Пише: Дара Секулић
Ово што читате, испричала ми је Миља Егић, жена с презименом
моје мајке Кате Секулић, рођене Егић. Моја мајка као да и није живјела, а Миља
Егић је недавно умрла, али и да је и жива, не би могла да буде заштићени
свједок.
Село Јаворањ, десетак километара удаљено је од Двора на Уни,
а и Двор је мртво мјесташце. Умиру читави низови кућа, дворишта и вртови, воћке
и плотови, умире све.
Ни у Двору, ни у Јаворњу, ни у селима около - нема дјеце.
Обрушавају се школе, тону пусте и празне цркве.
Од пријатеља, с којима сам била
у избјеглиштву замољена сам да боравим у селу и сачекам раднике који ће доћи да
уведу струју и воду, направе врата и прозоре, те омогуће у кући боравак, макар
преко љета. Плаћа то нека норвешка хуманитарна организација. Узалуд чекам већ
двадесет дана, нема их, нема никога. У овом дијелу Баније села су мање паљена,
а више рушена и пљачкана. Банијци су познати као радин и богат свијет, они су
најбољи Срби на свијету, односно у свијету - неко у Србији, Републици Српској,
Канади и Аустралији, неко у Њемачкој и Шведској, а има их и на Исланду.
Повратници су ријетки, најчешће они који су у неко вријеме и
на неки начин успјели да врате своје пензије. Понешто засаде по окућници, али
ово љето је спржило и само себе. Лишће које сипа са напуштених воћки и дрвећа
сухо је и жуто као у јесен. Опало је и увело и оно мало плодова шљива и јабука;
држе се само још дивље крушке и понека дуња, али питање је да ли ће дочекати
јесен, сунце ће појести и њих. Да, скоро да заборавим, старица из сусједства
засијала је и њивицу кукуруза, клипови су се већ обликовали, суша је то поспјешила,
али су навалили јазавци. Они харају крајем, ничег се не боје, под заштитом су
државе. Ловачке пушке старица нема, а и да има, велика је глоба и казна за
сваки испаљени метак. Пуста српска села постала су омиљена ловишта за странце и
богатуне. Тако ова старица, Бора јој је име, ноћи проводи ходајући око своје
њивице, чува кукурузе. Јазо, јазо, ни Кочић ти није могао дохакати!
Јутрос сам, прије него постане несносно вруће, брала купине
на међи двију њива. На другом крају њиве, прилично удаљеном од купина, чујем и
видим трактористу, скупља покошену траву. Брзо уочавам разлику звука трактора
кад пун сијена долази на средину кошанице и истовара га, и звука кад се празан
враћа - први се приближава, а други удаљава. Тај размак ми је мјера за пет шака
купина, јер прилично су спарушене и суве, сазреле на силу, па бирам оне боље,
крупније.
На глави трактористе је бијела спортска капа и бијела мајица
кратких рукава. Голица ме помисао на младог, снажног мушкарца који не би
изазвао самилост док с њим разговарам, као што изазива бакица у сусједству.
Видјети младо, преплануло мушко лице, чути ријеч из насмијаних уста, здравих
зуба. Немам стрпљења, и дуго би то још потрајало да сачекам кад ће се трактор
докотурати до међе на којој се налазим. Како не бих погазила откосе, према
трактористи крећем крајем њиве. Овако кратковидој, требало ми је сасвим да се
приближим, па да, збуњена, останем у недоумици кад ме је прелио врели мушки
глас: “Има ли купина? Јеси ли ти оно код Крушића? Они се још нису вратили,
нисам ни ја, дошла сам само сијено да покупим, па ћу предвече натраг...” Једва
сам се сабрала, пиљећи у велике, грудњаком заустављене сисе испод њеног грла. О
боже мили, о мати моја! У ратовима, у биједи и несрећи, жене се претварају у
мушкарце.
Цвијет у кући
Данас у предвечерје кући сам донијела један невиђен цвијет,
чудесно лијеп. Из савијених зелених опни у облику трубица, одвајао се прењежан,
свиленкасто танких жутих латица. Пролазила сам поред њега и посматрала како
траје дан, два и поново се увија у трубице које би онда постајале све тамније
смеђе, само би им на врху избијао симетрични четверокраки тучак. Он би још који
дан остајао жут и свјеж - била је то продужена чежња за оплодњом, нада да ће
неко наићи, неки лептир, оса или пчелица да с њега скине прах. Растао је тај
цвијет на путу, уз сами руб сеоске, грубо некад асфалтиране цесте чија је површ
пуцала и дотрајавала. Растао је у једној таквој пукотини, сам, гранајући и
множећи се из тих својих савијених језичака. Ставила сам га у воду, у давно
одбачену пластичну чашу, без наде да ће се тако осјетљив моћи одржати.
Кућа у којој боравим прекрасна је, пространа, послијератне
градње, мислим на онај свјетски рат, није бетоњара. Има двије велике и двије
мање собе, кухиње у приземљу и на спрату, уз сваку кухињу по велику оставу.
Разумије се да су у кући и два нужника, два купатила. А тек ходници, дуги,
широки. И дрвена степеништа на којима су избијени понеки степеници па их
прескачем. Предња страна куће гдје се улази, сва је била под дебелим украсним
стаклом од којега су остале крхотине, срча. На кућу се веже дуга кукурузана на
стубовима који уједно и чине једнако дугу подстрешницу, у којој је могло да се
одлаже све: од гомиле дрва и сјекире на пању, до кишобрана, огртача, радних
одијела, алата... Било је мјеста и хлада, мобе и сватови ту да се окупе... На
кукурузану се наставља велики сјеник, а испод њега стаја са јаслама. У том
полукругу је затим свињац, направљен тако да су свиње сасвим одвојене и храна
им се сипа кроз посебан отвор, док је с друге стране одвод повезан са бетонским
сметљарником. Ту су још увијек очувани кокошињац и пушница.
У средини куће и свих тих господарских дијелова налази се
пространо каменом поплочано двориште, косо, како би се слијевале кише. У једном
његовом углу је озидана и украшена чесма, она, као и стубови подстрешнице су
видно оштећени намјерним рушењем. Кад се завршава косина, двориште се наставља
пространим травњаком, на чијем крају је бунар дубок двадесет метара, са
изворском водом: хидрофор су однијели. Ја вучем воду као и Бора, старица из сусједне
куће. Било је ово некад право, као холандско газдинство, богато и сређено. По
уништеним лежајевима, ормарима, витринама, полицама, види се да је кућа била
лијепо намјештена. Све вредније опљачкано је - суђе, постељина, ћилими,
завјесе; стакленина, кристал, лустери, књиге, одјећа, обућа. У травњаку испред
куће, чим се приђе видљива је велика хумка која нападно нарушава склад и
равнотежу некад сређеног имања. Кад су у село упали плаћеници “Олује”, прво су
из стаје извукли најбољег бика. Најели се његовог меса, напили се наше крви, а
испред саме куће закопали његове кости и кожу у знак побједе и освете!
У чашу сам синоћ утиснула три гранчице, заправо три стручка,
на сваком по три цвијета. Кад сам јутрос устала и спустила се низ степенице у
двориште, свој цвијет сам код чесме угледала - неувео! У односу на просторност
куће и дворишта, он се указао као мало пјенасто острвце, златна зрака смотана у
спиралне листиће, а из стабљичица су избијали нови савијуци, зелени и усправни.
Чекала сам да се из њих почне одвијати савијена сунчана нит. Однекуд ми, ко зна
када и како похрањена у мозгу, изби ријеч асимптота - откуд ми то? То је права
којој се нека кривуља приближава, а да је никад не дотакне.
Ето то ми је испричала Миља Егић с презименом моје мајке.
(Глас Српске)
Нема коментара:
Постави коментар