О бескрајино туго

 

Пише: Дара Секулић
 

Ево ће проћи и четврти мјесец како сам била тамо, а написала нисам ниједну једину реченицу о томе о чему тако дуго ћутим и што пред крај мог животу живу хоће да ме поједе. Моје родно село Кордунски Љесковац, не постоји од првог дана августа 1995.
Нема Кордунског Љесковца ни на једној географској карти. Гдје је моје село? Живјели су у њему Ћаћићи, Девићи, Гојићи, Дакићи, Смиљанићи, Ковачевићи, Кларићи... Године 1857. Кордунски Љесковац је имао 1.514 становника.

Зарасли су путеви и стазе

 

Пише: Дара Секулић

 

Ово што читате, испричала ми је Миља Егић, жена с презименом моје мајке Кате Секулић, рођене Егић. Моја мајка као да и није живјела, а Миља Егић је недавно умрла, али и да је и жива, не би могла да буде заштићени свједок.

Село Јаворањ, десетак километара удаљено је од Двора на Уни, а и Двор је мртво мјесташце. Умиру читави низови кућа, дворишта и вртови, воћке и плотови, умире све.

Ни у Двору, ни у Јаворњу, ни у селима около - нема дјеце. Обрушавају се школе, тону пусте и празне цркве. 

Емирова камена круна

Пише: Дара Секулић

Јесен хиљаду деветсто деведесет прве била је топла и плодна. Недалеко од нас се ратовало, али то је било "тамо негдје" иза Уне, Коране, иза Купе, Саве, иза Дунава...

Сједило се још напољу за столовима по сарајевским кафанама и баштама. У тада прекрасном врту преуређене зграде Удружења књижевника, у улици Силвија Страхимира Крањчевића, предвече је тешко било наћи и једно слободно мјесто. Људи су пијуцкали, сркутали и цвркутали као да се иза тих тамо ријека не догађа ништа, што би могло да помути воде које из њих извиру и теку према нама, или у њих увиру с ове, наше стране.

Дари Секулић Шантићева награда

Алекса Шантић је пјесник кога од његовог живота, а нарочито од његове смрти до данас ниједан пјесник у српској поезији није могао мимоићи. Због тога што је он један необичан, па скоро и јединствен примјер пјесника који се тако пјеснички држао традиције и културног бића српског народа. Добити његову награду много значи сваком пјеснику, то је још једна потврда да иде путем који већ дуго траје, а то је велики пут и велика слава српске поезије. Рекла је ово за "Глас Српске" угледна српска пјесникиња Дара Секулић, добитник награде "Алекса Шантић".
Признање јој је додијељено у оквиру "Шантићевих вечери поезије 2012" које у Мостару организује Српско културно и просвјетно друштво "Просвјета".

Анин Радован

Пише. Дара Секулић

Најкраћи пут до Коране водио нас је крај куће Ане Вукелић. У сваком селу има барем једна кућа која је некако скрајнута, засебна и необична. Можда због људи који у њој живе, јер све што човјек направи, па и кућа коју сагради, личи на њега.

Ана је била необично висока и мршава, много је радила, а мало говорила. Наткривена тераса, или гањак, како кажу на Кордуну, на прочељу њене куће био је некако извишен, до њега се пењало преко више степеница. И прозори су били виши и дужи, чинило се уски, ужи од прозора на другим кућама у селу.

Вријеме које памти

 

Пише: Дара Секулић

 

Тушиловић, недалеко од Карловца, одувијек је био најнапредније српско село на Кордуну. Том напретку, прије великог свјетског рата, много је доприносио и "Привредник", који је школовао и Станка Опачића Ћаницу. Као стипендист "Привредника", даровити дјечак ће одмах почети да ствара своју библиотеку, касније богату и чувену; прогнаном и расељеном роду оставиће и  преко стотину својих дрвореза са мотивима страдања српског народа у  Другом свјетском рату.

Музеј Дмитра Горића

Пише: Дара Секулић

Кад је одлучио да напусти своју кућу у Јабланцима, селу које је зачас опустјело, остало без гласа и јава, Дмитар Горић није журио. Бојао се и он као и сви који су већ били побјегли. Бојао се и сад, и цијели свој живот. Овај напад на Србе у Крајини није без имена, и није непознат, понавља се. Сјео је насред највеће собе у својој кући, прелазио погледом по стварима које су је испуњавале, како би се сабрао и одлучио шта да понесе.
Његов ауто, стари "опел кадет", стајао је испред куће. Он није био у недоумици шта да понесе, понио би све, већ шта да остави, а оставио не би ништа. Знао је, све што у кући остане, никад више неће видјети, биће опљачкано, спаљено и оскрнављено.

Наша стрина Милија

Пише: Дара Секулић

Слобода! Дошла је слобода! Викали смо и грлили се на ратом опустошеној сплитској Риви. Хватали смо се за руке и у групама трчали пјевајући. У одјећи смо скакали у море и из мора излазили раздрагани, повезани рукама.
Био је мај мјесец. Слободни, већ смо били зашли и у јули кад су нас једног дана окупили на састанак. Дошла је нека другарица да нам и званично саопшти да наша гимназија више неће радити.

Пјесма није нестала

Пише: Дара Секулић

Сретнем се понекад с људима који се том сусрету једнако обрадују, сјете се да су били дјеца и да су писали пјесме.
Прије неколико година припала ми је част да у порти Манастира Гомионица примим награду "ево перо" ("на ме перо, нигде крило цело..." Душко Трифуновић). Том приликом пришла ми је да ми честита и једна лијепа и у односу на ме, још млада жена. Пружила ми је и перо, можда гушчје, јер поклоњено је као симбол, а њиме се донедавно заиста и писало.