Дивна Зечевић: Пјесма отворена давно у Осијеку

Дивна Зечевић

Стол – с мјесечином на столњаку.
Остакљена соба у непомичном погледу

Ако само спустим трепавице – соба ће се раширити
Увећавање њезино ништа неће зауставити...

Треба зато на леђима лежати. Ако се окренем
звук ће ме властитог окрета заљуљати...

Преварену – сив ће ме столњак прекрити.

У тешку плочу обитељског стола 

црте свога лица с муком ћу отиснути.

 

 

 

Ноћ удобна

 

Ноћ удобна, лагана, мекана, ослобођена земаљске силе теже. Ноћ с далеким сунцем

спуштеним у прозирну чашу као жумањак случајно разбијеног јајета у фрижидеру.

Анђео путник из Сопоћана, златом опточених рукава, ушао је у кухињу и преда мном склопио тамна крила. Моја тајна вечера.

 

 

Рујан

Окрећем се свом страху и самоћи.
Баш да видим шта ми може моја биједа

Држим дијете испред себе, Више очију више види.
Држим и дијете свог дјетета.

Љетне наочале на столу, без моје главе.
Знамо се из виђења већ, моја глава и ја.

Нема сунца у сну ни свједока. Лоша расвјета.
У плиткој ријеци на крају града развијају

влажне породичне фотографије и суше опрана кола.
Не видим више своје дијете ни дијете свог дјетета.

Окрећем се насумице у сумкраку пјесме.