На броду наде не чујем ни гласа:
слути ли можда своју смрт и она?
Како ћеш тада на острво спаса,
Kрајино моја, мртва од искона?
А твоје муке што путују свијетом
можда ће Пјесник, достижући свуда,
у живи камен да уреже длијетом?
Или ће можда да објави чуда
о смрти наде? је л’ то може бити:
а онда куда из судбине ове?!
Можда ће нада и заборавити
мој зао удес на све црњој црти,
док мени само због невоље нове
остат ће вјера још у наду смрти?
/О каква свјетлост.../
О каква свјетлост у небу и зраку!
Као позлата древних манастира,
Ко тајна ријечи – казана у мраку –
Што нас увуче из каменог мира
У догађаје далеких балада
Који у смирај лудују од страве,
И ја бих мого говорити сада
Језиком лета ил бујања траве.
И ја се питам: откуд ова јава,
И што се тако поднебесје жари
У ово вече пуно заборава
Као мисао заљубљене жене?
И ја већ видим: иза свију ствари
Незнано чудо обасјава мене.
/Ја не знам.../
Ја не знам, не знам, или ми се чини
Моја је љубав била привиђење,
Које је расло у мојој нутрини
У више неко, и дрхтаво, хтијење
Да нигдје никуд не остави трага
Као да љубав није постојање,
Као да ова, ко да ова снага
И нема моћи на чудесно знање
Да се у живот и самрт обуче,
Не признајући законике свијета,
Ни који јесу, ни који ће бити:
О ова снага која снагу вуче
Из дивне воље Икаровог лета
Не престајући никад пркосити!
Нема коментара:
Постави коментар