша, претварала у густу кашу и лепила за босе ноге. Спавали су на сламарицама, на земљи, на рогозини или сноповима букових грана, а само су болесни смели да легну на грубо отесане даске, уз огњиште око кога се белео венац чистог пепела.

Шта је за њих такве, у тим условима, био друштвени тренутак, цивилизацијска провокација, надградња?

Знали су, дакле, само оно што су чули из других, по правилу старијих, уста, у причама за дугих зимских ноћи, када снег затрпа врата од прућа и белином притисне цело њихово царство. Искуство је споро расло, као младица којој су требале године пажње како би се отргнула и живнула.

Једини додир са остатком света били су ратови из којих се већина никада није враћала.

Није забрањено плаћати туђим главама, и ту су бољари увек у предности.

Крв, немилосрдна и врела, која би да ускипи и на најмању охолост, морала је постати наслеђе настало у смршеним генетским пређама, јер човек се не рађа тек тако опор и слан, а још ређе слеп пред болом и страхом. То семе црне неурозе проникло је из њих временом, кроз мучеништво и сивило, па после нису умели другачије – брзи на ножу и олову бранили су се од онога у шта су их терали.

Нигде природни одабир није био тако неумољив, селекција сурова и крваво прецизна. Нигде човек није био тако изједначен са звери, па су се и ћуди морале помешати до те мере да се на крају више нису могле разликовати.

Усменост је за њих била све, веровало се на реч, веровало се речи као извору, као основи свега што су они својим чулима могли да дотакну, јер је баш реч доспела као једно и била сигурност у животу, па био он и овако упрошћен, тежак, претежак, неподношљив. Знали су или су осећали да је баш таква реч заструјала са једног места, из једног извора који им је био и нада и снага на плавичатим фронтовима Галиције, у глувим заседама, негде међу влажним брдима Крајине, док се чекала смрт – своја или туђа. Писменост није постојала, није им ни требала, јер су им латинске повеље, декрети и патенти били страни, неразумљиви и више су их схватали као непоуздану гаранцији, а за књига на њиховом писму нису знали, тек можда начули за по коју богоугодну, у неком од манастира, где је, у једном од њих, кратко седео и благочестиви владика – хартије које никада нису видели и нису били сигурни да ли их уопште има.

Наши су оци по селима ионако отискивали свој напрсни крст или онај мали са прстена, као потпис и гаранцију неком послу и договору. После се и тај чин, којем је Бог био сведок, поједноставио, па је свако било каквим писменом, или нагорелом гранчицом, могао ударити две укрштене линије, и веровало му се.

Ни ретки калуђери, које је међу њих донела непредвидива вода, нису умели сви да пишу, тек понеки је знао понешто написано да протумачи, иако није чуо за сва глаголе; и сами више војници него пастири људских душа умели су да очате понеку молитву – најчешће у болести и над раком, а и то не увек до краја.

Бог им је, ваљда због тога што је знао где их шаље, дао то ретко допуштење.

Сви су ови људи били сточари, не и номади – селили су се често, али само када би за то добили потврду са двора, и опет у исто – у невољу, међу густе шуме и у пусте крајеве препуне дивљачи – звери и непријатеља који су их вребали.

Баш у таквом крају, негде пре век и по, а шта је то за овакав живот, предак Максима Б., мада нико није знао шта му је он по роду долазио, нити с које је стране, дигао је буну и одметнуо се негде у брда у овом, сувом, делу границе.

Буна од оне јесени, кад је цео народ, са свим кнезовима, капетанима и војводама, устао да брани манастир, и још се притужбама дигао против нових намета и старог плебса, када је у писму тражио да се светиња не руши, запретивши прикривено и оружјем, када је чекао да коњица дојаше преко гора, могла је да буде утеха како уистину све и није тако горко, али да од почетка треба што ситнији план о шанчевима и заседама у кланцима и непроходима из којих се не види даље од неколико корака.

Када се испод широке крошње у манастирском дворишту почео окупљати народ, јутро је већ било одмакло, а искрзани прамичци јутарње магле још су се повлачили преко околних шумарака и кукурузишта и дизали према тамној силуети црне планине. Људи су ходали споро, расквашеним путем између ретких кућерака, старци сваки корак испраћали ударцем штапа, а старице за њима у подвезаним прегачама погнутих глава мрмољиле у подбрадак и изресане крајеве рубаца. Оно мужева што се затекло на допусту стајало је већ у полукругу, како би се боље видели, и расправљало о свакодневици, премда се и из даљине читало да су им на уснама друге речи, опорије и теже.

Ономе ко је гледао са стране, из прикрајка, и хладовине, није могло бити јасно шта ће оволики народ јутрос испред цркве. Почетак славе или испраћај неког у гробљански мир? У телу тог света осећао се немир, слутио страх, који их целог живота никада у потпуности није напуштао, и напетост, потиснута напетост наглашена управо мирноћом, полушапатом и погледима који су је оживљавали и давали јој слободу, погледима упртим у неизвесност и коначно – самоћу.

Живот траје онолико колико траје интерес, промрмољио је неко међу њима, док су се понеки освртали према звонику, а онда ка улазу у конак из кога је игуман требало да изађе сваког трена. Ни он, који је стајао пред крстастим окном своје келије и гледао народ како пуни двориште, није био сигуран, и оклевао је, покушавајући да прибере мисли, да се домогне спасоносне речи чијим би звуком разагнао ову претњу збијену у честицу. И најмања неопрезност могла је да покрене ланац, да зањише клатно и сумњу претвори у мржњу.

Увек када би какво зло догрдило давала је свака кућа по хајдука. Планина је било много, све је врвело одметницима, али лежајева у влажној маховини није фалило. У толикој сили била је и утеха, губио се разум, мењале ћуди, па није било ретко да такви одреди, и усред бела дана, уз жегу пушака, заглушујућу буку зурли и лупање бубњева нападну на вароши.

После се све мењало. Политика је деловала потајно, са двора стизале комисије да утврде разлоге хајдучије, па би им се давали пардони, а хајдуци ради мира на граници отпуштали кућама.

Остајали су само најубеђенији. И тако је долазио мир, или само његов привид, до неке следеће војне, или побуне.

А могло је бити и другачије.

Оклопници, иако не нарочито вешти, јахали су у оваквим приликама брзо и силовито.

Сенка још једне буне падала је по народу на граници.

Ђорђе Брујић