Владика Данило (Крстић): Са неба ромон

Јунаку незнаном пој,
(Генерали знани – нехрабри сој)
Одлетели, одлетели орлови бели
где Бог лепоту дели.
А ту лешинари и стрв
гутају злато и крв.
И мре на путу избегла Крајина
о врату камени тег.
Све до небеса туга бескрајина
И неопростив је твој бег
Од гусала и од Јанковића.
У клетви ту букти Книн и срам
у њему лажни мир и храм
свих Бранковића.
Из неба севну Миличин вез
ка` сињи соко.
То вели одозго храбри Кнез
орловско око:
''Тако и треба
кад немате у себи неба''.
Али Богородица тихо:
Србине мудри Савва,
тебе ангели моле
Не дај да племе твоје бије лихварски маљ.
Иди доле
да помазан буде од Србије краљ.
Да буду сунчани рој као пчеле.
Ако ли то не желе
Србадија ће пасти (бескрилци мрави)
пред Златно Теле.
Но свети Савва: То не дај Боже!
У час прави
Србијани се сложе.
Благослови ме Боже.

(прибележио Богомир Тихи)

 

ПАВЕЛИЋЕВА

Двоглава орла бијела да нема да нема краљева грба
Православцима вадите срце за Поглавников пир
Када низ Велебит и Босну не буде било Срба
тек тада биће мир

Да сваки Хрват к'о Усташа на земљу буде лаком
Благословио је Рим
Ко се не покрсти папски цијелом шаком у пакао с њим

Окујте Србе од мутне Драве до бисер Неретве
Прави је Хрват Гот
Сада су главе влашке доспјеле до крваве жетве
да би на Дрини био хрватски плот

Колијевку далматинску дали смо Талијану
да пресјечемо србиново у Босни клубе
Да покоримо Влахе римскому гвардијану
и срушимо православно кубе

Косидба нагла ту је оштрите независне каме
Србинов гркљан није скуп
Нека сами себи копају пасје јаме
све нам прашта учени надбискуп

По држави нашој голих лешева пластови жути
и наша стота бојна осваја Стаљинград
Свети наш папа мудро се моли ил шути
тек не омета косачки рад

Двоглава орла бијела нема нема византискога грба
Православцима вадите очи за Поглавников пир
Када нестане са света Јевреја Руса и Срба
Тек тада биће мир


БОГУ ВЕЛИКА СРБИЈО

Велика чиме Србијо мати
Твој није бројан рој
До неба сине правда ми пати
Вера је већа но број

Зидај манастире зидај
Доброту језика мог
Ране мученика мојих видај
Док не дође Бог

И Јадран гори у последње вече
Жалих Дурмитор и Лим
Стара љубав у ново небо тече
Ето сине Јерусалим

И у крви бела твоја Србија мати
Гле мојих светаца рој
Међу ангеле тамо мој пород дати
Сватова живи број

Теологију зидај ми зидај
Храмове лечења мог
Веренице рану кандилом видај
Док не дође Бог
Док не дође Бог


КРУНСКО БЛАГО

Уз лахор Ангео Србије вели Облаке прими беле
велове ветровите монахињā плачевних врбā
Престонице живе певача да те не би клеле
ни крстастих гусала твојих бојне светости Срба
врбицу простри нем под облаке беле

Седамдесеторица трептимо над изворима језика земних
Владаре на урлик рата кад устоличимо на свемирну вагу
Титраве руке војника на погибију спремних
и побеђених матер нагу
извор успаванке када кадимо потоњу тужбалицу језика земних

Штитоноша удове краљице мајке мач неугасив ужегох прав
Но на виноград мој падоше тамни чворци
Нема из пећине да загрми господар грмова лав
на вараве кукавице нарикаче Ми Ми миротворци
Храбрима у бури Бог је сплав

Уклете ланце лобања верних и тајне венце ту сам залаг’о
Мрзла их је змија зима цича
На уранку под мајске литије поповā ластавицā клијало је крунско благо
Ту под крилима мојим где метанише рујна Жича
Калуђер на краљеве кости врбицу невену је слаг’о

Одгонетачу зидова тврде Жиче старе
зелену круну дај палму јерусалимску и облаке беле пребеле
Првовенчано име му дај Златне ктиторске шестаре
да зида милост и правду у Господу што се не деле
да житом мира пуни плаветне амбаре

У затишје устанка синова божјих одлетеће одлетеће тамни чворци
кад ангели ваши донесу најсветијега хлеба
Иконе старе пресликаће млади чудотворци
на суште заставе вечне под кровове новога неба
Када на Кнеза таме пођу Срби на последње Косово борци