Станко Ћаница Опачић: Коријени

Зовем се Станко Опачић са надимком Ћаница. Рођен сам 11. децембра 1903. године у селу Брезова Глава, општина Тушиловић, котар Војнић, од оца Михајила и мајке Драгиње (рођене Цвијановић), земљорадника у кућној задрузи Опачић к.б. 28 као најстарије дијете родитеља, на посједу од седам јутара земље. По националности сам Србин. Бавио сам се земљорадњом до народног устанка 1941. године. По традицији на Кордуну, као и многи други, узгред сам био самоук дрводеља. Отац ми је отишао у Америку 1906. године, а 1909. тамо погинуо, па сам растао као удовичко дијете са мајком и млађим братом Стеваном. Земље је било мало, али је била добра, а мајка ваљан домаћин па ипак нијесмо гладовали. Помагали су нам и очева и мајчина родбина док нијесмо стасали.

Основну школу сам свршио у мјесту (тада редовних пет разреда), године 1910-1915, и у свих пет био одликаш и од природе сам заволио књигу, а по старој граничарској традицији и пушку, па сам већ као основац, на Божић, у зору, по обичају пуцао преко куће. Мајка ми је била права граничарска жена која је успјела сачувати пушку пред безбројним жандарским премeтачинама. Тукли су је пред нашим очима али није одала.

Она је била неписмена, али је знала много народних пјесама напамет, а онда се са нама основцима описменила. Отац је прије поласка у Америку служио војни рок и имао дара за учење језика па се вратио из војске са солидним знањем њемачког, маџарског и чешког. Можда га је то стало главе, јер је у Америци добио посао ђе су ти језици требали и добро зарађивао па му гангстери отели новац, убили га и замели траг. О мом даљем школовању није могло бити говора па сам са том основном остао до данас.

Мој учитељ послије основне је био воденичар Симеон Ђурић, самоук, из Доњег Будачког, члан Српске земљорадничке задруге која је осим других послова све до 1914. године ширила књигу и штампу, па сам од њега добивао на читање књиге. Био је то човјек ријетке бистрине, који је не само много читао, него и записивао народне умотворине по Кордуну, па године 1887. послао Српској краљевској академији 95 народних приповједака које је 1927. године користио професор Чајкановић за своју збирку.

Симеон је оставио неизбрисив траг код моје и других генерација и умро 1932. године, па и мене заразио тим скупљачким радом којим се и данас бавим. Његов је идол био Васа Пелагић, а онда Светозар Марковић, за које смо од њега сазнали, а посебно је волио Његоша и Кочића.

Када сам настао у 16. годину, пошао сам љети, у сезони, по градњи дрвених кућа и зграда са старим мајсторима. Међу тим људима је било и ислужених граничара-ратника који су се родили и живили у великим кућним задругама у којима је било по 50 па и 70 душа. Многи су од њих читали и писали српски и њемачки. Били су богати животним искуством и о свему сам имао прилику да се наслушам. Сви су вољели гусларске пјесме па их заволио и ја. Ваљда сам и као мајстор добро напредовао кад су ме цијенили па ме већ у 19. години понеђе на градњи бирали за палира. Међусобна солидарност и патријахални морал су тада на Кордуну били на завидној висини – није било ни већих посједника, ни беземљаша. Богатије газде су били само трговци и бирташи па смо и код њих градили, али никад нам нико није закидао наднице. Иако сам спадао међу сиромашније, као мајстор сам имао увијек двоструко већу надницу од копача и жетелаца на њиви па није било разлога за мржњу према имућнијима. Стекао сам доста искрених пријатеља што се показало кад сам позван у војску, а млађи ми брат отишао у подофицирску школу, па мати већ оронула здравља остала сама. Они су јој помагали у свему око обраде земље. Само је динар био тежак и то је била мука за сваког сељака. 

(Из књиге: Станко Опачић, Србин у Хрватској)