...Прељута жељезна судбина и страшно гоненије,
силно гоненије, које би најтврђе градове и читаве земље освојити могло,
не допустише ми напредовати, па онда ни радити знаменито људски...
Јутрос је први пут пао снег. Смрт је допузала изненада, јер су у неурозама углавном непредвидиви физиолошки поремећаји, семе изненађења је родније, телесни живот неизвеснији. Смрт у суманости није само извод самоубиства. Њу је много теже наслутити, замагљенија је, више прикривена слабостима које приписујемо души и људској унутрашњости, него отворена ка материјалним представама, спознајама и анализама. Специфичност његове смрти је још апсолутнија, јер је непосредно пре тога постајао живљи, разговорљивији, у тренуцима чак и нескривено топлији, иако и даље са неком благом мучнином у желуцу којој се није могла приписати фаталност. Након оних силних напада – глувила и умуклости, горопадности и обамрлости, ово је и мање искусним докторима изгледало као извесно озрачење. Упркос свему, ни вештом, додуше површном, погледу лекара тог јутра, дакле, ништа није указивало на тако радикалан преврат у ткиву.