(прича)
 |
| Вишња Косовић |
Магла је стискала и око и груди. Видик је био толико сужен да су шине пруге изгледале као немарно повучене линије на пијеску. Клупа под станичном тополом једва се назирала. Свеједно, сви су знали да је она тамо, на клупи. Њој није сметала, ни мећава ни пљусак; па шта јој може ова пипава и досадна магла. Нико јој више није знао име, а сви који чешће путују возом, или који се мувају по станици, знали су неку причу о њој. Додуше, свако је имао своју верзију приче, али то никоме није сметало. Када би каснили возови, сви су имали тему за разговор, без устручавања.
„Неки животи судбински су везани за одређена мјеста. Она је, казивали су ми, рођена на оној клупи, када је умјесто тополе тамо била липа раскошне крошње. Мајка јој прекинула пут у неке далеке крајеве, јер је изненада добила трудове. Мајчин чежњиви поглед за возом који је одлазио удахнула је са првим плачом.
„Неки животи судбински су везани за одређена мјеста. Она је, казивали су ми, рођена на оној клупи, када је умјесто тополе тамо била липа раскошне крошње. Мајка јој прекинула пут у неке далеке крајеве, јер је изненада добила трудове. Мајчин чежњиви поглед за возом који је одлазио удахнула је са првим плачом.