Простор у збирци поезије „Свећа и слово“ (у издаваштву Књижевне задруге Српског народног вијећа) Ђорђа Брујића је подлога за увезивање елемената природе са елементима културе, имајући у виду да се у природи ишчитавају управо историјски процеси, као и да се активирање културног сјећања посредује дјеловањем просторних одредница из природе.
Наиме, иако нам Брујић, с једне стране, простор даје као географски неодређено мјесто, а с друге именује локалитет, простор је често сакрализован или на други начин онеобичен чиме добија посебну димензију у његовој збирци поезије. У самом садржају збирке уочавамо да је пјесникова везаност за просторне димензије и његова специфичност.
Чињеница да се у већини наслова пјесама налазе просторне одреднице, даје нам могућност да ову збирку окарактеришемо као особен пјеснички простор. Треба напоменути да у насловима неких пјесама збирке помињу топоними Ловћен, Комоговина, Голиња. Податак да се у топонимима смјештају различити простори, које аутор веже за сакралне и историјске димензије постојања (рука Светог Теодора, капетан Станојевић), указује на начин на који можемо приступити тумачењу и свих осталих назива мјеста на која можемо наићи читајући ову збирку, односно кроз призму историје и културе народа који су у мјестима обухваћеним збирком постојали. Такође, важна чињеница за интерпретирање Брујићеве поезије је да у његовим описним пјесмама управо дескрипција није најважнија, што значи да је природа полазиште или мотивација за отварање тема о свијету, Богу или разним метафизичким темама. Дакле, природа за Ђорђа Брујића кроз свијет његове збирке јесте спољна слика унутрашњих осјећања, па се тиме предочава свијет Брујићеве поезије као онај који се константно креће од природе ка култури.
Бити и постојати у природи за Ђорђа Брујића значи ,,бити распет између два врха, у крхкоме бићуˮ, при чему је посљедица да разумијевање његове природе можемо остварити само кроз призму онтолошке и интроспективне димензије у пјесмама збирке.
Такође, будући да се у Брујићевој збирци прожима и преплиће више временских сфера, долазимо до закључка да просторне ознаке постају одраз колективног памћења и историјске судбине једног народа.
Стога, просторне одреднице нису пуки конструкти пјесама који остају у свијету поезије, већ постају пут преко којег се на различите начине свијет збирке оживљава и динамизује. Тако, иако дјелују статични и архаични, његови просторни мотиви у односу на човјека самог, откривају важне истине о људском животу и судбини.
На општијем плану, наспарам макрокосмоса у збирци постоји микрокосмос, који је предочен кроз унутрашње борбе лирског субјекта са ониме што простор представља: ,,Спушта се кроз тачку на стрмој косини,
У чијем је паду потоње изгнанство.“.
Тим путем, простор збирке постаје посредник преко којег се лирски субјекат утискује у космос и чиме се унутрашњи свијет лирског субјекта изједначава са њеном огромношћу, што предочава стих: ,,Док ришем облик по Његовој мери/ Злослутим у себи расап материјеˮ. Дакле, простор је начин преко које се може доћи до бројних невидљивих и недокучивих димензија васионе, али и неоткривених тајни нашег унутрашњег бића.
Посредством простора, национална историја је ушла у пјесму ,,Жал под облацима на Ловћенуˮ, у којој се опјева величина простора ловћенског врха и око њега, простор који је, историјски и културно везан за славну историју Петровића, односно династију Петровића, који су били важан дио националне историје.
Лирски субјект има потребу да истакне дужину трајања историјских трагедија српског народа: ,,Исти је корак, иста је планина/ И иста зима промрзле колонеˮ, а да се ништа није битно промијенило: српски простор је и даље Дунав, чија је сва истина под водом, у дубоким шумама и мирисној љепоти. Стапањем са бројним губицима колектива јавља се и потпуни губитак идентитета лирског субјекта, и то кроз његов јаук у пјесми „Завичајни круг“: ,,Чиста чежња над завичајним кругомˮ.
Бирање личног имена да се покаже поништавање личног идентитета у вези је са представом традиционалног човјека ̶ ако човјек у имену, односно идентитету нема Српство, он га нема ни у унутрашњем бићу. Патње које је српски народ био проживио и превалио постају нестварно обезличујуће и разаравајуће, па тако лирски субјекат у кругу промишљања о српској историји напомиње да се ноћ склопила под латицом ока, као збир слова ветрених сеоба, отварајући димензију великих сеоба српског народа. Узалудност сеобе, тј. изневјеравање снова и маштања о будућој земљи у којој српски народ жели да пронађе духовни и физички мир, поентирана је стихом: ,,Из завичаја гдје оста жртвеник/ Да будем своје таме заточеникˮ. Иако у овом анализирању користимо изразе који описују читав народ, неопходно је нагласити да је у Брујићевој поезији визија сеобе увек дата из личног угла једног човека, чиме престаје да буде историјска чињеница, а почиње да бива лична трагедија.
Осим националне, евоцирана је и хришћанска традиција, сликом монаха који кроз пјесме „Осовица“ и „Гомирје“ предводе колоне или предочавају слике повезаности са природним просторима мора. Мучна слика истрајавања народа који се промрзао креће у колонама, предочава простор као нераздвојиви елемент трајања људског бића.
Наиме, иако нам Брујић, с једне стране, простор даје као географски неодређено мјесто, а с друге именује локалитет, простор је често сакрализован или на други начин онеобичен чиме добија посебну димензију у његовој збирци поезије. У самом садржају збирке уочавамо да је пјесникова везаност за просторне димензије и његова специфичност.
Чињеница да се у већини наслова пјесама налазе просторне одреднице, даје нам могућност да ову збирку окарактеришемо као особен пјеснички простор. Треба напоменути да у насловима неких пјесама збирке помињу топоними Ловћен, Комоговина, Голиња. Податак да се у топонимима смјештају различити простори, које аутор веже за сакралне и историјске димензије постојања (рука Светог Теодора, капетан Станојевић), указује на начин на који можемо приступити тумачењу и свих осталих назива мјеста на која можемо наићи читајући ову збирку, односно кроз призму историје и културе народа који су у мјестима обухваћеним збирком постојали. Такође, важна чињеница за интерпретирање Брујићеве поезије је да у његовим описним пјесмама управо дескрипција није најважнија, што значи да је природа полазиште или мотивација за отварање тема о свијету, Богу или разним метафизичким темама. Дакле, природа за Ђорђа Брујића кроз свијет његове збирке јесте спољна слика унутрашњих осјећања, па се тиме предочава свијет Брујићеве поезије као онај који се константно креће од природе ка култури.
Бити и постојати у природи за Ђорђа Брујића значи ,,бити распет између два врха, у крхкоме бићуˮ, при чему је посљедица да разумијевање његове природе можемо остварити само кроз призму онтолошке и интроспективне димензије у пјесмама збирке.
Такође, будући да се у Брујићевој збирци прожима и преплиће више временских сфера, долазимо до закључка да просторне ознаке постају одраз колективног памћења и историјске судбине једног народа.
Стога, просторне одреднице нису пуки конструкти пјесама који остају у свијету поезије, већ постају пут преко којег се на различите начине свијет збирке оживљава и динамизује. Тако, иако дјелују статични и архаични, његови просторни мотиви у односу на човјека самог, откривају важне истине о људском животу и судбини.
На општијем плану, наспарам макрокосмоса у збирци постоји микрокосмос, који је предочен кроз унутрашње борбе лирског субјекта са ониме што простор представља: ,,Спушта се кроз тачку на стрмој косини,
У чијем је паду потоње изгнанство.“.
Тим путем, простор збирке постаје посредник преко којег се лирски субјекат утискује у космос и чиме се унутрашњи свијет лирског субјекта изједначава са њеном огромношћу, што предочава стих: ,,Док ришем облик по Његовој мери/ Злослутим у себи расап материјеˮ. Дакле, простор је начин преко које се може доћи до бројних невидљивих и недокучивих димензија васионе, али и неоткривених тајни нашег унутрашњег бића.
Посредством простора, национална историја је ушла у пјесму ,,Жал под облацима на Ловћенуˮ, у којој се опјева величина простора ловћенског врха и око њега, простор који је, историјски и културно везан за славну историју Петровића, односно династију Петровића, који су били важан дио националне историје.
Лирски субјект има потребу да истакне дужину трајања историјских трагедија српског народа: ,,Исти је корак, иста је планина/ И иста зима промрзле колонеˮ, а да се ништа није битно промијенило: српски простор је и даље Дунав, чија је сва истина под водом, у дубоким шумама и мирисној љепоти. Стапањем са бројним губицима колектива јавља се и потпуни губитак идентитета лирског субјекта, и то кроз његов јаук у пјесми „Завичајни круг“: ,,Чиста чежња над завичајним кругомˮ.
Бирање личног имена да се покаже поништавање личног идентитета у вези је са представом традиционалног човјека ̶ ако човјек у имену, односно идентитету нема Српство, он га нема ни у унутрашњем бићу. Патње које је српски народ био проживио и превалио постају нестварно обезличујуће и разаравајуће, па тако лирски субјекат у кругу промишљања о српској историји напомиње да се ноћ склопила под латицом ока, као збир слова ветрених сеоба, отварајући димензију великих сеоба српског народа. Узалудност сеобе, тј. изневјеравање снова и маштања о будућој земљи у којој српски народ жели да пронађе духовни и физички мир, поентирана је стихом: ,,Из завичаја гдје оста жртвеник/ Да будем своје таме заточеникˮ. Иако у овом анализирању користимо изразе који описују читав народ, неопходно је нагласити да је у Брујићевој поезији визија сеобе увек дата из личног угла једног човека, чиме престаје да буде историјска чињеница, а почиње да бива лична трагедија.
Осим националне, евоцирана је и хришћанска традиција, сликом монаха који кроз пјесме „Осовица“ и „Гомирје“ предводе колоне или предочавају слике повезаности са природним просторима мора. Мучна слика истрајавања народа који се промрзао креће у колонама, предочава простор као нераздвојиви елемент трајања људског бића.
Наведеном анализом збирке Свећа и слово, просторне одреднице се показују довољно широким да обухвате националну историју, историјско памћење, опис пејзажа, као и поетичке рефлексије. Брујићева лирска инстанца која детерминише своје биће у односу на описане предјеле бива биће које је способно да региструје сопствену разложеност, трагичност савременог свијета, као и снагу оностраних димензија кроз опјеване просторне одреднице, чиме постају спајајућа и уједињујућа тачка Брујићевих лирских тема.
Меланија Петровић
Нема коментара:
Постави коментар