Видим широка испупчена чела која покривају мисао и прорчанство; и тамне и дубоке очи које не виде свакидашње и обично; и стегнуте вилице које мало говоре; и уста која се не смеју.
Видим људе којима се жури, који не спавају и не одмарају се, који не иду за забавом и свирком, који занемарују личне послове, који воле речи освете и гнева, којима, као младим тигрићима, играју мишићи под кожом, и црвена им пара пробија на уста.
Видим да се један велики национални склоп јежи и протеже; да један згњечен организам почиње да дише; да су му дуге и крепке жиле насилним чворовима скраћене и прекинуте, и да ће мала и слабачка срца умртвљених и изолованих делова само дотле обамирати док чворови не прсну.
Видим да се сва раса збија у неколико људи. У оне гвоздене људе који се јављају пред катастрофу, да остану после катастрофе; у оне мистичне и велике јунаке у чијим мозговима је страшно лудило расне логике, у чијим срцима је кључ расног нагона и воље.
Видим људе који ће раздувати лажно песништво кљакавих носталгија, отровати лажни морал и песимизам, запалити рутину грађанских врлина и завршити и закликтати једну велику, чисту моралну и вечиту песму, песму бића, младости, снаге, крви, обнове и ослобођења. Песму мржње и освете, шиктања крви и раскивања гвожђа, песму вихора и грома.
Видим да себичне и уске личне амбиције падају; да престају лажне варијације националног живота које су ишле од измишљених несавесних снова до бедних поза и глупих гестова; да тежње престају бити песме и постају бити потребе, да долази велика и крупна криза бруталних факата после кризе срамних факата; да долази бој, крв и смрт.
Видим, да ми, који смо увек били велики и трагични, ни сад нећемо бити ситни и комични; да нећемо изгубити ни националну, ни културну, ни моралну вредност; да преко нас неће презврјати кола живота, и да у историји народа нећемо бити несмисао и лудост.
Видим да иде смрт, величанствана смрт. Не смрт која носи грозницу и немоћ и дављење срца, не смрт која је костур у црноме плашту: него смрт која је здравље и охолост, свирка и застава, част и херојство. Иде смрт која је живот јер подмлађује, смрт која не боли јер убија само прошлост, смрт после које век и дух народа изнова почиње, смрт која је песма и радост, јер се из жртве, крви и вриска диже вечита и права поезија.
(1912)
Нема коментара:
Постави коментар