Владан Десница: Механика бола

Прелазим дланом по старим бразготинама, и гле: више не боле. Излажем их сунцу, носнице удишу свјетлост и трепке жмире од јаса — просјак што у љетње подне под маслином смирено жваће укупљене корице хљеба. Све је већ тако далеко да у дну сјећања једва још тиња. Све је већ тако далеко и мртво да више није ни добро ни лоше.
Прелазим дланом по старим бразготинама, и слутим глас из дубине: заиста, све је тишина.
Све сам од живота узео и све му од себе дао. Пред његовим се лицем нисам претварао. Дао сам му своје заносе и своје падове, своја прегнућа и своја клонућа, напоре напетих жила и снове презнојених узглавља. Све је било моје: и радост и бол, опсјена и разочарање. Познајем глад дјетета, и тугу блудне ситости, цик лудог срца у јутра крвава и повијање душе у мутне сутоне. Кад одем, отићи ћу го и празних руку, с дубоким умором у дну удова и помирен са пролазношћу.

Сибе Миличић: Зидање храма

Милена Павловић Барили: Јосип Сибе Миличић

Кад су, једног дана (баш пред подне), старн клесар Петар и његова млада кћи Маргарита, улазили у село (са мазгом натовареном с једне стране клесарским алатом, а сдруге, машином за шивење), нико од сељака није ни сањао колико зла долази к њима са ово двоје људи.
Кућа је за њих већ била. спремна: мала, ка мена (као све куће на овим острвима), на један спрат, празна још од лане, кад се цела једна породица одселила у Америку.
Село је намеравало да започне градњу нове цркве: стара је била премалена. Тражили су дуго клесара који би ископао камење из каменолома (којих ту има у изобиљу) док нису успели да наговоре овог старог, искусног клесара. Он се одазвао после много размишљања, највише стога: што је у граду на копну радио под туђом управом, па му се то није више свидело, а друго, што је тамо његова ћерка шивењем мало зарађивала, па се надао, да ће јој на селу посао ићи боље.

Ђорђе Брујић: Брза смрт Саве М.

...Прељута жељезна судбина и страшно гоненије,

силно гоненије, које би најтврђе градове и читаве земље освојити могло,

не допустише ми напредовати, па онда ни радити знаменито људски...

Јутрос је први пут пао снег. Смрт је допузала изненада, јер су у неурозама углавном непредвидиви физиолошки поремећаји, семе изненађења је родније, телесни живот неизвеснији. Смрт у суманости није само извод самоубиства. Њу је много теже наслутити, замагљенија је, више прикривена слабостима које приписујемо души и људској унутрашњости, него отворена ка материјалним представама, спознајама и анализама. Специфичност његове смрти је још апсолутнија, јер је непосредно пре тога постајао живљи, разговорљивији, у тренуцима чак и нескривено топлији, иако и даље са неком благом мучнином у желуцу којој се није могла приписати фаталност. Након оних силних напада – глувила и умуклости, горопадности и обамрлости, ово је и мање искусним докторима изгледало као извесно озрачење. Упркос свему, ни вештом, додуше површном, погледу лекара тог јутра, дакле, ништа није указивало на тако радикалан преврат у ткиву.

Повратак

Све више ме плаши што смрти људи, па и оних који су ми веома блиски, прихватам хладно, неумољиво хладно – врзмала ми се та мисао док сам лежао полузаваљен на половном каучу, у униформи, чекајучи да дођу по мене. Ништа није указивало на пораз, барем не у оној својој унутрашњој манифестацији, али се у врелом августовском ваздуху могао осетити мирис другачији од мириса које у себи иначе носи овакав летњи дан. Под прозором се само ту и тамо чула хука камионских мотора и комешање људи који су у журби покушавали да у приколице сабију што више ствари.

Када сам погледао напоље, подне је већ било одмакло. Улица је била пуста. Око стабала у густом дрвореду остали су само завежљаји са дечјим крпицама, ципелама, јастуцима и поњавама, још нераспакованим гарнитурама постељине, изношеним капутима; кесе из којих су провиривале чарапе, грудњаци, женске мараме, оне црне, вунене, али и рупци, шарени, за боље прилике – тако да се никако није могло знати да ли су заувек остављене или ће, ипак, једном неко доћи по њих.

Траг, стрепња, крв...

(Препис о бунама, и временима)

Пре век и по, а шта је то за овакав живот, предак Максима Б., мада нико није знао шта му је он по роду долазио, нити с које је стране, дигао је буну и одметнуо се негде у брда у сувом делу границе. У једној од сеоба прешао је ка овим крајевима и ту пронашао ново место на којем је ваљало раскрчити шуму како би подигао кућу, а онда и проширио њиву на којој је, у годинама мира, могао посејати шаку кукуруза, а у прикрајаку и мало кромпира, купуса и лука. За другу храну није знао – пшеница, коју су држали за рајски дар и од њеног белог мељива само о славама спремали меке погаче, тражила је много времена које је на овој пустолини мерено војнама и болестима, гладним годинама и великим страдањима...

Смрт у углу фотографије

(Прича о црно-белом пореклу)

Човек је лежао на тротоару, главе згрчене напред, тако да би му брада, при следећем трзају, могла дотаћи груди. Иако је, чини се из дупље његовог грла, допирало шаптање: да, да... људи над њим су ово мумлање разумели као дашак који је шиштао из крваве пене, чија је сунђераста маса са доње усне отицала на топао асфалт. Тек што није свануло. Око непомичног тела врзмале су се сене, неке са рукама у џеповима, споре, лење, уморне; друге убрзане, на моменте готово нервозне, као да су једва чекале да заврше и овај посао, и да што пре оду како би заувек сапрали кисели мирис града и тескобу из чијег талога ни овај јадник није могао да побегне.
А човеково тело је лежало као згурена сенка, надомак контејнера из ког је цурео сок трулог поврћа одбаченог прошлог поподнева са пијачних тезги. Лева страна лица му се залепила за асфалт, док је десно ухо било окренуто ка небу као труба из које је уместо мелодије цурео танак, румен трак.
Нико, осим неколицине незаинтересованих истражитеља, није гледао у његову смрт. Чак је и улична расвета била тамнија него обично. Још је могао да ослушне слику властитог умирања.

Здравко Крстановић: Фотограф у Глини

Пут га је донио из србијанске вароши Л., гдје је рођен, у банијски градић Глину у којој се окућио и изродио дјецу.

Његово право име, Станиша, као да су сви заборавили звали су га Учо. Годинама је радио као учитељ, а потом као школски економ. Изгубио је учитељско мјесто – васпитавајући ученике друкчије од осталих учитеља.

Превршио је мјеру када је у крчму довео овна. На лијеви и десни рог овјесио је картон са натписом: партизани. Један натпис бијаше исписан ћирилицом, други латиницом.

Анђелко Анушић: Двије приче

 

 

ЗМИЈА  

 

Дошле комшије да ме виде, после петнаест година. Толико нисам био у завичају. 

Водим их у хлад старе јабуке, иза полусрушене куће, да се склонимо од жара небеског ложача.

А тамо змија, закрабуљена у турбан.

Хладује.

„Не дирај је, она је своја на своме“, каже мирно Душан. 

„А ми смо тамо ђе смо вавијек и били“, додаје Максим.

Погледах у крошњу.

А она родна.

Кад ничу травке…

Пише: Зоран Шапоњић

Грешна ми душа у Бога. У глуво доба ноћи пробуди ме и притисне туга. Тешка и необјашњива. Стигну ме успомене. Изроне из магле и најдубљих дубина. Ноћима ми и данима кидају утробу. Нагрну на мене чим останем сам. Кљуцају ми живе ране а кад оду оставе ми тугу. Узалуд се браним.
Кад заспим навале на мене и але и вране. После, и кад се пробудим, сањам. У сновима ми оморике и борови столаши поломљени к’о сламке.

Проблем приповиједања

(Ватра приче Мирка Демића)

У генерацији савремених крајишких писаца, или српских писаца из Хрватске, снагом своје приповједачке умјетности/умјешности издвојио се Мирко Демић (Горњи Класнић, Глина, 1964. године) који се по основним крактеристикама до сада објављених дјела убраја у типичне представнике посмодернистичке епохе, иако суд о томе никако није једноставан, и нимало једнозначан, увијек је на испиту, и међу отвореним непознаницама. 

Окaрактерисан као аутор који по примјени иновативних идеја спада у најрадикалније крајишке књижевнике (Д. Иванић), Демић од глобалних до парцијалних модела „разара“ структуру „класичког“ прозног дискурса, тежећи да фантастиком и епизодношћу отвори нову могућност виђења свијета и дјела као самог по себи довољног.

Од документа ка фикцији

(Између књига у бојама)

 

Прозно стваралаштво Тодора Живаљевића Величког у најкраћем бисмо могли окарактерисати као спој ерудиције и фикције.
Добра „обавијештеност“ и документарност сигурно су међу примарним тачкама, па самим тим и у темељима Живаљевићевог дјела, иако се често у самим причама ствара привид о томе како се, у ствари, ради о „чистој“ ауторској творевини, о приповијести скованој „само у глави писца“, барем у оној мјери колико то подразумијева традиционална прича. Наравно, те границе се из трена у трен помјерају.