Јесен хиљаду деветсто деведесет прве била је топла и плодна.
Недалеко од нас се ратовало, али то је било "тамо негдје" иза Уне,
Коране, иза Купе, Саве, иза Дунава...
Сједило се још напољу за столовима по сарајевским
кафанама и баштама. У тада прекрасном врту преуређене зграде Удружења
књижевника, у улици Силвија Страхимира Крањчевића, предвече је тешко било наћи
и једно слободно мјесто. Људи су пијуцкали, сркутали и цвркутали као да се иза
тих тамо ријека не догађа ништа, што би могло да помути воде које из њих извиру
и теку према нама, или у њих увиру с ове, наше стране.
Одједном је настао
тајац, бљеснула су сједишта нових столица, сви су поустајали и забезекнуто
гледали у младог човјека који је стао на столицу и почео да говори. "Емир,
види га...Куста, шта хоће...Емир Кустурица, погледај га, молим те..." Чуло
се са свих страна у врту, али сви су се окренули од њега кад је проговорио
против рушења заједничке државе, против рата и оних који су тај рат дуго
припремали. Говорио је о страхотама које ћемо и ми овдје ускоро гледати својим
очима, убијаће брат брата...
Високи подебели пјесник
Сједила сам за столом с пријатељем, пјесником чувеног
презимена. Устали смо и нас двоје, он ме је пригрлио, низ лице су му потекле
сузе: "Реци, молим те, што он има против тисућљетне тежње мог народа да
има своју независну државу?" Како је мени било кад су сви знали, кад и тај
мој пријатељ је знао да моји рођаци, избачени из Устава као конститутивни
народ, ратују на једној ријеци, како она не би била граница независности
стечене на њиховој крви. Онда је Емиру Кустурици пришао један висок крупан
подебео помлађи пјесник, познат као спадало - и ударио га! Емир је скочио са
столице, настао је метеж. Високи подебели пјесник, са тада танким књижевним
дјелом, добро је познавао тактику васпитно запуштених и неостварених људи
улице, који се доказују у несигурним и тешким друштвеним приликама, и у рату.
Само неколико дана прије тог догађаја, крупни пјесник
свратио је и у мој стан. Био је врло озбиљан кад ме је пријатељски савјетовао:
"Иди ти у Хрватску по домовницу, држављанство Босне и Херцеговине ће имати
само они који су овдје рођени. Ја то знам, члан сам СДА, ево сад сам био на састанку...
ти си ми драга, да знаш". Кад сам касније у избјеглиштву поднијела захтјев
за србијанско држављанство, и они су ми тражили домовницу, а више није било ни
Кордуна ни Кордунског Љесковца, ни мојих рођака ни њихове дјеце, ни њихових
кућа - само је још тихо и мирно, као да се ништа није догодило, текла Корана -
ко рана, или, као "Седам туга низ воду Корану" Весне Парун.
Када смо сви зачас нестали из Клуба књижевника, како, када и
куда је отишао Емир Кустурица, нисам сазнала. Догађаји су се одвијали тако да у
тај клуб нисам одлазила. Више од двадесет година Емира Кустурицу виђала сам
само на фотографијама по новинама, или га гледала на туђим ТВ екранима. Чији је
био телевизор, тога је био и коментар. Плашила сам се и саме себе, ништа нисам
ни оповргавала нити се ичему дивила. Сувише су крвариле моје ране да би ме
бољеле и Кустуричине. Поштовала сам и високо цијенила његово дивљење Андрићу,
писцу и човјеку, што у овом случају ни смрт није могла одвојити. А Емир је све
више зближавао Андрићев живот с његовим великим дјелом.
Док су други, нажалост, многи, рушили, разваљивали и
блатили, Емир Кустурица је ГРАДИО! Градио је филмове, градио је људе од своје
дјеце, градио је породицу док су се друге брутално и болно разграђивале.
Саградио је Дрвенград. Свака земља би била поносна да га има, али он је могао
израсти само из Емирове земље, оне земље у којој је рођен и кроз коју је као
одрастао човјек проносио своју љубав.
Путеви до Андрић града
Можда је било прилика, али ја их нисам тражила, да видим
Дрвенград. Морам признати, нисам од оних филмом опчињених људи. Филм гледам као
дијете, догађај и редослијед догађања. Први филм сам гледала у Глини, имала сам
тринаест година. Ученици Прве партизанске гимназије, углавном сељачка дјеца,
отимали су су се ко ће сјести у прве редове, а кад је са великог платна на нас
јурнуо тенк из битке за Стаљинград - упишали смо се од страха и појурили
напоље.
"Ту живјети, то су страшне муке. Вјечно у куту, а
вјечно на путу", давни су стихови Душка Трифуновића, који се наново
обистињују и потврђују. У Вишеграду сам била негдје при крају седме деценије
прошлог вијека, још сам радила као уредница у "Малим новинама". У
једно сумрачно зимско поподне, улетјела сам у једну учионицу с намјером да
напишем нешто о ученицима. Умјесто дјеце у клупама су сједјели родитељи. Одмах
сам се предомислила и одлучила да напишем репортажу о њима. Како су збуњене и
несигурне биле те младе мајке док сједе у ђачким клупама школице с краја
градића утонулог у смирај дана и отицање Дрине. Оне се нису налазиле и
препознавале ни у животу ни у књизи Иве Андрића. То је човјек којег је судбина
довела у њихов кут. Он ће га сјетно и тихо напустити, али ће иза себе оставити
свој пут. Тим путем у Вишеград ће стићи и Емир Кустурица. И за кратко вријеме,
чини се зачас, подићи Андрић град. Путеви до Андрић града нису увијек проходни
и слободни, како би се намјернику чинило, али изградња још траје, можда и не
треба икад рећи да је и завршена. Родиће се, ако Бог да још добрих дјечака и
рођених градитеља.
Позната је она анегдота како је неко упитао неког, је ли
читао роман "На Дрини ћуприја", а овај му одговорио: "Чито, чуј,
одо по њој, човјече, одо..." Тако сам и ја све што сам гледала, слушала и
знала о Андрић граду и Емиру Кустурици, потопила у своје кораке оног тренутка
кад сам се нашла испред улаза у Град. Пријатељи који су ме узбуђену и слабовиду
придржавали, скретали су ми пажњу: "Оно лијево је Академија лијепих
умјетности, десно Институт Иво Андрић, право је Градска кућа". Прођосмо
крај Биоскопа који ради, крај Библиотеке "Меша Селимовић". Чини ми се
да сам чула како ће се убудуће звати "Библиотека или, или". Ево Трга
Франциско Гоја, и Гоја ресторана, на Тргу Никола Тесла. Ево улице Младе Босне,
и улице Томаса Мана. О, Боже, како је овај Кустурица погодио све што и ја
волим!
У изградњи је још Српска кућа и Караван-Сарај. У дубини иза
Градске куће биће саграђена црква, иста као што су Високи Дечани. "А биће
изграђен и кружни зид око Андрић града којим ће се моћи шетати", сав
озарен казује ми у ходу неки дјечак који нам се придружио.
На Тргу Никола Тесла читала сам пјесме из књиге "Брат
мој Тесла", први пут и пјесму Авдагина Фата, чији скок са Моста у Дрину је
скок у вјечност и у славу. Сјетила сам се и Андрићеве Госпођице, јер никад
нисам научила, као она, да одвијем навијену косу. Сутрадан, "Глас" је
објавио велику фотографију, а изнад ње наслов "Стихови Даре Секулић
испунили Андрић град". Новине, често, ствари окрену наопако. Андрић град
је уселио у мој сан и помаже ми да и даље сањам.
И, ма колико ја била филмска незналица, нисам се могла отети
неком свом шапату из потаје: Па, овај Андрић град је - ФИЛМ! Најновији,
најчвршћи, најстарији, најпостојанији камени цвијет Емира Кустурице. Али и
камена круна на његовој глави. (Глас Српске)
Нема коментара:
Постави коментар