(Прича из рата и о ратовима)
Десно испод шумарка подигла се танка измаглица. Киша као ноћас. Нека чудна тишина – чујем само срце и тупо звецкање оружја у шанцу поред мене. Ништа, нема их. Лежимо и чекамо – никад дуже, не излазе. Не излазимо ни ми. Знам шта смерају, ал' ме је свеједно страх – више немир, неизвесност, жеља да почне... И војници поред мене су нервозни, видим им по лицима, по кратким покретима руку. Стежу се, погледују на страну, онда се мало придигну, па легну још чвршће иза насипа. У крошњама се чују удари крупних кишних капи о већ пожутело лишће. Одједном прасак. Десно од мене у шанац паде топовско зрно.
Они војници, она тројица десно, осташе лежати, не мичу се, једном исцурело око, на другој двојици се не виде ране. Наставише топовску паљбу. По нашем крилу као да је пала ноћ. Још тешње сам се залепио за земљу – почело је а напетост ме не напушта – једва одвајам главу од тла да бих накратко погледао према својима. Видим како осма чета већ граби ка њиховом шанцу. Устајем и ја, и трчим. Са првог брда севају ситни пламичци из непријатељских пушака. Тешко је блато, лепи се за обућу, па је човек спутан, као са оловом на ногама...
Одјекују топови, пушке – дубоко, па праскаво; све се измешало – дим и измаглица – ускомешало се, заиграло. Трчим... Није ме страх, није ми хладно, не чујем ништа, осим брзог била – час се примиче, час удаљава, и осећам га као летњу олују негде на ливадама, па трчим у заклон од тешког пљуска...
На врху брда легнем испод једне брезе. Нигде сигурног заклона, дрво је крхко, непоуздано, у трен га пробије олово. Покушавам да устанем – тежак сам, натопљен кишом, а ни са једне стране не видим војнике, прорадило нешто – спреман сам на крв, пред очима су ми она тројица, с десна, који су остали у шанцу. Устајем тако мамуран, није ми ни до чега, једва чекам да се заврши – кроз измаглицу видим испред себе човека. Учини ми се сенка под исцепаном војничком кабаницом – бос је, коса пала, слепила се од кише, очи упале, блатњав је по лицу – гледа ме. Први пут сам тада осетио како страх зрачи из човека, као код пса који осети панику жртве, па напада још немилосрдније, још љуће, спреман да зарије зубе међу кончаста влакна мишића, да покида тетиве и жилице из којих ће шикнути крв. Гледа ме тај човек, бео је, испружио је леву руку као да хоће нешто да ми каже. Махнуо сам оним ножем, нисам гледао где ударам, осетио сам снагу. Шака са комадом подлактице паде између нас двојице, као осушена грана, у оно блато, и још сам успео да видим како се понеки прст грчи, готово ритмички трза, док се нису почели умиривати, полако, трзајући се све ређе и краће.
Војник је пао на колена, па зграбио онај патрљак што му оста, не знам је ли крикнуо, јер сам отрчао и нисам се освртао, тражио сам следећу жртву, уморан и црвен по лицу.
Битка се, изгледа, одвијала по плану, јер тада загрмеше наши топови, са десна кренуше једни, а за њима најбоља компанија. С лева, некако у непријатељском залеђу, запламтеше пушке. Опет сам легао и чекао, моје јединице нема, видим – били смо мамац, они који трeба да приме прве, најтеже ударце, а све како би одвукли снагу непријатеља са наше главне линије напада. Била ми је та тактика позната од раније, као што ми је било познато да такви војници никада не сазнају за овај план – већина се никада не врати у логор.
Све је било готово до вечери. Три хиљаде војника запосели су у првом налету висове изнад наших села, а онда наставили да гурају изненађеног непријатеља према југу.
Неколико километара даље, међутим, њихове вође успеле су да поново скупе војску, истурили стрелце и окренули топове према новим циљевима, онако како се међу нашима нису надали. Кроз ваздух се просула грмљавина новог судара две силе, гинуло се још љуће, још слепље, јер више ни једнима није било узмака – ухваћени су у замку победе или пораза, у замку живота или смрти. Зауставише наше прво напредовање, па полако, вођени снагом губитника који је добио још једну прилику за живот, кренуше миц по миц да нас враћају, све док им у леђа страшно не ударише две чете наше легије. Нова им шанса није пружена.
На пребројавању после битке утврдила се страшна рачуница – рањених непријатеља није било, али је уместо њих уплењен нови ескадрон војника које су, по свим законима, смели да узму у робље, иако као такви, у суштини, нису ни постојали.
- Добили сте леп залогај, за један дан, час посла. Они одозго су били фукара – каза један од победника. – А колико су вас коштали војници?
- Ситно!
- И где је правда?
- Нема је. Али свеједно...
То је могло да значи све – и отворени бој, и крваву освету, и пуцањ с леђа. Било шта у тренутку када неки посао остане недоречен, неутаначен, несигуран и прозрачан налик јутарњој сумаглици, јер ваљало је поново ставити на кушњу снагу својих војника, а на коцку њихове животе.
Развојачење, о којем се толико говорило, највише је требало онима чије су касе још више отежале; победа би им отворила нове просторе – решили би се војника, без обзира што су били јефтини, умирили би домаће, а сва њихова имања потпуно пренели под своје рукавице. Поседи би се прошили и све би било како ваља.
Чекали смо да сване, јер се по невиделици и оваквом невремену није могло путовати.
Осетио је мучнину, а после тог целоноћног разговора са двојицом официра, није више био тако спокојан, пошто је мирисало да би могле уследити нове невоље од којих, већ сад се јасно види, неће моћи да се умакне.
Мало је користи од размишљања о неизвесности, тој сумпорној баруштини, у коју их гурају, баш они којима су до последње капи крви били одани, без наде да ће се одупрети, као што се одупрети никада и нису могли. Из тог новог уређења ширила се глад, већа него икада до сада, глад која ће их претворити у авети, јер не само да за њих није било довољно земље, него је требало променити свест, свест заједнице, једног народа, који је сада морао да постане орач и жетелац, косац и сејач; који је морао да промени ћуд и да се стопи са оним парчетом сиромашне прљуше чији сокови нису били довољни да нахране сва одавно прегладњела уста. А државног новца неће бити, чак ни оно мало колико је као војник могао да заради, ако преживи. Поред тога је требало савладати и ту унутрашњу уставу, ту погордљивост; требало је да се сломе сами пред собом.
Временска задршка увек је била делотворна, јер време гута као дубоко језеро у чијем се муљу губе све унутрашње људске силе, сва надања, све жеље, сећања и признања... Коме ће само за неколико година бити важно то што су баш они одбранили оно што се тада бранило.
Никоме, јер нови поредак је тражио да и они буду потпуно покорени, да им се узме и оно мало слободе коју су имали.
Држави више нису требали војници, требали су им порезници и цариници, који ће за државне потребе газити и палити стручке дувана посађене крадомице негде између просушених стабљика кукуруза, а њих у ланцима водити у оне исте кладе, у којима су их шибали и док су били за дику. Отићи… Јер се о томе све већ одавно знало.
Одјекују топови, пушке – дубоко, па праскаво; све се измешало – дим и измаглица – ускомешало се, заиграло. Трчим... Није ме страх, није ми хладно, не чујем ништа, осим брзог била – час се примиче, час удаљава, и осећам га као летњу олују негде на ливадама, па трчим у заклон од тешког пљуска...
На врху брда легнем испод једне брезе. Нигде сигурног заклона, дрво је крхко, непоуздано, у трен га пробије олово. Покушавам да устанем – тежак сам, натопљен кишом, а ни са једне стране не видим војнике, прорадило нешто – спреман сам на крв, пред очима су ми она тројица, с десна, који су остали у шанцу. Устајем тако мамуран, није ми ни до чега, једва чекам да се заврши – кроз измаглицу видим испред себе човека. Учини ми се сенка под исцепаном војничком кабаницом – бос је, коса пала, слепила се од кише, очи упале, блатњав је по лицу – гледа ме. Први пут сам тада осетио како страх зрачи из човека, као код пса који осети панику жртве, па напада још немилосрдније, још љуће, спреман да зарије зубе међу кончаста влакна мишића, да покида тетиве и жилице из којих ће шикнути крв. Гледа ме тај човек, бео је, испружио је леву руку као да хоће нешто да ми каже. Махнуо сам оним ножем, нисам гледао где ударам, осетио сам снагу. Шака са комадом подлактице паде између нас двојице, као осушена грана, у оно блато, и још сам успео да видим како се понеки прст грчи, готово ритмички трза, док се нису почели умиривати, полако, трзајући се све ређе и краће.
Војник је пао на колена, па зграбио онај патрљак што му оста, не знам је ли крикнуо, јер сам отрчао и нисам се освртао, тражио сам следећу жртву, уморан и црвен по лицу.
Битка се, изгледа, одвијала по плану, јер тада загрмеше наши топови, са десна кренуше једни, а за њима најбоља компанија. С лева, некако у непријатељском залеђу, запламтеше пушке. Опет сам легао и чекао, моје јединице нема, видим – били смо мамац, они који трeба да приме прве, најтеже ударце, а све како би одвукли снагу непријатеља са наше главне линије напада. Била ми је та тактика позната од раније, као што ми је било познато да такви војници никада не сазнају за овај план – већина се никада не врати у логор.
Све је било готово до вечери. Три хиљаде војника запосели су у првом налету висове изнад наших села, а онда наставили да гурају изненађеног непријатеља према југу.
Неколико километара даље, међутим, њихове вође успеле су да поново скупе војску, истурили стрелце и окренули топове према новим циљевима, онако како се међу нашима нису надали. Кроз ваздух се просула грмљавина новог судара две силе, гинуло се још љуће, још слепље, јер више ни једнима није било узмака – ухваћени су у замку победе или пораза, у замку живота или смрти. Зауставише наше прво напредовање, па полако, вођени снагом губитника који је добио још једну прилику за живот, кренуше миц по миц да нас враћају, све док им у леђа страшно не ударише две чете наше легије. Нова им шанса није пружена.
На пребројавању после битке утврдила се страшна рачуница – рањених непријатеља није било, али је уместо њих уплењен нови ескадрон војника које су, по свим законима, смели да узму у робље, иако као такви, у суштини, нису ни постојали.
- Добили сте леп залогај, за један дан, час посла. Они одозго су били фукара – каза један од победника. – А колико су вас коштали војници?
- Ситно!
- И где је правда?
- Нема је. Али свеједно...
То је могло да значи све – и отворени бој, и крваву освету, и пуцањ с леђа. Било шта у тренутку када неки посао остане недоречен, неутаначен, несигуран и прозрачан налик јутарњој сумаглици, јер ваљало је поново ставити на кушњу снагу својих војника, а на коцку њихове животе.
Развојачење, о којем се толико говорило, највише је требало онима чије су касе још више отежале; победа би им отворила нове просторе – решили би се војника, без обзира што су били јефтини, умирили би домаће, а сва њихова имања потпуно пренели под своје рукавице. Поседи би се прошили и све би било како ваља.
Чекали смо да сване, јер се по невиделици и оваквом невремену није могло путовати.
Осетио је мучнину, а после тог целоноћног разговора са двојицом официра, није више био тако спокојан, пошто је мирисало да би могле уследити нове невоље од којих, већ сад се јасно види, неће моћи да се умакне.
Мало је користи од размишљања о неизвесности, тој сумпорној баруштини, у коју их гурају, баш они којима су до последње капи крви били одани, без наде да ће се одупрети, као што се одупрети никада и нису могли. Из тог новог уређења ширила се глад, већа него икада до сада, глад која ће их претворити у авети, јер не само да за њих није било довољно земље, него је требало променити свест, свест заједнице, једног народа, који је сада морао да постане орач и жетелац, косац и сејач; који је морао да промени ћуд и да се стопи са оним парчетом сиромашне прљуше чији сокови нису били довољни да нахране сва одавно прегладњела уста. А државног новца неће бити, чак ни оно мало колико је као војник могао да заради, ако преживи. Поред тога је требало савладати и ту унутрашњу уставу, ту погордљивост; требало је да се сломе сами пред собом.
Временска задршка увек је била делотворна, јер време гута као дубоко језеро у чијем се муљу губе све унутрашње људске силе, сва надања, све жеље, сећања и признања... Коме ће само за неколико година бити важно то што су баш они одбранили оно што се тада бранило.
Никоме, јер нови поредак је тражио да и они буду потпуно покорени, да им се узме и оно мало слободе коју су имали.
Држави више нису требали војници, требали су им порезници и цариници, који ће за државне потребе газити и палити стручке дувана посађене крадомице негде између просушених стабљика кукуруза, а њих у ланцима водити у оне исте кладе, у којима су их шибали и док су били за дику. Отићи… Јер се о томе све већ одавно знало.
Нема коментара:
Постави коментар