Вељко Милићевић: Божићна прича

Вељко Милићевић

Јесте ли кадгод осетили на дну срца мноштво ситних, безначајних, несвесних ствари за које нисте знали да тињају у вама? Или сте, можда, били изненађени неким болом коме нисте знали, или сте упорно одбијали да сазнате и признате разлоге и поводе – бол који је на махове љут да бисте јаукнули, и горак и једак као отров који је, без вашег знања, нагризао оно што ви зовете вољом, и исцрвоточио оно, што сте ви сматрали својим плановима? То је неки чудни талог који се у човеку купи и слеже несвесно дању и ноћу. То је неки чудни сплет који као оне морске траве зауставља у месту најјачи брод, и доводи у очајање сигурну руку крманоша. То је нека невидљива паучина која испреплете све илузије. На сваком срцу седи и преде своје мреже око њега паук Сумње, једине позитивне од свих илузија.

Соња Крстановић: Цвијет који није имао сјенке

Соња Крстановић

Некоћ давно – свијет је био огроман врт, пун мириса и боја над којим је сунце непрестано сјало, а киша је падала из бијелих, свиленкастих облака и својим драгуљним капима умивала и умивала све, да се нигдје није могао наћи ни трун нечистоће.
Усред врта растао је и цвјетао највећи и најљепши од свих цвјетова, чије су латице биле од чисте свјетлости па није имао сјенке, а име му је било Љубав.
У круници цвијета Љубави спавао је дјечак неуспоредиве љепоте и сисао његов слатки сок, од кога су му снови били тако слатки да је из њих капала неизрецива сладост у снове људи који су тада живјели, и у њиховим срцима таложио се мед љубави.
Кад би се пробудили, ријечи и осмијеси били су им слатки, слађи од најслађег воћа што је расло свуда по врту, на стаблима вјечно зеленим и пуним сочних плодова, јер тада још није било болести, старости и смрти.

Вишња Косовић: У магли

(прича)

 

Вишња Косовић

Магла је стискала и око и груди. Видик је био толико сужен да су шине пруге изгледале као немарно повучене линије на пијеску. Клупа под станичном тополом једва се назирала. Свеједно, сви су знали да је она тамо, на клупи. Њој није сметала, ни мећава ни пљусак; па шта јој може ова пипава и досадна магла. Нико јој више није знао име, а сви који чешће путују возом, или који се мувају по станици, знали су неку причу о њој. Додуше, свако је имао своју верзију приче, али то никоме није сметало. Када би каснили возови, сви су имали тему за разговор, без устручавања.
„Неки животи судбински су везани за одређена мјеста. Она је, казивали су ми, рођена на оној клупи, када је умјесто тополе тамо била липа раскошне крошње. Мајка јој прекинула пут у неке далеке крајеве, јер је изненада добила трудове. Мајчин чежњиви поглед за возом који је одлазио удахнула је са првим плачом.

Загреб… Топуско… Опатовина.

(Сећање са линије Agram – Ad Fines)

У приликама какве су тада владале у Загребу, држао сам се на дистанци од иоле активнијег културног живота. Читао сам оно што сам волео, а тако сам покушавао и да пишем. У то доба ми се чинило да не желим да продубљујем сукобе у себи, па сам настојао да живим колико је могуће чисто, у свом свету, враћајући се само повремено реалностима. У мом непосредном окружењу беше мало уметника, тако да сам могао слободно да волим своја осећања и да надахнут великим и старим мајсторствима паралелно бивам у неколико градова. Блештава светла позорнице ретко су се палила пред мојим очима и те кругове сам доживљавао више емпиријски, као разливене таласе који су до мене допирали из сумрачних даљина, непознатих и непојмљивих. Све је са моје тачке изгледало нестварно и недохватљиво, или ја можда нисам ни желео да му будем ближи. Суштина провинције у некадашњем банском граду тешко се могла назрети са позиција на којима ми беше тежиште. Тек кад се уђе дубље у ту лепљиву масу која је у својој нутрини била ваздушаста и некако прозирна, откривале су се тајанствености сплеткарења и било је лако проникнути у филозофију периферије и малограђанштине.

Милан Ружић: Имао сам седамнаест година

(прича)

Милан Ружић

 

Имао сам седамнаест година – насмејани, нерањиви и окретни момак никада претерано занесен било чим, а први пут заустављен у пуном трку желећи да истрчи из школе напоље.
Школски одмор – тај трачак слободе и предаха трошен ни на шта претерано важно, а увек велико. Како за мене, тако и за остале. И док су ми ноге упорно јуриле да ме, претичући једна другу, натерају у трк, цео свет пао је на мене – младог Атласа до тада неоптерећеног, а од тог тренутка и Прометеја баченог у окове очију у којима би свако сањао да се огледа. Сва дечачка снага увирала је у те браон очи, а оне су знале за моју капитулацију.

Мирко Демић: Легенда о ружи под ледом

                                                     Једино знам да припадам посљедњој генерацији тих
насељеника са којом сам кренуо ка новој ружи под ледом или

звијезди репатици, не бих ли стигао на крај свијета гдје нема
ни леда ни ружа, ни буђења и сјећања на трње.
Гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава.

 

Утвара мог далеког претка израња из помрачине времена – галопом. Спочетка се тај галоп чује као јека нечијег узнемиреног срца. Онда се помаља као дрхтава сjенка, растопљена бљеском свијетла у мојим очима.

Вијековима је та кентаурска прилика добовала по рубовима обзорја и породичног сјећања, вјешто се кријући на раздјелници свијетла и таме. А онда сам је призвао, надносећи се над мрак вијекова, једног јутра, на самој граници између сна и буђења, кад знам да сањам, али одбијам да се пробудим.

Повратак

Све више ме плаши што смрти људи, па и оних који су ми веома блиски, прихватам хладно, неумољиво хладно – врзмала ми се та мисао док сам лежао полузаваљен на половном каучу, у униформи, чекајучи да дођу по мене. Ништа није указивало на пораз, барем не у оној својој унутрашњој манифестацији, али се у врелом августовском ваздуху могао осетити мирис другачији од мириса које у себи иначе носи овакав летњи дан. Под прозором се само ту и тамо чула хука камионских мотора и комешање људи који су у журби покушавали да у приколице сабију што више ствари.

Када сам погледао напоље, подне је већ било одмакло. Улица је била пуста. Око стабала у густом дрвореду остали су само завежљаји са дечјим крпицама, ципелама, јастуцима и поњавама, још нераспакованим гарнитурама постељине, изношеним капутима; кесе из којих су провиривале чарапе, грудњаци, женске мараме, оне црне, вунене, али и рупци, шарени, за боље прилике – тако да се никако није могло знати да ли су заувек остављене или ће, ипак, једном неко доћи по њих.

Траг, стрепња, крв...

(Препис о бунама, и временима)

Пре век и по, а шта је то за овакав живот, предак Максима Б., мада нико није знао шта му је он по роду долазио, нити с које је стране, дигао је буну и одметнуо се негде у брда у сувом делу границе. У једној од сеоба прешао је ка овим крајевима и ту пронашао ново место на којем је ваљало раскрчити шуму како би подигао кућу, а онда и проширио њиву на којој је, у годинама мира, могао посејати шаку кукуруза, а у прикрајаку и мало кромпира, купуса и лука. За другу храну није знао – пшеница, коју су држали за рајски дар и од њеног белог мељива само о славама спремали меке погаче, тражила је много времена које је на овој пустолини мерено војнама и болестима, гладним годинама и великим страдањима...

Смрт у углу фотографије

(Прича о црно-белом пореклу)

Човек је лежао на тротоару, главе згрчене напред, тако да би му брада, при следећем трзају, могла дотаћи груди. Иако је, чини се из дупље његовог грла, допирало шаптање: да, да... људи над њим су ово мумлање разумели као дашак који је шиштао из крваве пене, чија је сунђераста маса са доње усне отицала на топао асфалт. Тек што није свануло. Око непомичног тела врзмале су се сене, неке са рукама у џеповима, споре, лење, уморне; друге убрзане, на моменте готово нервозне, као да су једва чекале да заврше и овај посао, и да што пре оду како би заувек сапрали кисели мирис града и тескобу из чијег талога ни овај јадник није могао да побегне.
А човеково тело је лежало као згурена сенка, надомак контејнера из ког је цурео сок трулог поврћа одбаченог прошлог поподнева са пијачних тезги. Лева страна лица му се залепила за асфалт, док је десно ухо било окренуто ка небу као труба из које је уместо мелодије цурео танак, румен трак.
Нико, осим неколицине незаинтересованих истражитеља, није гледао у његову смрт. Чак је и улична расвета била тамнија него обично. Још је могао да ослушне слику властитог умирања.

Кирин. Света Недеља

(Измјештена прича)

Дан је био тих, као и сви дани када спарина додија. Глувоћу је реметио благ и једноличан шум воде која се преко уставе пресипала на воденични точак и даље низ ливаде нестајала иза првих шумарака. Кроз багрење, куда је слиједео пут, назирале су се прве куће, а изнад, у брду друге, мирне, као још у сну.

Све ћe на крају доћи на своје, но то је опет крај…

Нижемо бројанице до лакта, пребирамо које грехе да исповедимо, што нам је даље ближњи то га више волимо…

Пише: Михаило Меденица

Чудан народ…
Разговор се вазда преметне у свађу, свађа у рат, рат у мржњу, мржња у једино у чему се познајемо и здравимо.
Певамо о слободи али добро је и овако…
Нека слободе у песмама, кад је се зажелимо лако је наручити и закитити сисату певаљку…
Слобода је статиста у порнићима Б – продукције.
Заклети смо у Косово и Метохију док год је довољно далеко.
Најскупља је српска реч док год ништа не кошта…
Верујемо у идеале док год има ко други да пострада за њих…

ПРИЧА - Ранислав Ачковић

Тајна

Све би било много простије да сте и сами у прилици овој причи дати снолики изглед, па да се она на обостано задовољство посматра са њене унутрашње стране. Само ће се рећи како бисте се понијели да пред вама стоји оваква или слична дилема. Занима ме, што би сте ви урадили са господином Данилом да га данима замишљате озлојађеног, како са лицем заривеним у шаке, дуже него што и сама природа очаја налаже, покушава да макар за породичном трпезом нађе одушка, пред безнађем које се већ неко вријеме све снажније окомило на њега.