Петар Кочић: Молитва

Петар Кочић

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!
Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне.
О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

Ђорђе Брујић: Заседа

(Прича из рата и о ратовима)

Десно испод шумарка подигла се танка измаглица. Киша као ноћас. Нека чудна тишина – чујем само срце и тупо звецкање оружја у шанцу поред мене. Ништа, нема их. Лежимо и чекамо – никад дуже, не излазе. Не излазимо ни ми. Знам шта смерају, ал' ме је свеједно страх – више немир, неизвесност, жеља да почне... И војници поред мене су нервозни, видим им по лицима, по кратким покретима руку. Стежу се, погледују на страну, онда се мало придигну, па легну још чвршће иза насипа. У крошњама се чују удари крупних кишних капи о већ пожутело лишће. Одједном прасак. Десно од мене у шанац паде топовско зрно.

Загреб… Топуско… Опатовина.

(Сећање са линије Agram – Ad Fines)

У приликама какве су тада владале у Загребу, држао сам се на дистанци од иоле активнијег културног живота. Читао сам оно што сам волео, а тако сам покушавао и да пишем. У то доба ми се чинило да не желим да продубљујем сукобе у себи, па сам настојао да живим колико је могуће чисто, у свом свету, враћајући се само повремено реалностима. У мом непосредном окружењу беше мало уметника, тако да сам могао слободно да волим своја осећања и да надахнут великим и старим мајсторствима паралелно бивам у неколико градова. Блештава светла позорнице ретко су се палила пред мојим очима и те кругове сам доживљавао више емпиријски, као разливене таласе који су до мене допирали из сумрачних даљина, непознатих и непојмљивих. Све је са моје тачке изгледало нестварно и недохватљиво, или ја можда нисам ни желео да му будем ближи. Суштина провинције у некадашњем банском граду тешко се могла назрети са позиција на којима ми беше тежиште. Тек кад се уђе дубље у ту лепљиву масу која је у својој нутрини била ваздушаста и некако прозирна, откривале су се тајанствености сплеткарења и било је лако проникнути у филозофију периферије и малограђанштине.

Ђорђе Брујић: Брза смрт Саве М.

...Прељута жељезна судбина и страшно гоненије,

силно гоненије, које би најтврђе градове и читаве земље освојити могло,

не допустише ми напредовати, па онда ни радити знаменито људски...

Јутрос је први пут пао снег. Смрт је допузала изненада, јер су у неурозама углавном непредвидиви физиолошки поремећаји, семе изненађења је родније, телесни живот неизвеснији. Смрт у суманости није само извод самоубиства. Њу је много теже наслутити, замагљенија је, више прикривена слабостима које приписујемо души и људској унутрашњости, него отворена ка материјалним представама, спознајама и анализама. Специфичност његове смрти је још апсолутнија, јер је непосредно пре тога постајао живљи, разговорљивији, у тренуцима чак и нескривено топлији, иако и даље са неком благом мучнином у желуцу којој се није могла приписати фаталност. Након оних силних напада – глувила и умуклости, горопадности и обамрлости, ово је и мање искусним докторима изгледало као извесно озрачење. Упркос свему, ни вештом, додуше површном, погледу лекара тог јутра, дакле, ништа није указивало на тако радикалан преврат у ткиву.

Немачка, Србија…Немачка

Где су велике победе,

Где су победе уопште?

 

Негде уз пут према југу, далеко од широких „аутобанова“, скупио се Хајгерлох, ни село, ни варош. Куће на литици са чијег се врха погледава на столетну шуму, а испод ње на вез црвених кровова. Хајгерлох је отуђен. Његов положај чуди – низ стену, између кућа сведене уске улице којима се може тек пешке до врата, а на дну простор као котао у који се сместио део насеља. Стрмина је таква да би пешак од дна до врха на неколико места морао да отпочине како би ухватио ваздуха. На врху, на самом улазу у место, некако са десне стране од пута, остала је ватром начета кућа неког локалног дома. Те опрљотине нису нимало немачки.

Све ћe на крају доћи на своје, но то је опет крај…

Нижемо бројанице до лакта, пребирамо које грехе да исповедимо, што нам је даље ближњи то га више волимо…

Пише: Михаило Меденица

Чудан народ…
Разговор се вазда преметне у свађу, свађа у рат, рат у мржњу, мржња у једино у чему се познајемо и здравимо.
Певамо о слободи али добро је и овако…
Нека слободе у песмама, кад је се зажелимо лако је наручити и закитити сисату певаљку…
Слобода је статиста у порнићима Б – продукције.
Заклети смо у Косово и Метохију док год је довољно далеко.
Најскупља је српска реч док год ништа не кошта…
Верујемо у идеале док год има ко други да пострада за њих…

Кад ничу травке…

Пише: Зоран Шапоњић

Грешна ми душа у Бога. У глуво доба ноћи пробуди ме и притисне туга. Тешка и необјашњива. Стигну ме успомене. Изроне из магле и најдубљих дубина. Ноћима ми и данима кидају утробу. Нагрну на мене чим останем сам. Кљуцају ми живе ране а кад оду оставе ми тугу. Узалуд се браним.
Кад заспим навале на мене и але и вране. После, и кад се пробудим, сањам. У сновима ми оморике и борови столаши поломљени к’о сламке.

Пробране слике рата: О подруму

Из њега не можемо побећи, премда су врата тек пришкринута и нису препрека која нас може задржати. Слабост је у знању да изаћи напоље не значи изаћи и у слободу

 

Не носите са собом...
Милош Кордић

Ноћ у туђој кући...
Небојша Деветак

  

Нигде краја несрећама. Нигде краја немирима. Осећај за реалност траје тек до ноћи, а онда опет почињу тлапње, све се ускомеша, нестане спокоја. Јутро је нова мора – снови постају стварност, не разазнају се међе и губи осећај за слободу и човечност. Таква склупчаност у телу и духу не допушта да се човек раскрили – страх у подруму је убица, он спутава креативност једнако као што не дозвољава да у нама оживи звер, она човечја звер што у бесу и самоодбрани може да усмрти, да буде крволок и помеша нерве људске свести, набаци завесу испод које се више ништа не види и под чијом тамом се дешавају злочини. Подрум је, дакле, убица смисла. Дакле, унизитељ. У њему сви једнако чекамо судбину, без могућности да се разликујемо или макар спасемо у колективизму, у каквом се спасавамо на уличним демонстрацијама или, пак, у биткама из којих опет можемо побећи, али нас спречава свест о другом човеку који тамо остаје и који је управо у том тренутку идентичан вама, али ипак не жели да оде.

Гојко Николиш: Коријен, стабло, паветина (фрагмент)

Доживотни сам заточеник свог завичаја. Не дам се, копрцам се, отимам се, али узалуд; што више то покушавам, све то јаче притеже ме његово земљиште и притискује поднебље. Људи његови сапели су ме букагијама и стежу ме омчом око врата. Људи мог завичаја: бојџије, ратници, кукавељи, бунтовници, силеџије, поданици, мудраци, субенасти, мјесечари, муњени, пасјоглави, чудаци, самотници, врачари, скитнице, пјандуре, просјаци, газде, расипници, појелци, вурдупине, изјелице, живичари, буваћи, тесари, млинари, рукотворци, изумници, самоуци, мудраци, мудријаши, свеци, курвиши, шоце, колоне мртвих са Талије, Дрине и Галиције, поворке одведених и палих, гомиле покланих на прагу, наживо спаљене старице што су горјеле као повјесма кудјеље ... Завичај ми не да ни живјети у миру, нити умријети. Од мене тражи да се искупим из ропства, а ја немам толиког блага. Немам снаге ни да га опишем. Једва сам кадар да га, онако успут, поменем. И тако, дуг ће остати за сва времена неотплаћен.

Дубравка Угрешић: Народ воли гадове

"Народ воли гадове. Зато их и бира за своје представнике. Гадови су ту да би се обичан бирач при погледу на њих сам осјећао бољим. За тај диван осјећај спреман је да носи гада на леђима, као самог врага у народним причама. Народ не воли одликаше, штребере. С њима се осјећа мањи и инфериорнији. Недавно сам читала интервју с једним великим и познатим издавачем који ускоро одлази у пензију, и своју каријеру завршава с горком спознајом да већина људи заправо воли лоше књиге. И против тога се баш ништа не може. Тако је, ваљда, и с политичарима. Народ воли и бира оне лоше. И то је љепота демократије. Нико не може рећи да су се гадови наметнули народу. Не, народ их је изабрао. Народ има право да их збаци с власти. Али, гле парадокса, не збацује их. Поставите себи једноставно питање: Како то да најпопуларније поп-звијезде (и у Хрватској и у Србији) тако катастрофално лоше пјевају? Посљедње пресуде Хашког трибунала, посебно ослобађање Готовине и Маркача, изненађујуће су и за оне којима је право професија, али и за обичне људе. Мене мање забрињава то што су ослобођени, а више то што су такви људи апсолутни национални хероји, што је силан новац потрошен на њихову одбрану, што општине поклањају земљишта поред мора за градњу њихових вила, што људи бесплатно граде хацијенде за њих, како се не би патили по хотелима, што добијају бесплатне концесије на експлоатацију мора. Такве привилегије није имао ни Тито, а камоли било ко по рангу нижи од њега. Ако нема државе, зар нема ни културе? Како се друже култура и држава? Која је то врста везе и меценства? На чему се та веза заснива? На реципроцитету? Зашто бих ја вас као држава уопште требала финансирати? А шта ћете ви заузврат дати мени? Постоји, дакле, хиљаду питања. Да ли они који уништавају туђе споменике културе имају уопште право на своје? Да ли они који уништавају сопствене споменике културе имају уопште икакво право на културу? Да ли они који уништавају учеснике у култури имају право на ишта? ''

Срби у Војној крајини

Бранили Европу оружјем, а свој идентитет – просветом и уметношћу

Иконостас из Великих Бастаја сигурно није био уникат, али је једини преживео систематско уништавање српских богомоља у НДХ, свесни комунистички немар и грађански рат деведестих

Сећање на сјај средњовековне Србије вековима је одржавала самосвест српског народа, без обзира на то ко је њиме тренутно владао и где се током тегобних сеоба налазио. Угњетачи су зато непрестано покушавали да исеку жиле дубоког корења из кога су Срби црпели снагу из славне прошлости да би преживели мрачну садашњост.

Дневник заблуда: Мицић и зенитизам

Средиште уметничких догађања у Београду двадесетих година 20. века био је интелектуални круг уметника који су се окупили око часописа "Зенит". Зенитисти су имали одлучујући утицај на формирање модернизма у Србији. Оснивач и идеолог покрета и часописа "Зенит" био је Љубомир Мицић, песник, критичар и полемичар, стуб и предводник југословенске авангарде. Први број "Зенита" објављен је у Загребу 1921., а редакција је већ 1923. због оштрих реакција у јавности била присиљена да се пресели у Београд. Мицић је био контроверзна личност. Бескрупулозни полемичар, са ставовима који су довели до нарушавања односа са Милошем Црњанским, Растком Петровићем, Душаном Матићем, Станиславом Винавером, Бошком Токином.

О бескрајино туго

 

Пише: Дара Секулић
 

Ево ће проћи и четврти мјесец како сам била тамо, а написала нисам ниједну једину реченицу о томе о чему тако дуго ћутим и што пред крај мог животу живу хоће да ме поједе. Моје родно село Кордунски Љесковац, не постоји од првог дана августа 1995.
Нема Кордунског Љесковца ни на једној географској карти. Гдје је моје село? Живјели су у њему Ћаћићи, Девићи, Гојићи, Дакићи, Смиљанићи, Ковачевићи, Кларићи... Године 1857. Кордунски Љесковац је имао 1.514 становника.

Зарасли су путеви и стазе

 

Пише: Дара Секулић

 

Ово што читате, испричала ми је Миља Егић, жена с презименом моје мајке Кате Секулић, рођене Егић. Моја мајка као да и није живјела, а Миља Егић је недавно умрла, али и да је и жива, не би могла да буде заштићени свједок.

Село Јаворањ, десетак километара удаљено је од Двора на Уни, а и Двор је мртво мјесташце. Умиру читави низови кућа, дворишта и вртови, воћке и плотови, умире све.

Ни у Двору, ни у Јаворњу, ни у селима около - нема дјеце. Обрушавају се школе, тону пусте и празне цркве. 

Уши су црногорски бренд

      Нема тога шпијуна ил’ жбира
      да се није позна’ код Момира.
      Свакој мајци треба да је дика
      којој Момир није потомка наслика’!

Браћо и сестре, драги пријатељи, помаже Бог!
Дозволите ми да и вечерас у ваше и моје име поздравим полицајце у цивилу и стручно особље Агенције за националну безбједност који прате ово, као и сва наша окупљања. Скрећем им пажњу да сметње на везама нијесу техничке природе, него поручите господару да народу крче цријева. Поздрављам за сваки случај и лежеће полицајце...

Емирова камена круна

Пише: Дара Секулић

Јесен хиљаду деветсто деведесет прве била је топла и плодна. Недалеко од нас се ратовало, али то је било "тамо негдје" иза Уне, Коране, иза Купе, Саве, иза Дунава...

Сједило се још напољу за столовима по сарајевским кафанама и баштама. У тада прекрасном врту преуређене зграде Удружења књижевника, у улици Силвија Страхимира Крањчевића, предвече је тешко било наћи и једно слободно мјесто. Људи су пијуцкали, сркутали и цвркутали као да се иза тих тамо ријека не догађа ништа, што би могло да помути воде које из њих извиру и теку према нама, или у њих увиру с ове, наше стране.

Формализам, лажна форма

 

Пише: Ранислав Ачковић

Kад сазнајете да једно друштво, један народ лишавате макар и привида стварности, што је на то мјесто занимљивије инсталирати од стварности привида. Да ли то људи задужени да владају раде свјесно, па им се методу симулације приписује политиколошка одлика, или то власт ради несвјесно, па их од патолошке не може раздвојити ни најузорнија толеранција, не зна се сигурно. Немају сви баш срећу да живе у земљу привида, гдје је претјерано полагање на спољашњу страну (форму), занемарујући при том садржину и суштину ствари, постало право политичко обиљежје овог властодржачког сазива. Формализам, начин владања са гаранцијом изградње начина живота. И тачка. Одлика прерасла у егзистенцијално гесло.

(Не)зарезивање

Пише: Мирко Демић

Недавно ми је мој уредник скрушено признао како је зимус, из Аграма, донио есеј штампан у „Зарезу“ у којем се у чудном контексту „третира“ мој роман Трезвењаци на пијаној лађи. Каже да се дуго нећкао да ми га покаже, сматрајући да је текст промашио мету, иако је се својски пуцало по њој. Није ми га раније показивао, бојећи се да ћу се потрести, јер, у том есеју, ја и моје дјелце нисмо прошли најславније. А онда му грижа савјести није допустила те ми је рекао за њега, а на моје инсистирање и показао, изгубивши сваку наду да ће ми на његово постојање указати неко од мојих загребачких пријатеља.

Савремено знање, идеологија знања

Пише. Ранислав Ачковић

Неспутана потреба за знањем одвајкада се сматрала као индивидуалан феномен, са крајњом сврхом да субјект стави на пробу, па потом измјери или измијени статус јединке у друштву. Наоко, оваква пракса се до данас није измијенила, осим што се чини да је сазнајни поступак постао никад ближи извору знања, углавном сведеног на кибер-технолошку лакоћу његове апсорпције.Управо та лакоћа је одлучујућа у намјери да потреба за стицањем знања поприми један идеолошки тип, принцип као и његови претходници рођени у маси.
Да ли информација или информисаних субјеката? Свијет хиперпртоизводње сем индустријских роба успјео је нападно да се истакне и на примјеру информатичке производње, па се чинило да иза њега слиједи олакшица у производњи новог знања.

Анин Радован

Пише. Дара Секулић

Најкраћи пут до Коране водио нас је крај куће Ане Вукелић. У сваком селу има барем једна кућа која је некако скрајнута, засебна и необична. Можда због људи који у њој живе, јер све што човјек направи, па и кућа коју сагради, личи на њега.

Ана је била необично висока и мршава, много је радила, а мало говорила. Наткривена тераса, или гањак, како кажу на Кордуну, на прочељу њене куће био је некако извишен, до њега се пењало преко више степеница. И прозори су били виши и дужи, чинило се уски, ужи од прозора на другим кућама у селу.