Сабрах се у даху

О књизи Предрага Вукића „Чекајући Христа“

Исповједно-религиозна поезија Предрага Вукића, сабрана под насловом „Чекајући Христа“, откровење је у савременом пјесничком стваралаштву Црне Горе. Ако пјесник већ у уводном слову каже да је његова поезија клик Богу, те да му је дух био и остао распет између очаја и усхићења, онда нам је очекивано да у књизи наиђемо на стихове увијене у најдубље онтолошке запитаности о судбини човјека као бића створеног за вјечност, са свим његовим слабостима и врлинама, и његовом тежњом да се са сликом Творца у себи домогне простора истинског покајања и спасења.

Може ли Сведржитељ учинити да будем добар, или макар бољи човјек?Да ли се од крхотина људске личности без Божје помоћи може створити сопство по обличју Господињем? Ово су само нека од архетипских питања која провијавају кроз поезију Предрага Вукића. Она у сазнајном смислу нису, и не морају бити нова, али су зато самосвојствена у емотивној равни, у личном односу пјесника према религији и самоспознаји. Ту се, наравно, не затвара циклус, јер обожење претпоставља динамику, вјечну промјену, и промјену у вјечности. Са друге стране, како се то већ наговјештава, човјекова слабост је временска и просторна и онолика је колико јој сами дозволимо да буде, при чему је, упркос вољи никада не можемо у потпуности изопштити. У крајњем, зар треба посумњати да о Богу не можемо почети ни да размишљамо уколико нам Он то не дозволи.

Зато би и на вајкање, клик и крик човјека пред горчином сопствене судбине требало гледати као на тежњу воље ка сталном успињању према христовским принципима. Да ли су препознавање и проживљавање тегобности и снажна воља довољни да се тегобности превладају? Не, без Божје ријечи која је од почетка и до краја свијета и вијека, гласио би одговор пјесника Предрага Вукића. Уосталом, и код светих отаца наилазимо на плач над сопственом судбином, на плач због болести и слабости, на плач због осјећања малодушности и маловјерја. Тијело и душа су у борби непрестаној. Тако, примјера ради, у поезији Светог Григорија Богослова затичемо стихове: „Срце моје, што оклијеваш!“, „Ништа боље мени не предстоји. А невоље су увијек при руци, сваку прилику за себе користе!“, „Колико, јадан, препатих! Ко ће нарицање то моћи да опише?! Који извор суза да достане?! Које пјесме?!“

У поезији Предрага Вукића налазимо сличне обрасце: „Око мене туга,/очај, суза пој. (...) „Руина сам духа, /рушевина љута. (...) „Лутах у животу/и не нађох срећу./Сабрах се у даху и не нађох себе. (...)“

И у једном и у другом случају препознајемо истовјето разрјешење – Највиша мудрост је спознати Бог и схватити да је природа његова недостижна, а прочишћење се намеће као предуслов за достизање просвјетљења.

Свети апостол Павле у „Посланици Јеврејима“ каже: „Вјера је тврдо чекање онога чему се надамо и доказивање оног што не видимо“.

А над стиховима Предрага Вукића као изворно лебди питање – да ли је могуће свеопште, универзлано покајање.

Ако актуализујемо ову дилему, и кренемо од светоотачких предања, чија пространост долази до нас још из времена Христа, а у којима се каже да не постоје апсолутно хришћански народи него апсолутни хришћани као појединци и личности, онда опет морамо да се вратимо константи промјене у процесу обожења (психолози би рекли индивидуације) и терминолошки раздвојимо индивидуу од личности, при чему бисмо могли говорити и о фазама промјене и напретка, јер сваки процес мора имати своје полазиште као нулту тачку, а како се (уколико се) промјене крећу у позитивно-прогресивном правцу, требало би да имамо и могућност сагледавања, макар и начелно, степеника достигнутих на путу од индивидуалног, преко личног ка божанском.

Нема сумње да сви имамо утисак како су ништавило и нихилизам данас заузели велики простор у човјековој природи и личности. Откуд такав осјећај, и да ли је он, можда, тек прелест у нејаком човјековом промишљању? Почетак примјене принципа „сада и овдје“ (при чему не знамо има ли потребе за остављањем залога за будућност и какав би он требало да буде), дакле, принципа који је симбол савремене потрошачке природе човјека и луциферског развоја науке и технологије, а прије свега принципа који је заробио западну цивилизацију, и самим тим усмјерио и човјеков пад у равнодушност, резигнацију и деструкцију, могли бисмо временски смјестити у другу половину 20. вијека, у вријеме послије великих ратова, и доба развоја новог материјалистичког концепта – човјека као тржишног бића и човјека као бића намијењеног тржишту – односно у вријеме увођења примијењене марксистичке филозофије. У таквом новом људском приступу животу, процес покајања и искупљења постаје не само сврсисходнији, него и неопходно потребан.

Није ли, можда, и велики  енглески пјесник Томас Стернс Елиот предосјетио судбину остатка стољећа док је, седам година иза Првог свјетског рата, пјевао о „шупљим људима“. „Ми смо шупљи људи/ Ми смо пуњени људи/ Једно о друго ослањамо се/ Главе испуњене сламом. (...) Ово је мртва земља/ Ово је земља кактуса/ Овде су ликови камени/ Осовљени, овде их стиже/ понизна молба руке мртваца/ Под трепетом звезде која плине.“, пише, поред осталог, Елиот у поменутој пјесми.

Како се у овој расправи, чини се логично, све више удаљавамо од основног задатка, јер што се више питамо, све нам се више питања намеће, можда је и најбоље да је завршимо ријечима пјесника Предрага Вукића, о чијем стваралаштву говоримо: „Чекајући живот/дочекасмо слом./Јер у чекању/ само је смрт извјесна./Често ни сами/не знамо шта чекамо.“  

Ђорђе Брујић