За време окупације није испаљен ниједан хитац – међу 66 хиљада Британаца на острвима није се нашао ниједан партизан. Ниједан немачки војник није убијен, па чак ни рањен. Опште мишљење је изнео неки др Џон Луис – „свака саботажа ће бити не само опасна, већ и потпуно контрапродуктивна“. Нико није изашао да се бори на поља и на улице. Судови су радили, али према законима Трећег рајха, британска полиција је наставила да служи – само што је исплаћивана у рајхсмаркама. Нормално су радили биоскопи и позоришта. Енглези нису јаукали од угњетавања. Добровољачки одреди су чували аеродроме, одакле су полетали немачки авиони да бомбардују Лондон. Сви су били сигурни да ће Лондон пасти.
„Отпор? Какав отпор?“ – питали су зачуђени острвљани британску списатељицу Медлин Бантинг, која је деведесетих година написала књигу о тој окупацији. У концентрационе логоре у Европи послато је 570 људи – међу њима три Јевреја, три комуниста, остали – „због кривичних дела“ (кршење полицијског часа, крађа хране из складишта), 22 се нису вратила. Не, шта ја причам, било је отпора. Један човек је одбио да живи у истој кући са својом женом, која је шила одећу за немачке војнике. И још, један Немац је у преноћишту једног грађанина фотографисао његову ћерку без дозволе. Тај се храбро пожалио команди, и Немац је пребачен у другу кућу.
Денунцијација је била широко распрострањена, доушници су добијали 20–50 рајхсмарака по пријави. Тако је један острвљанин пријавио тројицу пријатеља да слушају британски радио и послати су у притвор. „Две добре пријатељице” су издале старицу која је сакрила одбеглог затвореника. После ослобођења издајници нису осуђени, јер, знате, дешава се: ништа страшно, људи су хтели да мало зараде. Није истражен ниједан случај колаборационизма.
Постојао је само један случај реалне храбрости. Мери Озан, проповедница „Војске спаса“, протестовала је због окрутности према совјетским ратним заробљеницима на острвима. Упозорена је да се то неће добро завршити. Рекла је да је није брига. Жена је послата у затвор, где је умрла априла 1943. године.
На острвима су постојала 4 концентрациона логора за ратне заробљенике (углавном из СССР-а), који су градили утврђења. 700 људи је умрло и сахрањено на острву. Као што показује случај старице, понекад су били сакривени и храњени, али генерално таква љубазност је била ретка. Острвљани нису хтели да се свађају са Немцима. „Али према затвореницима су се односили са симпатијом“, пише историчар. Затвореницима је од тога, наравно, било много боље.
Немачке трупе на острвима су капитулирале 9. маја 1945. године – штавише, на једном острву су се потпуно предале тек 16. маја, пошто нико по њих није дошао. Острвљани су радосно поздравили Британце, званичници су одмах уклонили Хитлерове портрете, заставе са кукастим крстом и окачили портрете краља. У центру се сад налази Трг ослобођења од јарма проклете окупације. Иста полиција која је служила под Немцима наставила је да служи у част краља.
Черчилове лепе речи заувек остају у сећању, и Британци их веома често цитирају као знак храбрости и несаломивости своје нације. Да, да.
(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)
Нема коментара:
Постави коментар