Неке просторне димензије у поезије Ђорђа Брујића

Простор у збирци поезије „Свећа и слово“ (у издаваштву Књижевне задруге Српског народног вијећа) Ђорђа Брујића је подлога за увезивање елемената природе са елементима културе, имајући у виду да се у природи ишчитавају управо историјски процеси, као и да се активирање културног сјећања посредује дјеловањем просторних одредница из природе.
Наиме, иако нам Брујић, с једне стране, простор даје као географски неодређено мјесто, а с друге именује локалитет, простор је често сакрализован или на други начин онеобичен чиме добија посебну димензију у његовој збирци поезије. У самом садржају збирке уочавамо да је пјесникова везаност за просторне димензије и његова специфичност.
Чињеница да се у већини наслова пјесама налазе просторне одреднице, даје нам могућност да ову збирку окарактеришемо као особен пјеснички простор. Треба напоменути да у насловима неких пјесама збирке помињу топоними Ловћен, Комоговина, Голиња. Податак да се у топонимима смјештају различити простори, које аутор веже за сакралне и историјске димензије постојања (рука Светог Теодора, капетан Станојевић), указује на начин на који можемо приступити тумачењу и свих осталих назива мјеста на која можемо наићи читајући ову збирку, односно кроз призму историје и културе народа који су у мјестима обухваћеним збирком постојали.

Дуње из копривничког кофера

(Биљешка уз пјесме Милене Северовић)

Много је градова између Копривнице и Старе Пазове – Загреб, Београд, Манасија, Праг, Франкфурт, Сарајево, Јасеновац... Све један до другога, од Билогоре и Калника до Срема, а никада један другоме даљи. У њима су, ваљда, и сви наши животи, они вансадашњи, некдањи, они чије сјенке још можемо да разаберемо и да их запишемо, као што записујемо слике, од којих се послије прави ситно иње које кроз пјесме удишемо, споро, неспремни на опоре мразне иглице чији нас вршци стиховима из ноћи у ноћ помјерају, хладни, нас саме између двије ријечи.
Можда је ово само први утисак, онај који најчешће зна да обмане, након читање нове књиге Милене Северевић „Даринкина дуња“. Када сам прочитао наслов, наприје помислих, потпуно несвјесно, интуитивно, на Дару Секулић. Нису, ваљда, толике сличности међу њима двјема, међу њиховим животима... Затим сам схватио да наслов није у вези са Даром Секулић, али јесте остало, јесу животи, и јесте поезија... Једна с Кордуна, испод Петрове горе, друга испод Калника, а као да имају подударне биографије... Наравно, свака у свом добу и по другом допуштењу.

Момчило Попадић: Моје драге утопљенице

Момчило Попадић

Њишу се на дну трулих шкуна
незаборавне, хладне, витке
у друштву сипа и арбуна
моје невјесте, моје житке

безграничне љубави. Ту на
травама морским, усред питке
самотности, испод лагуна,
ту близу, на домаку плитке

свакодневне воде; ту чаме,
ту се стрпљењу дугом уче
у морској, хладној, злој паланци:

и увијек, увијек мисле на ме.
Плима их амо-тамо вуче
у дугој, мокрој успаванци.

Никола Вујчић: Потпаљивање ватре

Никола Вујчић

Док потпирујем ватру, дим уједа за очи,
(Тамо диме, љути диме, тамо су ти врата!)
гранчице се грче, мада су већ суве и осећају
пепео у себи. 

Сад ће, недостаје само неколико речи, да плану,

док их гуркам ка искрама које поскакују

по танкој смежураној кори.

Ватро, ватро, ватрице, пробуди се!

Гори, ватро, гори горцем!

Скривена дубоко, изађи као звер,

својим меким, врућим шапама

пропни се и погледај около.

Распири своју снагу,

да иза тебе не остане ниједан угарак

већ само пепео,

само меки пепео

и понеки, ситни, жеравак

као очи које ме знатижељно гледају.

Загреј ми руке

док те додирујем чађаву.

Ватро, ватро, ватрице,

изађи у пламену врућем!

Ако нећеш, ватро, ватрице,

ево, у овој кутијици,

спава огромна ватра,

палидрвца жељна буктиње,

моле ме да их пробудим.

Лука Штековић: Гробље на Папуку

Лука Штековић

Напуштено

кад иструну последње крстаче

трава

папрат

шума густа

прекриће ово насеље

цело једно село

(Вујићи

Орозовићи

Стјепановићи

Глодићи

Ненадовићи)

након посвршаваних послова

слава

и свадби

рођења

и погреба

умреће још једном заједно

и ко ће жив знати

да је овде

некад било гробље

није ли исто рећи

ту је био живот

ту је било гробље

Джордже Бруич: Лунный свет (Литературные знакомства)

 

Срђан Орсић: Камо аз појду

Срђан Орсић

Ка чему ми стреми душа
Постојања што се гнуша?

Огрезао вас у блато
Сањајући орла, злато

Зар векови нису доста?
До тамо нам нема моста!

Накалемљен корен злобе
Створи мобе у деобе

Зуби тупи, снови крти:
Чему сеобе без смрти?

Нема звезде, нема циља
Само мрве изобиља

Позлаћени трачак здравља
Пут до слатког православља.

Бранимир Кршић: Излазак из игре

Бранимир Кршић

Повлачим причу: истине и лажи,

напуштам ријечи у језичкој лутњи,
разлог за себе тражићу у ћутњи
што опрост иште, ал’ опрост и значи.

Што икад рекох – сад више не важи.
Искоријенићу усне обичаје
брбљања јер су од памети јачи
(тај звук што штети дуже но што траје).

Сабраћу крв и уклонити талог
од слова што се у жилама слего;
сам се са собом слити у дијалог,
наћи тишину пространих алеја…

Не напустити моћ говора, него
осмијехом рећи и ћутати њиме –
граматика је скуп празних идеја…
(Памтим тек слова за властито име!)

Дивна Зечевић: Пјесма отворена давно у Осијеку

Дивна Зечевић

Стол – с мјесечином на столњаку.
Остакљена соба у непомичном погледу

Ако само спустим трепавице – соба ће се раширити
Увећавање њезино ништа неће зауставити...

Треба зато на леђима лежати. Ако се окренем
звук ће ме властитог окрета заљуљати...

Преварену – сив ће ме столњак прекрити.

У тешку плочу обитељског стола 

црте свога лица с муком ћу отиснути.

Драган Алексић: Мир села

Драган Алексић

Ви мислите: чудно виси лампа
Ви мислите: чудно живи батерија
Ви мислите: чудно сјаји графит

то беше: све
то беше: изнад свега

даље:
ко први дигне прст има премију
ко први сагне главу види бога
ко први каже реч има дело

то беше то беше
то беше
што то уопште беше

Љубан Клобучар: Наредба

(један командант, своме посилноме)

Љубан Клобучар

Постројте војску
прије битке
да видимо
колико
гробова
ископати
треба
И
не
зовите
попове
биће
велика
гужва
да
се
не
примијети
а камоли
упамти!

Душко Бабић: Пјесме српског солдата

Тамо, кад се сретнемо

 

Ноћ. Планинска мећава.

Снијег расте на путу као зло месо.

У прегријаном „Пинцу“ јечи Стеван Радоја,

руком зачепа рану на стомаку,

а причом ледена уста изнад чела...

Преживјеће, каже, није тако опасно,

само да се пробијемо до града, да не искрвари,

а идемо, полако, хвала Богу...

Гледам га искоса: поцрнио од вјетрова и несна,

а лијеп и чист, као роса, као јагње у јаслама.

Негдје на пола пута – стадосмо:

отварамо хаубу, пипамо врело гвожђе,

гурамо, шкрипимо зубима, зовемо Бога, неће...

„Да није гориво?“, рече возач,

узима шипку, отвара резервоар... клонуло сједа:

„Неко је извукао нафту...?“

Ћутим. Ноћ је. Мећава шушти.

Стеван зове: „Зашто смо стали?“

Тишина се обара низ брдо

као грудва бачена са небеса...

Неко у мени заплака

и мојим гласом као да рече:

„Причекај, брате, све ћеш чути,

тамо, када се сретнемо.“

 

                            24. фебруар 1995.

Сава Крнета: У се се пламен садева...

У се се пламен садева,

гута језичке себе.

У се се сарезује, одрања,

бритвом живодајном

видајући се.

Кад густ кроз жишке ври,

нарасла садашњост,

свест, мир

и сукља што је пасало

и што ће пасати тек.

У се се рони све

Вид ненавидник свој,

знаноок.

Целица мисао искрала се,

гле, од оруђа мајке,

и од оца замке,

и уз понор јеке,

и нина се присно 

у свој самотвор.

Владимир Поповић (1910-1995): Моја Крајина

На броду наде не чујем ни гласа:

слути ли можда своју смрт и она?

Како ћеш тада на острво спаса, 

Kрајино моја, мртва од искона?

А твоје муке што путују свијетом
можда ће Пјесник, достижући свуда,
у живи камен да уреже длијетом?
Или ће можда да објави чуда

о смрти наде? је л’ то може бити:
а онда куда из судбине ове?!
Можда ће нада и заборавити

мој зао удес на све црњој црти,
док мени само због невоље нове
остат ће вјера још у наду смрти?

Прота Никола Беговић: Пјесме (са „Пјесмом Светом Сави“)

На гробу 

ЛУКИАНА МУШИЦКОГА 

(+1837)

 

Лукиана земља крије,

Над њим стадо суза лије:

Мушицкога Србин виче:

Устај рода просвјетниче!

 

„Адмирале, силна бура

На пучини лађу грува, –

Талас бије... море пјени...

Пропадосмо – дај се прени!

 

Тимун пуче, весла скрши,

Већ од страве коса стрши;

Гром запали, пуче први,

На нишану – котву смрви...

 

У одају т­' вода куља

Пусту нема ко да пуља;

Момчад блиједи – руке диже

А брод тоне ниже, ниже.“

 

Лукиана земља крије,

над њим стадо сузе лије;

Мушицкога Србин виче:

Устај рода просвјетниче!

 

                                                Никола Беговић, 1864.

                                                (Објављено у: „Србско-далматински магазин“ за 1866, Задар)

Тања Ступар Трифуновић: Кућа

Тања Ступар Трифуновић (Фото: П-портал)

Отишла сам да видим кућу

Једна критичарка је писала како пјесници у рату пуно

користе мотив куће

У рату нисам била пјесник него дијете

које је остало без куће

уопште ми није било тужно

најприје ме обрадовала промјена

други град и људи

чудио ме очај родитеља

вјеровала сам да постоје куће и мимо те куће

Говорила сам глупости

Куће као петељка трешњу држе успомене

оне сазрију и испљунеш им тврду шпицу а поједеш сласт

Куће су само мутне мочваре мрачни ходници, духови у боци

право мјесто душе је на раскрсници гдје увијек шиба

вјетар нових почетака

Зоран Богнар (Ћалић): Црни косач

Хеј ти, Црни косачу,
ти једини бесмртниче крштен мудрошћу
и Луциферовом крвљу у белој ноћи;
ти што имаш кључеве од свих гробова
и помичеш тешке камене плоче
што раздвајају хумке земље;
ти што нас кроз миленијумске ветрове учиш
да нема смисла
ни у животу, ни у смрти,
јер живети значи градити
једрењак и шкрињу истовремено;
ти што нам свакодневно
из дубине празнине и величине (непре)бола
сведочиш
да ниједан живот није вечан,
да ниједна смрт није вечна,
и да постоји само
умирање и поновно рађање...
одмори се и ти мало, направи паузу... бар један убоги дан...

Миљан Николић: Направа

(аутопортрет)

Миљан Николић

Начињен сам од вјетра, од иверја времена...

И од ове кише која преписује архајске облике

У надланицу земље, ја сам ријеч заведена

Цватом протурјечне руже којом зарек’о се Рилке.

 

Заглушен информацијама што укидају значење,

Ни албатрос, ни шта слично... ја одраз сам даљине...

Искра заогрнута у зорно помрачење.

Лаж тако лијепо одњегована у прихватилишту истине.

И све те хартије што се пјесми удварају

Моје су право лице, празно и просто...

К’о и оспорени свијетови у свом потрошеном сјају! –

Ту, крај свега – у недоступу ноћног неба ме има...

Ја сам то у ничему забачено острво –

Загрљено ћутањем, казаним у стиховима.

Милица Бакрач: Господе, није нам хладно

Милица Бакрач

Господе, није нам хладно

у доба мразно и гладно!

Зебу нам руке и лица,

но, ми смо ко јата птица

чије се гнијездо свија

код Светога Василија.

Не, Боже, хладно нам није.

Твоје нас огњиште грије.

Богородица, њежна Мати,

на пут нас пребрижна прати:

и старце, и дјецу, и оце...

Мотри конопе и зле коце,

чекају нâс и броје.

Господе, промрзло је...

Рођени, због нас не зеби.

Наш вид је подигнут Теби

у доба сурово, гладно.

Сити смо, није нам хладно!

Владика Фотије: Вапај за Крајином

У опанцима,

гологлави и боси,

у незнању,

растављени

и обезглављени,

куда и како

до Стрмице,

до пута,

до излаза

од безизлаза

 

Они који осташе,
поново наоштрену
каму осетише,
на кућном прагу,
у башти,
старци, благолике баке,
никоме претња
ил’ страх,
ал’ бише на путу онима,
који чисту као суза
операцију водише,
и гле чуда,
на другом суду их
и не осудише