Где су велике победе,
Где су победе уопште?
Негде уз пут према југу, далеко од широких „аутобанова“, скупио се Хајгерлох, ни село, ни варош. Куће на литици са чијег се врха погледава на столетну шуму, а испод ње на вез црвених кровова. Хајгерлох је отуђен. Његов положај чуди – низ стену, између кућа сведене уске улице којима се може тек пешке до врата, а на дну простор као котао у који се сместио део насеља. Стрмина је таква да би пешак од дна до врха на неколико места морао да отпочине како би ухватио ваздуха. На врху, на самом улазу у место, некако са десне стране од пута, остала је ватром начета кућа неког локалног дома. Те опрљотине нису нимало немачки. Овде се старински мирује. Тихо месташце, са људима који се међу собом добро познају, оно данас, уколико изузмемо немачку архитектуру, стоји далеко од сличних градова и онога што бисмо могли назвати Немачком.
Њихова слобода је у тој литици и густој мешаној шуми која се пружила свуд наоколо. Њихова слобода је у широком природном пространству; у јутарњим измаглицама и вечерњој сабласној мирноћи кроз коју се пробија глас сове и цилик нетопира. То су људи снажног тела , спретни, чврстих ногу. Ни долазак цивилизације није их много изменио. Они су једноставно они, прилагођени оваквом животу, уклопљени у природу.
Насеље какво код нас нисам видео.
Себе сам могао да доживим у њему. Из неке брвнаре под брезиком ноћима сам гледао ватре уз које су домаћи певали и терали непомене, распојасани, са риђим брадама; није се могло даље од њиховог гласа који је ударао у стену Хајгерлоха.
Немачка, ипак, није Балкан. У њој не можете наћи паорина како засуканих рукава стреса иглице шљива у воћару, а онда их пажљиво расцепљује, вади семенку и у једном залогају са парчетом хлеба ставља у уста. Живот у Хајгерлоху није наш живот, није изворна слобода која се сенчи у нашој усмености.
Ни у сењацима Тибингена не губи се мешавина боја, али је њихова смиреност по нечему другачија. Обале Некра су равне, а невелику реку, са густо обраслом адом, пресецају врхови туристичких чамаца, док се на бетонским обалама, готово без жамора, тиска сва сила народа. Стари део града је у брду. Архитектура позната – Швапска, са невероватно високим и искошеним кућама чији су делови до последњег милиметра исцртани националним симболима и мотивима из етнолошког наслеђа. Лепота која можда може да буде привлачна. У таквом Тибингену данас је много дошљака.
Изобиље детаља, лукова, сводова у другачијем свету би обећавало и другачије утиске. Повратак у прошлост нарушен је новим људима, убрзаним бициклистима и сијасетом других запрека чија је то, ваљда, основна функција – смести свакога да разгрне сфере и дохвати времена у којима би се и данас лепо живело. Но ако се то деси, онда падају све модерне творевине, један начин живота који саблажњиво обећава сигурност, барем привид од ког се и те како може добро живети, и сањати о животу. Све друго би значило рушење тога и таквог организма без чијег би постојања многи безнадежно потонули, страни и немоћни да споје два времена и у њихове зидове уграде сопствене животе. Чини ми се да данас само ретки могу да разумеју смисао урастања ових двају мирова. Много је емоција овуда протекло да би се све тек олако заборавило и свело на баналну данашњицу и садашњост. Много се крадом љубило, чезнутљиво погледавало, много трговало, градило; много се пило, коцкало и потезало за мачеве из увреде или страсти, да би све било препуштено генерацијама које то никако не могу да разумеју. Живот у Тибингену није само садашњост и будућност.
Решавање многих слика које затичемо у овдашњим пејзажима само су метафоре општег живота у којем поново егзистирамо као трунка, сићушна накупина, нека наша ситна духовна мера којом вагамо сваки делић човечанства, неспретни и неспособни да из свега изађемо истински препознати, онакви каквим смо створени, самерљиви и духовни.
Њихова слобода је у тој литици и густој мешаној шуми која се пружила свуд наоколо. Њихова слобода је у широком природном пространству; у јутарњим измаглицама и вечерњој сабласној мирноћи кроз коју се пробија глас сове и цилик нетопира. То су људи снажног тела , спретни, чврстих ногу. Ни долазак цивилизације није их много изменио. Они су једноставно они, прилагођени оваквом животу, уклопљени у природу.
Насеље какво код нас нисам видео.
Себе сам могао да доживим у њему. Из неке брвнаре под брезиком ноћима сам гледао ватре уз које су домаћи певали и терали непомене, распојасани, са риђим брадама; није се могло даље од њиховог гласа који је ударао у стену Хајгерлоха.
Немачка, ипак, није Балкан. У њој не можете наћи паорина како засуканих рукава стреса иглице шљива у воћару, а онда их пажљиво расцепљује, вади семенку и у једном залогају са парчетом хлеба ставља у уста. Живот у Хајгерлоху није наш живот, није изворна слобода која се сенчи у нашој усмености.
Ни у сењацима Тибингена не губи се мешавина боја, али је њихова смиреност по нечему другачија. Обале Некра су равне, а невелику реку, са густо обраслом адом, пресецају врхови туристичких чамаца, док се на бетонским обалама, готово без жамора, тиска сва сила народа. Стари део града је у брду. Архитектура позната – Швапска, са невероватно високим и искошеним кућама чији су делови до последњег милиметра исцртани националним симболима и мотивима из етнолошког наслеђа. Лепота која можда може да буде привлачна. У таквом Тибингену данас је много дошљака.
Изобиље детаља, лукова, сводова у другачијем свету би обећавало и другачије утиске. Повратак у прошлост нарушен је новим људима, убрзаним бициклистима и сијасетом других запрека чија је то, ваљда, основна функција – смести свакога да разгрне сфере и дохвати времена у којима би се и данас лепо живело. Но ако се то деси, онда падају све модерне творевине, један начин живота који саблажњиво обећава сигурност, барем привид од ког се и те како може добро живети, и сањати о животу. Све друго би значило рушење тога и таквог организма без чијег би постојања многи безнадежно потонули, страни и немоћни да споје два времена и у њихове зидове уграде сопствене животе. Чини ми се да данас само ретки могу да разумеју смисао урастања ових двају мирова. Много је емоција овуда протекло да би се све тек олако заборавило и свело на баналну данашњицу и садашњост. Много се крадом љубило, чезнутљиво погледавало, много трговало, градило; много се пило, коцкало и потезало за мачеве из увреде или страсти, да би све било препуштено генерацијама које то никако не могу да разумеју. Живот у Тибингену није само садашњост и будућност.
Решавање многих слика које затичемо у овдашњим пејзажима само су метафоре општег живота у којем поново егзистирамо као трунка, сићушна накупина, нека наша ситна духовна мера којом вагамо сваки делић човечанства, неспретни и неспособни да из свега изађемо истински препознати, онакви каквим смо створени, самерљиви и духовни.
Слободно смо се кретали широким немачким друмовима. У том вечитом замаху растао је страх од безмерја, страх од ширине поља и слутњи да сте у туђем свету, колико год то порицали, на крају, ипак, сами и немоћни. Ти унутрашњи вртлози не остављају нас слободнима, не допуштају безбрижност и румени трак задовољства у који бисмо желели да уронимо. Истина се, дакле, не крије само у нама. Срећа још мање. Те две спирале људског живота неодвојиве су од механике Вечности, од оне бесконачно велике вере сићушног горуштичиног зрна које може да закрили небеса и вољом Вечитога донесе големо поуздање, не само човеку – усамљеном и безнадежном.
Из такве мреже вратило се и сећање на опело доктору Драгану Марковићу, у штутгартској цркви Сабора Срба Светитеља. Стигли смо прилично рано. У дворишту испред храма већ се бејаху скупили људи који су полугласом ћаскали подељени у групице. У углу испред парохијског дома разапет мали бели шатор, и под њим храна и ракија за даћу. Девојчице у србијанским народним ношњама гледаху са стране. Сви су чекали родбину и тешки дрвени ковчег са телом покојника. Служба је почела раније. У првом реду ми, а иза нас наш верни народ. Четврт часа касније наста комешање, људи се размакоше. Спустише ковчег испред олтара. Ја сам све време гледао у руке и лице покојника. Четири човека, знојна од терета, стадоше испред мене. Опело се настави. Хор засину – „Господи, помилуј“. Гледао сам час у светлуцави Христов лик над собом, час у мрачну, ваљда храстову, кутију испред нас.
Са телом у цркву уђе и некакав слаткаст мирис. Не знам да ли су га и други осетили, али ја сам у тренутку помислио да су се помешали мириси наших ознојених тела и хране која нас је чекала напољу. Најпре лаган, тек да помогне знатижељи, тај дах је постајао све тежи и несноснији. У тренутку сам се сетио америчких крофница које се лети прже малне на сваком кораку приморског шеталишта.
У томе се, отприлике, и завршило; на крају се посмењиваше говорници, па они који су га целивали, и отишли.
Иако смо се у дворишту поново скупили на испраћај, нико није приметио када се покојник одвезао бешумном црном лимузином.
Над Штутгартом су се целог летњег дана комешали облаци; киша је оросила тек кад се све смирило, а Хеслах почео да пада у ноћ.
После су ми причали да је последње недеље овде умрло десетак наших људи, а богами има их још који су оболели од туђине…па су настављали да врте главама и сами несигурни да ли им је рачуница ваљана.
О доктору Марковићу све најлепше. Нисам га познавао, али сам осетио. Најпре се причало да ће бити сахрањен у Србији, а потом се о томе више није причало.Сахрањен је у Немачкој.
У исту, уредно подшишану, ледину, где и оних десетак пре њега
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар