ИНТЕРВЈУ - МИЛАН РУЖИЋ, КЊИЖЕВНИК
 |
| Милан Ружић |
Не верујем да може постојати Србија без Црногораца и Црна Гора без Срба. Да ли је Црна Гора самостална држава? Јесте! Да ли је то држава коју ми обожавамо? Свакако јесте. Али немојте ме терати да прихватим да та држава има своје писмо, свој језик и свој менталитет ако је све то о чему говоримо потпуно исто као и овде. Ми нисмо у завади, ми смо у заблуди
Разговарао: Ђорђе Брујић
Сматрам да сваки писац дугује својој земљи неко парче стваралаштва, понеку причу или стих којом ће окачити неку звезду на ноћно небо свог завичаја. Сматрам да је међуратна књижевност, заједно са неких двадесет или тридесет година послератне (након Другог светског рата), оно што је наше најдивније благо ископано из умова и душа стваралаца. Самим тим, доста их читам и трудим се да се у ту нит српске књижевности и њених стваралаца уклопим у оном традицијском контексту, каже у разговору за Српске народне новине књижевник Милан Ружић, прозаик, пјесник, есејиста.
Пјесник и књижевни критичар Желидраг Никчевић у једноj од ранијих анализа Ружићевог стваралаштва изговорио је отприлике овакву оцјену: „Ружић као да својим писањем читаоцу говори „Иди за мном!“, што је неопходно у овом времену Фејсбука и интернета, у доба брзих, површних и опасних информација и мислим да је Ружићев озбиљан допринос српској прози баш у томе што врло вешто и поштено излази у сусрет тој брзини и тој површности, а притом неодступно задржава оне старе идеале о којима говоре сви који су читали оно што је он писао“. Милан Ружић рођен је 4. маја 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио је на Филолошком факултету у Београду, на катедри за општу лингвистику. Аутор је књига кратке прозе „Некад, неко, негде”, „Наше су само речи”, „Народ за издавање”, „Пун кофер прича” и „Приче и ожиљци”.
Поред књижевног рада, Ружић се истиче и редовним писањем колумни, које преузима преко четрдесет штампаних и електронских медија у Србији и иностранству. Већ више година редовни је, радо читан, колумниста и нашег листа – Српских народних новина из Подгорице.
У протеклу годину закорачили сте са двије нове књиге – „Пун кофер прича” и „Приче и ожиљци”. За оне који нису имали прилику да их виде – како бисте нам Ви описали њихове сижее, суштину и предлошке?
Да будем прецизан, прошле године је изашла књига „Приче и ожиљци”, док је књига „Пун кофер прича” изашла 2022. године, али људи их обично примете у исто време, јер сам пре три године прешао у Лагуну, па се за књиге коначно чује, а и те две збирке прича су у суштини као једна велика књига. У питању су кратке приче подељене по поглављима од којих се нека тематска поглавља понављају у обе књиге, па их људи оправдано мешају.
Што се тих књига тиче, као што сам напоменуо, у питању су збирке кратких прича о ономе што сам ја проживео као дечак, тинајџер, па и о ономе што сад проживљавам као одрастао. Јако је тешко одредити им жанр, јер су у питању приче које имају мелодију и ритам, па их људи често помешају са поезијом.
Обје књиге су добиле веома високе оцјене и постале запажене, и то не само од читалачке публике, него и од стваралаца као што су Душан Ковачевић, Матија Бећковић, Желидраг Никчевић, Емир Кустурица…
Код мене се све то некако догодило јако брзо и обрнутим редоследом. Прво су до мојих књига дошли веома значајни људи из света културе и свима њима су се јако свиделе, па су препоруке ишле преко њих. Такав почетак каријере доноси доста радости писцу, али ипак је долазак књига до шире публике оно што је циљ и оно што од некога направи афирмисаним писцем. Матија је све први читао и он ме је наговорио да почнем да се бавим писањем, а онда су уследиле похвале од Душка, Емира, Раше Попова, Добрице Ерића, Рајка Петровог Нога, Петра Божовића, Горана Петровића, па затим и од још неколико десетина људи који имају заиста завидно дело иза себе и та подршка веома радује, али у исто време вам ставља одређени терет на леђа који морате оправдати. Речи хвале од таквих људи су тешке за оправдати у књигама, али се трудим не желећи да од њих начиним лажове.
Међутим, доласком у Лагуну, те књиге су заиста добиле огромну публику, сале за промоцију су крцате, па томе у прилог говори и промоција „Прича и ожиљака” у Београду којом смо трећи пут напунили велику салу Студентског културног центра. И заиста, добијам доста писама, порука, људи ме заустављају на улици са речима да њима те приче заиста нешто значе. Та пажња свакако прија, али колико год пријала, мој фокус је и даље на читању и стварању, јер ни те пажње, нити било чега другога не би више било када оно што стварам не би задржало одређени ниво.
Пјесник и књижевни критичар Желидраг Никчевић у једноj од ранијих анализа Ружићевог стваралаштва изговорио је отприлике овакву оцјену: „Ружић као да својим писањем читаоцу говори „Иди за мном!“, што је неопходно у овом времену Фејсбука и интернета, у доба брзих, површних и опасних информација и мислим да је Ружићев озбиљан допринос српској прози баш у томе што врло вешто и поштено излази у сусрет тој брзини и тој површности, а притом неодступно задржава оне старе идеале о којима говоре сви који су читали оно што је он писао“. Милан Ружић рођен је 4. маја 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио је на Филолошком факултету у Београду, на катедри за општу лингвистику. Аутор је књига кратке прозе „Некад, неко, негде”, „Наше су само речи”, „Народ за издавање”, „Пун кофер прича” и „Приче и ожиљци”.
Поред књижевног рада, Ружић се истиче и редовним писањем колумни, које преузима преко четрдесет штампаних и електронских медија у Србији и иностранству. Већ више година редовни је, радо читан, колумниста и нашег листа – Српских народних новина из Подгорице.
У протеклу годину закорачили сте са двије нове књиге – „Пун кофер прича” и „Приче и ожиљци”. За оне који нису имали прилику да их виде – како бисте нам Ви описали њихове сижее, суштину и предлошке?
Да будем прецизан, прошле године је изашла књига „Приче и ожиљци”, док је књига „Пун кофер прича” изашла 2022. године, али људи их обично примете у исто време, јер сам пре три године прешао у Лагуну, па се за књиге коначно чује, а и те две збирке прича су у суштини као једна велика књига. У питању су кратке приче подељене по поглављима од којих се нека тематска поглавља понављају у обе књиге, па их људи оправдано мешају.
Што се тих књига тиче, као што сам напоменуо, у питању су збирке кратких прича о ономе што сам ја проживео као дечак, тинајџер, па и о ономе што сад проживљавам као одрастао. Јако је тешко одредити им жанр, јер су у питању приче које имају мелодију и ритам, па их људи често помешају са поезијом.
Обје књиге су добиле веома високе оцјене и постале запажене, и то не само од читалачке публике, него и од стваралаца као што су Душан Ковачевић, Матија Бећковић, Желидраг Никчевић, Емир Кустурица…
Код мене се све то некако догодило јако брзо и обрнутим редоследом. Прво су до мојих књига дошли веома значајни људи из света културе и свима њима су се јако свиделе, па су препоруке ишле преко њих. Такав почетак каријере доноси доста радости писцу, али ипак је долазак књига до шире публике оно што је циљ и оно што од некога направи афирмисаним писцем. Матија је све први читао и он ме је наговорио да почнем да се бавим писањем, а онда су уследиле похвале од Душка, Емира, Раше Попова, Добрице Ерића, Рајка Петровог Нога, Петра Божовића, Горана Петровића, па затим и од још неколико десетина људи који имају заиста завидно дело иза себе и та подршка веома радује, али у исто време вам ставља одређени терет на леђа који морате оправдати. Речи хвале од таквих људи су тешке за оправдати у књигама, али се трудим не желећи да од њих начиним лажове.
Међутим, доласком у Лагуну, те књиге су заиста добиле огромну публику, сале за промоцију су крцате, па томе у прилог говори и промоција „Прича и ожиљака” у Београду којом смо трећи пут напунили велику салу Студентског културног центра. И заиста, добијам доста писама, порука, људи ме заустављају на улици са речима да њима те приче заиста нешто значе. Та пажња свакако прија, али колико год пријала, мој фокус је и даље на читању и стварању, јер ни те пажње, нити било чега другога не би више било када оно што стварам не би задржало одређени ниво.
Мислим да је оно што називамо жанром или одредницом најбоље одредио Желидраг Никчевић назвавши моје приче исповедном лирском прозом. Е сад, многи мисле да је то правац ком сам пришао, јер је данас кратка форма преовлађујућа, али заиста није. Много више се читају, и продају, романи од збирки прича. Уосталом, њих сам почео да пишем, јер је моја фасцинација причама које доживим или чујем прејака, а самим тим и пажња расута, па мислим да не бих могао написати роман, тачније, сматрам да се не бих могао бавити једном темом опсесивно две или три године. Али добро, видећемо у шта ће све то прерасти. Не потенцирам ништа, већ идем путем који сам пртим, па на шта наиђем и за чим осетим потребу, то ћемо у књигама и видети.
Новинари често постављају рециклирана питања – текст и утицај, стил и утицај, теме и утицај, слике и утицај (…) Како Ви видите ту везу прошлог и садашњег у литератури, нарочито у прозном стваралаштву?
Ово питање је веома занимљиво, али је на њега јако тешко одговорити, јер ни сам живот, па због тога ни књижевност, нису оно што су некада били и тешко их је поредити са прошлим временима, али сматрам да сваки писац дугује својој земљи неко парче стваралаштва, понеку причу или стих којом ће окачити неку звезду на ноћно небо свог завичаја. Сматрам да је међуратна књижевност, заједно са неких двадесет или тридесет година послератне (након Другог светског рата), оно што је наше најдивније благо ископано из умова и душа стваралаца. Самим тим, доста их читам и трудим се да се у ту нит српске књижевности и њених стваралаца уклопим у оном традицијском контексту. Традиција са собом вуче корене, а корени вуку одређене културолошке шаблоне, а ако од њих одступимо, свету неће бити занимљиво оно што ми створимо. Свет жели књижевност и приче нашег поднебља, а не имитаторе који пишу о ономе што тај свет свакако зна боље од њих. Стога, прошлост мора бити у тој мешавини мастила којим пишемо, заједно са садашњошћу, а написано ваља оставити да видимо како ће проћи у будућности. Народи на Балкану и јесу, не само у стваралашкој, већ и у свакој другој кризи, зато што превише гледају у будућност, а још уз то не праве дугорочне планове, него је само посматрају. Зато нам срећа и мир беже, јер смо превише сконцентрисани на сутра, а срећа живи овде са нама. И не видимо је, јер двоглед баца даље од онога докле њене руке сежу.
Ово питање је веома занимљиво, али је на њега јако тешко одговорити, јер ни сам живот, па због тога ни књижевност, нису оно што су некада били и тешко их је поредити са прошлим временима, али сматрам да сваки писац дугује својој земљи неко парче стваралаштва, понеку причу или стих којом ће окачити неку звезду на ноћно небо свог завичаја. Сматрам да је међуратна књижевност, заједно са неких двадесет или тридесет година послератне (након Другог светског рата), оно што је наше најдивније благо ископано из умова и душа стваралаца. Самим тим, доста их читам и трудим се да се у ту нит српске књижевности и њених стваралаца уклопим у оном традицијском контексту. Традиција са собом вуче корене, а корени вуку одређене културолошке шаблоне, а ако од њих одступимо, свету неће бити занимљиво оно што ми створимо. Свет жели књижевност и приче нашег поднебља, а не имитаторе који пишу о ономе што тај свет свакако зна боље од њих. Стога, прошлост мора бити у тој мешавини мастила којим пишемо, заједно са садашњошћу, а написано ваља оставити да видимо како ће проћи у будућности. Народи на Балкану и јесу, не само у стваралашкој, већ и у свакој другој кризи, зато што превише гледају у будућност, а још уз то не праве дугорочне планове, него је само посматрају. Зато нам срећа и мир беже, јер смо превише сконцентрисани на сутра, а срећа живи овде са нама. И не видимо је, јер двоглед баца даље од онога докле њене руке сежу.
Берђајев је негдје говорио о духу и слободи, гдје је књижевност у тој плазми? Литература као творачка енергија?
Књижевност је одувек била носилац подстрекачке снаге, и то никада оне мале и привремене коју је са собом понекад носила музика. Књижевно обрађене идеје су вечне, јер томови књига су доста опширнији од једне троминутне нумере, од платна за сликање којих год димензија било, од филма који траје деведесет минута итд. Књижевност се скоро па једина доказала као вечна, јер ми памтимо и књиге и ствараоце и из времена пре Христа. Ако поменемо да је Библија књига, а не филм или песма (што не значи да не обожавам све остале уметности), онда се ту разговор о моћи књижевности може одмах завршити. Чим је дошла слобода, тачније, чим је плаћена крвљу, стигла је књига над књигама да тој слободи да смисао. Да не причамо о духу у том контексту.
Ако посматрамо те аспекте данас, можемо са жаљењем констатовати да слобода можда још само живи баш у уметности, јер видели смо са короном колико смо у ствари заробљени и шта све може да буде оков. Приче о свету без граница, о глобализацији, о једнакости, све су то испале само покривалице за политичке кампање неуморних лажова које називамо политичарима. Част изузецима. Литература још може да створи само себе, ново име којим ће се дичити, па можда и одагнати неке од бројних проблема са којима се савремени човек сусреће. Кад бисмо се сетили да је књига најјефтинији лек, најбољи савет, незаменљиви пријатељ, можда би литература добила некадашњу снагу. Међутим, сада су ту фармацеутска, оружана, ауто и све остале индустрије које називамо и мафијама, тако да књига нема где да се удене. Али заборављамо да је потребно неколико индустрија да би се заменила обична књига. Међутим, она је превише практична и превише ефектна да би нестала. Зато ће и остати са нама.
Књижевност је одувек била носилац подстрекачке снаге, и то никада оне мале и привремене коју је са собом понекад носила музика. Књижевно обрађене идеје су вечне, јер томови књига су доста опширнији од једне троминутне нумере, од платна за сликање којих год димензија било, од филма који траје деведесет минута итд. Књижевност се скоро па једина доказала као вечна, јер ми памтимо и књиге и ствараоце и из времена пре Христа. Ако поменемо да је Библија књига, а не филм или песма (што не значи да не обожавам све остале уметности), онда се ту разговор о моћи књижевности може одмах завршити. Чим је дошла слобода, тачније, чим је плаћена крвљу, стигла је књига над књигама да тој слободи да смисао. Да не причамо о духу у том контексту.
Ако посматрамо те аспекте данас, можемо са жаљењем констатовати да слобода можда још само живи баш у уметности, јер видели смо са короном колико смо у ствари заробљени и шта све може да буде оков. Приче о свету без граница, о глобализацији, о једнакости, све су то испале само покривалице за политичке кампање неуморних лажова које називамо политичарима. Част изузецима. Литература још може да створи само себе, ново име којим ће се дичити, па можда и одагнати неке од бројних проблема са којима се савремени човек сусреће. Кад бисмо се сетили да је књига најјефтинији лек, најбољи савет, незаменљиви пријатељ, можда би литература добила некадашњу снагу. Међутим, сада су ту фармацеутска, оружана, ауто и све остале индустрије које називамо и мафијама, тако да књига нема где да се удене. Али заборављамо да је потребно неколико индустрија да би се заменила обична књига. Међутим, она је превише практична и превише ефектна да би нестала. Зато ће и остати са нама.
Може ли књижевност, нарочито у овим новим временима, у овој технолошкој експлозији и духовном расапу, да поправи свијет, да учини нешто?
Већ сам понешто о томе и рекао, али рецимо да оно што је најзначајније, барем за мене, што се тиче књижевности, то јесте да она и даље може да укаже на лепоту и да поправи свог читаоца. Одавно свима спомињем један експеримент у чију сам ефективност уверен, а то је да дате сабрана дела Достојевског неком робијашу, без обзира на то шта је учинио, и како коју књигу ишчита, тако са њим о њој да поразговара неко, да провери да ли је схватио. Чим ишчита сабрана дела са разумевањем, без имало страха бих га пустио назад међу људе. Ето, толико верујем писаној речи. Технолошки напредак је неизбежан и невероватно је брз, али је обездушен. Човек је почео да прати технологију, уместо да технологија прати човека. Књига се указује као једини излаз и смисао у свему овоме што живимо и што нас убија, а што смо се усудили назвати напретком.
У оном дијелу који бисмо могли названи литерарни парк, мјесто за излазак ван текста, морамо примјетити да имате и добру сарадњу са колегама у Црној Гори?
Црна Гора има Његоша, а Његош има шифру векова и тајну васионе. Не може бити да у земљи у којој је он стварао и живео нема некога кога није опрљила та луча коју је он високо подигао када је расковао небо и провирио иза. Ствараоци из Црне Горе које познајем су јако талентовани, храбри, продуктивни, али пре свега добри и честити људи. Ако човек, који живи у земљи у којој се за пола сата може доћи са врха окованог ледом и окупати се на пешчаној плажи мора, није инспирисан, нешто с њим није како треба и од њега треба бежати. Онај ко остане имун на поглед са Ловћена, на плаветнило и јутра Боке, на магле Скадарског језера, на камене куће севера, на тргове Херцег Новог, на звук таласа са Могрена, на заслепљујућу лепоту Краљичине плаже, на никшићку цркву и острошке литице, тај нема шта да тражи ни у Црној Гори, нити у уметности.
Има ли у тој зони довољно мјеста за проширење, за размјену искустава, и како уопште видите то културно сједињење свих простора на којима живи српски народ? Јесмо ли се превише удаљили и расцјепкали? Можемо ли се зацијелити?
У питању је исти народ, зато толико ватромета и настаје. Знате оно кад имате два брата који имају идентичан караткер, па не могу да проведу ни минут заједно у просторији, а да се не посвађају или не потуку. Е, то смо ми. Нас удаљавају границе, а расцепкавају нас политичари. Та рана не може да зацели тек тако, јер је дубока, па треба доста времена да се створи покорица преко које можемо прећи да бисмо се изгрлили онако братски и помиритељски. Искрено, не осећа се у народу толико та раздвојеност, али се осећа после неколико чашица ракије, осећа се у кампањама, осећа се у отровним текстовима по новинама, осећа се у саобраћају и осећа се у ономе кад неко жели да се разроди од самог себе и од својих предака, свог језика, свог корена, свог писма не схватавши да није тако урадио ништа за своју земљу, већ се разродио и са њом. Не верујем да може постојати Србија без Црногораца и Црна Гора без Срба. Да ли је Црна Гора самостална држава? Јесте! Да ли је то држава коју ми обожавамо? Свакако јесте. Али немојте ме терати да прихватим да та држава има своје писмо, свој језик и свој менталитет ако је све то о чему говоримо потпуно исто као и овде. Ми нисмо у завади, ми смо у заблуди.
У питању је исти народ, зато толико ватромета и настаје. Знате оно кад имате два брата који имају идентичан караткер, па не могу да проведу ни минут заједно у просторији, а да се не посвађају или не потуку. Е, то смо ми. Нас удаљавају границе, а расцепкавају нас политичари. Та рана не може да зацели тек тако, јер је дубока, па треба доста времена да се створи покорица преко које можемо прећи да бисмо се изгрлили онако братски и помиритељски. Искрено, не осећа се у народу толико та раздвојеност, али се осећа после неколико чашица ракије, осећа се у кампањама, осећа се у отровним текстовима по новинама, осећа се у саобраћају и осећа се у ономе кад неко жели да се разроди од самог себе и од својих предака, свог језика, свог корена, свог писма не схватавши да није тако урадио ништа за своју земљу, већ се разродио и са њом. Не верујем да може постојати Србија без Црногораца и Црна Гора без Срба. Да ли је Црна Гора самостална држава? Јесте! Да ли је то држава коју ми обожавамо? Свакако јесте. Али немојте ме терати да прихватим да та држава има своје писмо, свој језик и свој менталитет ако је све то о чему говоримо потпуно исто као и овде. Ми нисмо у завади, ми смо у заблуди.
Посебно је питање да ли ће у будућности моћи да се повежу, можемо рећи, покидане нити кад је у питању релација Србија – Црна Гора?
Те нити се већ повезују. Имам на стотине пријатеља из Црне Горе који ме приме као брата рођеног и у свој град, у своју кућу или у домове културе. Политика је покидала нити, јер су јој потребна два краја да би везивала на њих шта жели зарад новца и моћи, и то није ништа чудно. Чудно је то како смо ми, народ, насели на ту крваву и подлу играрију разједињења. Али, уколико искључимо телевизоре и друштвене мреже, одакле сав отров и долази до нас, нећемо чути никакве дисонантне тонове нити ћемо посумњати у љубав са обе стране онога што данас називамо границом.
Након тридесет година власти нестаје осјећаја за реалност
У домену културе, књижевности, шта је прије свега са језиком, ћирилицом, касапљењем школских лектира, протјеривањем српских писаца, шта са институционалном сарадњом и институционалним дјеловањима, уопште?
Знате и сами да ако једна држава, или неки човек који њом влада, а себе неоправдано назива председником три деценије, крене одређеним курсом, оним политичким, нико неће превише да пита народ. Сетимо се уласка Црне Горе у НАТО или скорашњег референдума у Србији. Дакле, нормално је, колико год било ван памети у домену логике и људскости, да државне институције прате зацртане им токове. Али није нормално да те исте институције негују мржњу која се генерише између два човека, две религије, два покрета или било која два сегмента у друштву. Институције су ту да учине живот лакшим, али изгледа да се код нас и институције понашају као партијски активисти – трче за коском пруженом им са врха. Институције се, као и појединци, додворавају не политици своје земље, него свом владару. Штите приватне интересе владајућих лица, а не схватају да тиме крше устав и поверење народа због ког и постоје. Протеривање српских писаца, забрана уласка у земљу, прогон ћирилице, убијање лектира су први кораци последњих дана одређене власти, и то је тако одувек било. Али неговати три деценије сукоб који не постоји и своју главу мењати нечијом другом, то је стварно за сваку врсту осуде, барем оне вербалне, а и сваке друге.
Црна Гора би одавно била и самосталнија него што је када би само остала на трагу на ком је настала пре ко зна колико времена. Уместо да се врати себи, она своје постојање темељи на порицању српства. Па видели смо како је Хрватима то пошло за руком. Када говорим о Црногорцима, Хрватима и осталима, говорим о њиховим политичарима и стварима које су урадили, а не о народу.
Мене нико неће увредити ако ми каже да сам Црногорац иако нисам, па самим тим не видим зашто би неко увредио Црногорца коме кажете да је Србин. Ако Србин мрзи Црногорца, или уколико Црногорац мрзи Србина, нека знају да мрзе сами себе. Чврсто сам уверен да Србије нема без Црне Горе и Републике Српске, и обратно. Зашто? Зато што ни у једној другој земљи та браћа нису толико посвађана, а да се више воле.
Нема коментара:
Постави коментар