(прича)
 |
| Милан Ружић |
Имао сам седамнаест година – насмејани, нерањиви и окретни момак никада претерано занесен било чим, а први пут заустављен у пуном трку желећи да истрчи из школе напоље.
Школски одмор – тај трачак слободе и предаха трошен ни на шта претерано важно, а увек велико. Како за мене, тако и за остале. И док су ми ноге упорно јуриле да ме, претичући једна другу, натерају у трк, цео свет пао је на мене – младог Атласа до тада неоптерећеног, а од тог тренутка и Прометеја баченог у окове очију у којима би свако сањао да се огледа. Сва дечачка снага увирала је у те браон очи, а оне су знале за моју капитулацију.
Школски одмор – тај трачак слободе и предаха трошен ни на шта претерано важно, а увек велико. Како за мене, тако и за остале. И док су ми ноге упорно јуриле да ме, претичући једна другу, натерају у трк, цео свет пао је на мене – младог Атласа до тада неоптерећеног, а од тог тренутка и Прометеја баченог у окове очију у којима би свако сањао да се огледа. Сва дечачка снага увирала је у те браон очи, а оне су знале за моју капитулацију.