субота, 13. мај 2023.

Вишња Косовић: У магли

(прича)
 
Вишња Косовић
Магла је стискала и око и груди. Видик је био толико сужен да су шине пруге изгледале као немарно повучене линије на пијеску. Клупа под станичном тополом једва се назирала. Свеједно, сви су знали да је она тамо, на клупи. Њој није сметала, ни мећава ни пљусак; па шта јој може ова пипава и досадна магла. Нико јој више није знао име, а сви који чешће путују возом, или који се мувају по станици, знали су неку причу о њој. Додуше, свако је имао своју верзију приче, али то никоме није сметало. Када би каснили возови, сви су имали тему за разговор, без устручавања.
„Неки животи судбински су везани за одређена мјеста. Она је, казивали су ми, рођена на оној клупи, када је умјесто тополе тамо била липа раскошне крошње. Мајка јој прекинула пут у неке далеке крајеве, јер је изненада добила трудове. Мајчин чежњиви поглед за возом који је одлазио удахнула је са првим плачом. Она само опслужује свој први уздах, и већ деценијама дочекује и испраћа сваки воз, потпуно одсутна за све око ње; сва преточена у помни поглед“; интонација женског гласа била је усклађена са одмјереним корацима; њеним и њеног сапутника. Лица су им била иза магле као густог вела.
„Она види и чује... све што не може да дозна мурија. Тајно им казује.... о свим крађама и......и тучама у цијелом крају. Зато овдје открију свако џепарење“, глас вижљастог клинца прекидала су два одрасла младића сумњивог изгледа.
„Син је њен прокоцкао огромно очево имање, па ишчезао без трага. Сада он лута туђим предјелима, а она га чека, мајчински стрпљиво и упорно. У овом, мени тако туђем граду, само ми је она некако блиска. То што не прича; она се више не узда у ријечи.“; младом човјеку је подрхтавао бас.
„Она је силно завољела, онако како воле младе, још неискусне дјевојке. Он јој је упрљао сан о љубави и вјеру у човјека. Остали су јој само, хладан поглед и равнодушна мисао.“; млада жена није ни брисала сузу, суза је остала у магли.
„Све је више возова, а све мање људи. Живот је сплитање и расплитање жеља, бола и наде. На крају, најчешће, не дође воз кога чекамо. Она чекањем пркоси онима који јуре и заборављају; онима којима је мутно око и хладно срце.“; старац се дрхтавом професорском руком придржавао за свога нешто млађег саговорника. Када се разишла магла, ње више није било. На пустој клупи остало је урезано: „Да није времена, како бисмо чекали и старили. Зна мјеру ријечи само онај који умије да ћути“.

Нема коментара:

Постави коментар