...Прељута жељезна судбина и страшно гоненије,
силно гоненије, које би најтврђе градове и читаве земље освојити могло,
не допустише ми напредовати, па онда ни радити знаменито људски...
Јутрос је први пут пао снег. Смрт је допузала изненада, јер су у неурозама углавном непредвидиви физиолошки поремећаји, семе изненађења је родније, телесни живот неизвеснији. Смрт у суманости није само извод самоубиства. Њу је много теже наслутити, замагљенија је, више прикривена слабостима које приписујемо души и људској унутрашњости, него отворена ка материјалним представама, спознајама и анализама. Специфичност његове смрти је још апсолутнија, јер је непосредно пре тога постајао живљи, разговорљивији, у тренуцима чак и нескривено топлији, иако и даље са неком благом мучнином у желуцу којој се није могла приписати фаталност. Након оних силних напада – глувила и умуклости, горопадности и обамрлости, ово је и мање искусним докторима изгледало као извесно озрачење. Упркос свему, ни вештом, додуше површном, погледу лекара тог јутра, дакле, ништа није указивало на тако радикалан преврат у ткиву. Само се у тренутку све ускомешало, у дивљем вртлогу су се помешали гласови ноћних птица са шумом потока и ветром на којем је лишће једва подрхтавало, а када је све престало и поново завладала тишина, у нервима је остало једва чујно зујање и нека далека светлост, у коју се није могло гледати, али чији су га таласи уљуљкивали до коначности.
Нико, дакле, не зна од чега је, осим од лудила, боловао. И умро.
Доктор Сакс је сумњао у срце.
- Herz angriff - Infarctus myocardii. Можда, ипак, пре у мозгу.
У оваквој болници није то било могуће проверити. Она је била само једно од оних места где се покушавао суспрегнути ум, само једно од склоништа у која су скривени они чије су очи сметале пролазницима, чија се реч није могла поднети, јер је долазила из оностраног, са неких других пешчаника, неразумљива и неподношљива као све непознато, реч пред којом се згражало и од које се бежало, која се погружавала како би се што пре заборавила.
Нико, дакле, не зна од чега је, осим од лудила, боловао. И умро.
Доктор Сакс је сумњао у срце.
- Herz angriff - Infarctus myocardii. Можда, ипак, пре у мозгу.
У оваквој болници није то било могуће проверити. Она је била само једно од оних места где се покушавао суспрегнути ум, само једно од склоништа у која су скривени они чије су очи сметале пролазницима, чија се реч није могла поднети, јер је долазила из оностраног, са неких других пешчаника, неразумљива и неподношљива као све непознато, реч пред којом се згражало и од које се бежало, која се погружавала како би се што пре заборавила.
Он је знао, али је у страху од конопца и штапа ћутао, напрезао се да буде што разумљивији том свету сенки који га је рубио и чије су речи до њега допирале као промукло јечање у таласима који су га терали све даље, док није разумео да је заточеник, да упркос физичкој једнакости међу њима не може бити споразума, да они нису само прости странци који говоре различитим језицима, него и два различита света, два паралелна тока, који нигде нису могли да се споје и у којима се човечност и живот гледају другачије.
А шта је међу њима могло бити другачије и зашто се једни одлучују да пређу на другу страну линије, у други простор где не важе исти принципи, где нема истог времена, у пространства где је више љубави, али и страха, где се у коначном више разуме и из кога се више никад не може искорачити, све до смрти која је иста, и за једне, и за друге?
Смрт би била једини доказ да је човек.
И он је знао да је дозива, да моли да га узме безболно и прецизно, да га спасе свих узлова, да му се поново, после слике ових сипљивих зидова, отвори поглед на Утињу, на себе слободног, на повратак или макар сан о повратку под Николише, у њихово топло зеленило одакле више никад не би отишао и где би био сам пред собом, чист и прозорљив, и разумљив.
Све до јутрос он је гледао доктора Сакса како стоји на граници и понавља да може развидети и однекуд из даљине га прозрети, али је уистину видео да је тај меки човек био ближи оној другој страни сенке, испод чијег је крила вребао како би се што подмуклије и што брже усекао кроз његов зид, иза кога се премештала тајна архитектура језика, и цели његов живот у сликама.
А није да није знао. Није могао другачије.
То га је и пре ове душеболнице исцпрљивало. Страх да ће му узети слободу како би после умирао у бунилу, са помешаним осећањима, далеко од свега што би могао да воли, страх од света, а потом очајање и безвољност, све до губитка памћења из кога су један по један нестајали обриси; и тако у круг, и тако у намакнуто слепило; у неповрат.
Тог јутра, дакле, док је лежао на оном високом кревету, све је нестало. Дилему је, макар ону рутинску, лекарску, имао једино доктор Сакс који је шетао око тела заклоњеног параваном, да не би узнемиравало друге болеснике, иако су и они знали да је иза завесе само човек, јер је она одувек био сигуран знак да је неко умро, и то није било први пут, и то је увек било исто, као што је увек била једнака тишина која се осећала иза њега.
А шта је међу њима могло бити другачије и зашто се једни одлучују да пређу на другу страну линије, у други простор где не важе исти принципи, где нема истог времена, у пространства где је више љубави, али и страха, где се у коначном више разуме и из кога се више никад не може искорачити, све до смрти која је иста, и за једне, и за друге?
Смрт би била једини доказ да је човек.
И он је знао да је дозива, да моли да га узме безболно и прецизно, да га спасе свих узлова, да му се поново, после слике ових сипљивих зидова, отвори поглед на Утињу, на себе слободног, на повратак или макар сан о повратку под Николише, у њихово топло зеленило одакле више никад не би отишао и где би био сам пред собом, чист и прозорљив, и разумљив.
Све до јутрос он је гледао доктора Сакса како стоји на граници и понавља да може развидети и однекуд из даљине га прозрети, али је уистину видео да је тај меки човек био ближи оној другој страни сенке, испод чијег је крила вребао како би се што подмуклије и што брже усекао кроз његов зид, иза кога се премештала тајна архитектура језика, и цели његов живот у сликама.
А није да није знао. Није могао другачије.
То га је и пре ове душеболнице исцпрљивало. Страх да ће му узети слободу како би после умирао у бунилу, са помешаним осећањима, далеко од свега што би могао да воли, страх од света, а потом очајање и безвољност, све до губитка памћења из кога су један по један нестајали обриси; и тако у круг, и тако у намакнуто слепило; у неповрат.
Тог јутра, дакле, док је лежао на оном високом кревету, све је нестало. Дилему је, макар ону рутинску, лекарску, имао једино доктор Сакс који је шетао око тела заклоњеног параваном, да не би узнемиравало друге болеснике, иако су и они знали да је иза завесе само човек, јер је она одувек био сигуран знак да је неко умро, и то није било први пут, и то је увек било исто, као што је увек била једнака тишина која се осећала иза њега.
И све је било добро. И свега је било доста.
 |
| Патолошки инситут, некадашња "Кула лудака", Беч |
Нема коментара:
Постави коментар