Неке просторне димензије у поезије Ђорђа Брујића

Простор у збирци поезије „Свећа и слово“ (у издаваштву Књижевне задруге Српског народног вијећа) Ђорђа Брујића је подлога за увезивање елемената природе са елементима културе, имајући у виду да се у природи ишчитавају управо историјски процеси, као и да се активирање културног сјећања посредује дјеловањем просторних одредница из природе.
Наиме, иако нам Брујић, с једне стране, простор даје као географски неодређено мјесто, а с друге именује локалитет, простор је често сакрализован или на други начин онеобичен чиме добија посебну димензију у његовој збирци поезије. У самом садржају збирке уочавамо да је пјесникова везаност за просторне димензије и његова специфичност.
Чињеница да се у већини наслова пјесама налазе просторне одреднице, даје нам могућност да ову збирку окарактеришемо као особен пјеснички простор. Треба напоменути да у насловима неких пјесама збирке помињу топоними Ловћен, Комоговина, Голиња. Податак да се у топонимима смјештају различити простори, које аутор веже за сакралне и историјске димензије постојања (рука Светог Теодора, капетан Станојевић), указује на начин на који можемо приступити тумачењу и свих осталих назива мјеста на која можемо наићи читајући ову збирку, односно кроз призму историје и културе народа који су у мјестима обухваћеним збирком постојали.

Дуње из копривничког кофера

(Биљешка уз пјесме Милене Северовић)

Много је градова између Копривнице и Старе Пазове – Загреб, Београд, Манасија, Праг, Франкфурт, Сарајево, Јасеновац... Све један до другога, од Билогоре и Калника до Срема, а никада један другоме даљи. У њима су, ваљда, и сви наши животи, они вансадашњи, некдањи, они чије сјенке још можемо да разаберемо и да их запишемо, као што записујемо слике, од којих се послије прави ситно иње које кроз пјесме удишемо, споро, неспремни на опоре мразне иглице чији нас вршци стиховима из ноћи у ноћ помјерају, хладни, нас саме између двије ријечи.
Можда је ово само први утисак, онај који најчешће зна да обмане, након читање нове књиге Милене Северевић „Даринкина дуња“. Када сам прочитао наслов, наприје помислих, потпуно несвјесно, интуитивно, на Дару Секулић. Нису, ваљда, толике сличности међу њима двјема, међу њиховим животима... Затим сам схватио да наслов није у вези са Даром Секулић, али јесте остало, јесу животи, и јесте поезија... Једна с Кордуна, испод Петрове горе, друга испод Калника, а као да имају подударне биографије... Наравно, свака у свом добу и по другом допуштењу.

Ђорђе Брујић: О књизи коју нисам имао

(Научно и књижевно-научно стваралаштво Чедомира Вишњића)

Чедомир Вишњић (фото: Јовица Дробњак)

Кратко питање на почетку – да ли сте икада чули да неко покушава да напише иоле озбиљнији текст о озбиљној књизи, а да притом књигу није ни видио, осим окер корица на интернет страницама. Ваљда су окер? Ко зна какве све боје интернет може да помијеша… Већина ће, вјероватно, помислити да је шала. Међутим… Дешава се, рећи ћете, да се у неким случајевима почетничког или аматерског стваралаштва, нарочито пјесништва, остваре и таква наумљења.

Промотер, оратор, или бесједник, неколико сати прије почетка промоције узме књигу, прелиста је, претрчи дијагонално по стиховим, и онда око оне мрве коју је видио преде причу од неколико минута. Не оптужујем, наравно, јер је човјек могао наићи на нешто што га је коснуло, и ето материјала… Не говорим, ни о томе да од таквог „приступа“ неко има користи, а већина, углавном, штете… Али иоле озбиљније, о озбиљној књизи? Нечувено!

Ратко Дмитровић: Дубока тајна

Ратко Дмитровић

Пролази тихо, па бурно, онда цури, или капље као леденица на мартовској југовини, чини се да га нема али нас трава, дрво, огледало с нашим ликом у дубини, подсети на то нешто што све најпре уздиже потом вуче према крају, што нема укус, боју, мирис а јаче је од свега што познајемо. Зове се време.
Прошла су два миленијума нашим аршинима мереног времена од Христа, његовог рођења, смрти и васкрса. Нешто краће трају расправе о човеку који је променио мисаони ток милијарди људи, или су то учинили његови следбеници, или тумачи његове проповеди, свеједно је. Учење Христово, уз основне поставке, претопљене у догму једне од монотеистичких религија, обесмислило је време, учинило га релативним, дало до знања да има почетка али нема краја.

Круг над закључаном кућом

(О завичајном у поезији Душка Бабића)

 

Душко Бабић

Пише: Ђорђе Брујић

 

Пажљивим сагледавањем и одмјереним приступом поетском тексту Душка Бабића, или, прецизније, једном његовом фрагменту, који се у моменту наметнуо као рафинисан и интригантан, постајемо неизбјежно свјесни ширине поље између двије ријечи, једнако као што у њој свевидимо дубоку празнину између два архетипа – завичаја и отаџбине, или између два погледа на доминантну симболичност у укупној поезији, гдје кућиште опстаје као жижа пјесничке елипсе.

У обимном поетском распону, онда када смо као читаоци принуђени да у поезији одступимо од пјесниковог знања и да дио опуса сведемо на једну, макар и варљиву, мјеру сопственог доживљаја баш тог лирског сегмента, несумњиво бисмо морали запасти у потенцијалну омашку, тражећи у реченом само ријеч, а заборављајући на системе асоцијативних симбола и слика као пјесничких емотивних тачака, у којима он проналази и сопствену и стабилност стиховне грађевине.

Слобода живота у слободи стварања

(О сатиричном и хуморном у дјелу Баћка Милачића)

Баћко Ј. Милачић

Вријеме никад није ишло на руку сатиричарима као ово данас, или је то само наш субјетивни доживљај, као што је и сâмо вријеме могуће схватити као искључиво субјетивну, заумну категорију коју је тешко артикулисати, а која се у нашим животима често пројављује кроз оне добро знане тајновите појединачне тренутке. Постоје, дакле, ти периоди у којима је у једном моменту нешто могуће ријешити, а већ у следећем такво рјешење више није реално. Друго је питање протока времена у нашој егистенцији – једни кажу да човјек има субјективни осјећај како се с годинама вријеме убрзава, док други тврде да то није само субјективни осјећај, него да вријеме заиста брже тече.

Дарја и Ана на страни свјетлости!

Пише: Тихомир Бурзановић

АНА

Велики руски писац Лав Николајевић Толстој на почетку свог великог романа „Ана Карењина“, на француском је написао цитат: „Све срећне породице су срећне на исти начин, а несрећне породице су несрећне свака на свој начин“.
Судбина једне Московљанке Дарје и једне Београђанке Ане су то на неки начин негирале, јер су биле и несретне и из истог разлога трагичне – платиле су животима то што крвници и злочинци нису могли да поднесу успјешне каријере њихових очева.

Проблем приповиједања

(Ватра приче Мирка Демића)

У генерацији савремених крајишких писаца, или српских писаца из Хрватске, снагом своје приповједачке умјетности/умјешности издвојио се Мирко Демић (Горњи Класнић, Глина, 1964. године) који се по основним крактеристикама до сада објављених дјела убраја у типичне представнике посмодернистичке епохе, иако суд о томе никако није једноставан, и нимало једнозначан, увијек је на испиту, и међу отвореним непознаницама. 

Окaрактерисан као аутор који по примјени иновативних идеја спада у најрадикалније крајишке књижевнике (Д. Иванић), Демић од глобалних до парцијалних модела „разара“ структуру „класичког“ прозног дискурса, тежећи да фантастиком и епизодношћу отвори нову могућност виђења свијета и дјела као самог по себи довољног.

Сабрах се у даху

О књизи Предрага Вукића „Чекајући Христа“

Исповједно-религиозна поезија Предрага Вукића, сабрана под насловом „Чекајући Христа“, откровење је у савременом пјесничком стваралаштву Црне Горе. Ако пјесник већ у уводном слову каже да је његова поезија клик Богу, те да му је дух био и остао распет између очаја и усхићења, онда нам је очекивано да у књизи наиђемо на стихове увијене у најдубље онтолошке запитаности о судбини човјека као бића створеног за вјечност, са свим његовим слабостима и врлинама, и његовом тежњом да се са сликом Творца у себи домогне простора истинског покајања и спасења.

Пјесничко безмолвије и непрегледни простор ријечи

(О књизи Чтенија Ивана Негришорца)

Иван Негришорац, Драган Алорић, Ђорђе Брујић, Момчило Вуксановић, Селимир Радуловић и Будимир Дубак

 

Када се пред читаоцем нађе нова књига, као што је пред нама нова књига Ивана Негришорца Чтенија, чини му се да би у тренутку док је суочен са несагледивим пјесничким морем, најспасоносније било када би могао да чује шта сам аутор каже о себи, да ослушне како би сам пјесник себе дефинисао и макар у назнакама покушао да му објасни шта је, и зашто је баш то и тако (на)писао. Сартрово појашњење: Читалац све тек мора учинити и све је за њега већ учињено, не дјелује баш охрабрујуће, иако прецизно дефинише принцип креативног читања и однос читаоца спрам текста. Тако обесхрабрен, читалац може да закључи да он у ствари није слободан, него супротно очекивању још више и дубље заробљен.

Нове стопе или књига о нама

(Ранко Јововић, Доба дивљања, Апостроф – Алеф, Београд – Подгорица)

Шта је то дивље у Јововићевој књизи “Доба дивљања”? То сигурно није фотографија дечака на корицама, безбрижно осмехнутог, жртве једног времена (сви смо ми, ваљда, жртве различитих времена или можда једног те истог, које никако да прође), времена у којем се неизбежно страдало и које је више него очигледно оставило последице, чије се ране тешко лече до краја живота.
Дивље је, дакле, оно време, ово време, једна идеологија или идеологије, људи – немилосрдни и неумољиви, дивља је поезија настала из таквог прометања и неумитност да песник/књижевник буде ангажван, да буде филозоф свог доба и свог народа.

Нечитач

О поезији Бећира Вуковића

Шта послије великих ријечи, ауторитативних судова, раскринканих општих димензија, човјек још може рећи о једном дјелу а да то не буду тек опиљци неисказаног, при том да буде и сувисло, и непатетично, и неимпресионистично?
Ако се говори о поезији, ситуација се додатно компликује, јер како извести говор, ако још уз то желимо да намјерно избјегнемо структурално, формалну разградњу и пребројавање, а да он не буде миметичан и херметичан, у крајњем уопштен и непропустљив.

Икона као песнички изазов

(Милица Краљ, Икона Грдана, Унирекс, Подгорица)

У књижевном родослову Црне Горе песникиња Милица Краљ већ дуже од деценије чини незаобилазну литерарну појаву у чијем опусу се налази неколико веома успешних, од јавности и критике свесрдно прихваћених, поетских књига. Поред песничког ангажмана, Милица Краљ је посвећена и књижевној критици, а састављач је и неколико антологија, панорама и прегледа.
Након књига „Двери“, „Од светлости светлост“, „Људско месо“, „Небом расла бела црква“, „Засејах лан“, пред читаоцима се сада налази њен нови песнички рукопис – „Икона Грдана“.

Пјевање о класичној љепоти

Слика Даринке Јеврић увијек ми гради потпуно нејасан осјећај – сада већ несигурно сјећање на два само мени важна догађаја. Први је везан за сазнање да ми је у ондашњем приштинском „Јединству“, на страницама рубрике за културу објављена пјесма из прве књиге „Нови пусти дани“. Тек касније сам разумио да је тадашњи уредник Даринка Јеврић, однекуд добила књигу, одабрала ту једну пјесму и штампала је. Други се десио неколико година касније, на једној од књижевних вечери у оквиру Сајма књиге у Херцег Новом. Тада сам први и последњи пут видио Даринку Јеврић. Не сјећам се о чему се причало. Сачувао се само онај унутрашњи осјећај и скромни инвентар уз чију помоћ се гради смисао сјећања...

Прво лице страности

(Небојша Деветак, Узалуд тражећи, СКД Просвета, Загреб, 2008)

Све чешће данас слушамо како песници и књижевност уопште губе социјалну функцију, да су чак и она дела која расправљају о значајним друштевним проблемима затворена у мале заједнице читача и попут остатка књижевности (можда баш првенствено поезије) постала део интиме.

У интими је настала, јер самоћа је предуслов стваралаштва, па зато у интими и ваља читати књигу песама Небојше Деветака «Узалуд тражећи». Ако ни због чега другог а оно због чињенице да је читање једнако сложен процес као и писање, и да као такво захтева не само неопходну концентрацију, него и тежи да се поетски текст подметне у психологију активног, конструктивног читача, очекујући од њега наставак песме и нову, аутентичну, (ре)интерпретацију.