(прича)
 |
| Милан Ружић |
Имао сам седамнаест година – насмејани, нерањиви и окретни момак никада претерано занесен било чим, а први пут заустављен у пуном трку желећи да истрчи из школе напоље.
Школски одмор – тај трачак слободе и предаха трошен ни на шта претерано важно, а увек велико. Како за мене, тако и за остале. И док су ми ноге упорно јуриле да ме, претичући једна другу, натерају у трк, цео свет пао је на мене – младог Атласа до тада неоптерећеног, а од тог тренутка и Прометеја баченог у окове очију у којима би свако сањао да се огледа. Сва дечачка снага увирала је у те браон очи, а оне су знале за моју капитулацију. Врелина и црвенило уједали су ме за образе док ми је срце тражило начин да пробије груди и излети, јер није желело да игра на подијуму који се припремао у грудима. Мрзи плес колико и ја и тражило је начин да побегне кроз груди, вене, па је јако тукло у ушима, али није успело. Све је горело, пулсирало, треперило, једино су ми очи биле приковане за тај осмех, али и оне су за неколико секунди, углова опточених маленим борама које су јуришале за осмехом, поклекле пред пуцањем линије између усана у широк осмех. Осмех је залазио иза рамена полако попут летњег сунца и губио се у слаповима црне косе.
Свет је стајао, а срце, шта ће – натерано је да заигра. Не знам колико сам тамо стајао, али ево, имам тридесет и пет година и стојим на аутобуској станици – чекам аутобус у који ћу ући не као обичан путник, већ као писац који иде да говори у једној гимназији пред онима који сад имају седамнаест година. Гледам по станици и опет сви стоје као онога дана у школи. Стоје и чекају, али не да прође неки нови чаробни тренутак, већ да дође аутобус којим ће кренути даље у трку. Једни знају за чим трче, други трче како би сазнали, а неки трче да оправдају наметнута очекивања.
Чудно је то како сви јуре за некаквим циљем постављеним далеко изнад себе или негде под ногама, а све време уверени да им свет нешто дугује, па побацани у депресију јер ништа од тога још увек нису добили. Пуни су јастуци суза неостварених људи, конопци сити вратова изневерених, психијатријска одељења узаврела, па им се врата соба тресу као поклопци од удараца залуталих људи... Сви око нас јуре или чекају превоз до места за јурњаву. И ништа од тога није превише чудно, осим што људи више не стају ни на црвено светло, а камоли на призор чуда или ванвременске лепоте. Подразумевамо облаке, пахуље, не чудимо се ветру и цветању, не опседају нас кликтање орлова и високе стене. Само нас интересује трка. Њу трчимо заувек решени да победимо, тачније, да стигнемо и уловимо оно што желимо и чудом сматрамо само ону жељу коју прижељкујемо. За све остало смо слепи и глуви.
Смишљамо жеље и сањамо о успесима, некад због себе, а некад, јер човек је идиот, због других – да им свој успех набијамо на носеве и ниподаштавамо њихову трку.
Е па, ја тако не умем. Нисам брз, па ми трке нису занимљиве. Ја хоћу да ми срце игра као прави плесач иако га то нервира, хоћу да ми очи сузе предуго отворене, јер гледају у лепоту.
Хоћу полако да ходам, јер кад год сам трчао, пропуштао сам превише.
Поред мене се роје пчеле, стрмоглављује се вода унапређена у чин водопада, рађају се деца, шире се руке у загрљаје, промичу ми речи и дела љубави, цветају молитве, а ја треба да трчим? Какво понижавање Господа.
Не тражите нове трке, него нова заустављања. Када ноћу кренеш да премећеш ствари по глави да би имао због чега да се радујеш или да тугујеш, сети се првих очију које су те зауставиле док си трчао из забаве, а не обавезе, и схватићеш.
Не сећаш се многих ствари које ти је трчање донело. Не сећаш се ни свађа, ни свих лепих речи, заборављаш и поједине људе, дуго ниси био код куће, али се сећаш тих очију које су те први пут зауставиле.
Више не трчим и не сећам се ни зашто сам трчао, нити знам због чега би требало да трчим. Не сећам се многих ствари, али се и даље сећам тог погледа у холу средње школе. Погледа који је зауставио високог, захукталог и својеглавог момка показавши му да трчање и циљеви нису живот, већ да је живот оно што пролази поред нас док трчимо. Ово сам испричао седамнаестогодишњацима због којих сам сео у аутобус. Аплаудирали су и свако од њих кришом је гледао у оне очи које су га једном зауставиле у пуном трку у ходнику њихове школе. И ја их још увек видим.
Школски одмор – тај трачак слободе и предаха трошен ни на шта претерано важно, а увек велико. Како за мене, тако и за остале. И док су ми ноге упорно јуриле да ме, претичући једна другу, натерају у трк, цео свет пао је на мене – младог Атласа до тада неоптерећеног, а од тог тренутка и Прометеја баченог у окове очију у којима би свако сањао да се огледа. Сва дечачка снага увирала је у те браон очи, а оне су знале за моју капитулацију. Врелина и црвенило уједали су ме за образе док ми је срце тражило начин да пробије груди и излети, јер није желело да игра на подијуму који се припремао у грудима. Мрзи плес колико и ја и тражило је начин да побегне кроз груди, вене, па је јако тукло у ушима, али није успело. Све је горело, пулсирало, треперило, једино су ми очи биле приковане за тај осмех, али и оне су за неколико секунди, углова опточених маленим борама које су јуришале за осмехом, поклекле пред пуцањем линије између усана у широк осмех. Осмех је залазио иза рамена полако попут летњег сунца и губио се у слаповима црне косе.
Свет је стајао, а срце, шта ће – натерано је да заигра. Не знам колико сам тамо стајао, али ево, имам тридесет и пет година и стојим на аутобуској станици – чекам аутобус у који ћу ући не као обичан путник, већ као писац који иде да говори у једној гимназији пред онима који сад имају седамнаест година. Гледам по станици и опет сви стоје као онога дана у школи. Стоје и чекају, али не да прође неки нови чаробни тренутак, већ да дође аутобус којим ће кренути даље у трку. Једни знају за чим трче, други трче како би сазнали, а неки трче да оправдају наметнута очекивања.
Чудно је то како сви јуре за некаквим циљем постављеним далеко изнад себе или негде под ногама, а све време уверени да им свет нешто дугује, па побацани у депресију јер ништа од тога још увек нису добили. Пуни су јастуци суза неостварених људи, конопци сити вратова изневерених, психијатријска одељења узаврела, па им се врата соба тресу као поклопци од удараца залуталих људи... Сви око нас јуре или чекају превоз до места за јурњаву. И ништа од тога није превише чудно, осим што људи више не стају ни на црвено светло, а камоли на призор чуда или ванвременске лепоте. Подразумевамо облаке, пахуље, не чудимо се ветру и цветању, не опседају нас кликтање орлова и високе стене. Само нас интересује трка. Њу трчимо заувек решени да победимо, тачније, да стигнемо и уловимо оно што желимо и чудом сматрамо само ону жељу коју прижељкујемо. За све остало смо слепи и глуви.
Смишљамо жеље и сањамо о успесима, некад због себе, а некад, јер човек је идиот, због других – да им свој успех набијамо на носеве и ниподаштавамо њихову трку.
Е па, ја тако не умем. Нисам брз, па ми трке нису занимљиве. Ја хоћу да ми срце игра као прави плесач иако га то нервира, хоћу да ми очи сузе предуго отворене, јер гледају у лепоту.
Хоћу полако да ходам, јер кад год сам трчао, пропуштао сам превише.
Поред мене се роје пчеле, стрмоглављује се вода унапређена у чин водопада, рађају се деца, шире се руке у загрљаје, промичу ми речи и дела љубави, цветају молитве, а ја треба да трчим? Какво понижавање Господа.
Не тражите нове трке, него нова заустављања. Када ноћу кренеш да премећеш ствари по глави да би имао због чега да се радујеш или да тугујеш, сети се првих очију које су те зауставиле док си трчао из забаве, а не обавезе, и схватићеш.
Не сећаш се многих ствари које ти је трчање донело. Не сећаш се ни свађа, ни свих лепих речи, заборављаш и поједине људе, дуго ниси био код куће, али се сећаш тих очију које су те први пут зауставиле.
Више не трчим и не сећам се ни зашто сам трчао, нити знам због чега би требало да трчим. Не сећам се многих ствари, али се и даље сећам тог погледа у холу средње школе. Погледа који је зауставио високог, захукталог и својеглавог момка показавши му да трчање и циљеви нису живот, већ да је живот оно што пролази поред нас док трчимо. Ово сам испричао седамнаестогодишњацима због којих сам сео у аутобус. Аплаудирали су и свако од њих кришом је гледао у оне очи које су га једном зауставиле у пуном трку у ходнику њихове школе. И ја их још увек видим.
Нема коментара:
Постави коментар