(Ђорђе Брујић, Последњег дана вече, Књижевна задруга Српског националног савјета)
Пише: Милош Кордић
Донесе ми Ратко Дмитровић, новинар, публицист, мој Комоговљанин, а сродством шурјак, из Подгорице, главнога града сусједне нам Црне Горе, у којој је (и до Скадра на Бојани, у Албанији, свратио), књигу пјесама „Последњег дана вече“ Ђорђа Брујића. Прије него што ми предаде књигу коју ми је Ђорђе по њему, дакле, упутио, односно прије него што је књигу и споменуо, упита Ратко мене, телефоном, шта ми значи име: Ђорђе Брујић, који живи у Подгорици. И кад рекох све што знам, све чега се сјећам, послије неколико дана, при првом сусрету, добих ја Ђорђеву књигу.И обрадовах се. У ствари, дахну ме нешто с корица као да ми је неко гладном тутнуо парче топле погаче у руку. Јер ме подсјети на неке крајичке оног дијела писанијског живота које сам био већ добрано сметнуо с ума. Али не и потпуно заборавио.
Ђорђе Брујић рођен је у Карловцу, 1967. године. За вријеме грађанског рата у Хрватској живио је у Топуском и Петрињи, гдје је уређивао „Студент“, лист студената Филозофског факултета у Петрињи. Послије пада Српске Крајине радио је неко вријеме и у Српском културном друштву „Просвјета“ у Загребу као уредник издавачке дјелатности – потписао је и моју књигу кратких есеја, записа и огледа „Пропуштено“, објављену 2005. године. Затим га је животни пут одвео у Подгорицу. У којој и данас живи и ради као новинар и књижевник. Његове дописничке текстове читао сам у „Политици“...
Објавио је књиге поезије: „Нови пусти дани“, „Страх од шума“, „Упутство за путовање“, „Кућа на леду“, „Улица за самоћу“ и ову – „Последњег дана вече“. Приредио је „Савремено пјесништво Срба из Хрватске“, и то као сепарат у рубрици „Књига Стварања“ у подгоричком часопису „Стварање“ (међу двадесеторо представљених пјесника, десеторо је са Баније: Јелена Буинац, Мићо Јелић Грновић, Милош Кордић, Драган Кордић, Милош Бајић, Милан Мирић, Милан Пађен, Анђелко Анушић, Небојша Деветак и Никола Вујчић – набројано по годинама рођења), и „Избор из руске поезије друге половине 20. вијека“, такође у часопису „Стварање“.
Брујића је Здравко Крстановић уврстио у своју антологију „Чудесни кладенац; Антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске“ и Небојша Деветак у своју „Антологију српског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека“. И оба антологичара, представљајући Брујића – Крстановић с три, а Деветак с пет пјесама – уврстили су му, и обојица као прву, пјесму „Рука Св. Теодора у Комоговини“. Заиста антологијску пјесму. Коју, неправедно и неоправдано, признајем, послије дугог натезања са својим већ и тада остарјелим мозгом, ипак нисам уврстио у свој „Азбучник села Комоговине“. А требало је. Али...
Као што признајем да смо Ђорђа, ми који га знамо, и ми они који смо се освједочили у његов пјеснички таленат... признајем да су га и да смо га посљедњих деценија заборавили, скрајнули. Као да је Подгорица неки други свијет, нека друга планета. Ако је друга држава... А Брујић није једини од тих, заборављених, између нас који смо или избјегли или прогнани, свеједно, с некадашњих крајева Хрватске у којима смо рођени, живјели, школовали се или радили.
Брујићева књига поезије „Последњег дана вече“ (издавач Књижевна задруга Српског националног савјета из Подгорице), лијепо је уређена књига, ликовно модерно дизајнирана, опремљена... Пјесме су му без наслова – само три звјездице изнад њих. Док је у Поговору, под насловом „Прво лице неједнине“, рецензент Ранислав Ачковић сажео оне координате Брујићеве поезије по којима се она распрострла богатсвом какво јој је њен аутор својим талентом подарио.
Ово је поезија савремена у свему што садржајно доноси. И модерна као грађевина изненађујућих поетских слика сијечених завршецима стихова ондје гдје би се читалац томе могао најмање надати. Да би већ у наредном тренутку схватио функционалност таквог поступка, такве пјесникове стваралачке „игре“. И модерне је ова поезија интерпункције која на прво читање може да збуни, али која, ипак, на неком од крајева поновљеног читања „легне“ на мјесто које јој припада, које јој је аутор намијенио. Поезија ове Брујићеве књиге је поезија нашег, а зна се и чијег, најновијег живота. У њој је све извајано одмјереним промишљањем онога што јесте човјек дефинисан у посљедњем стиху прве пјесме: „... Кад већ нисмо отишли, време је да се вратимо.“ Да ли је у том стиху програм ове поезије, не знам, али свакако јесте она реза на вратима која их отвара. Јер ова је поезија сва од нас и за нас, што се може илустровати стиховима прве строфе пјесме са 55. странице књиге:
Ђорђе Брујић рођен је у Карловцу, 1967. године. За вријеме грађанског рата у Хрватској живио је у Топуском и Петрињи, гдје је уређивао „Студент“, лист студената Филозофског факултета у Петрињи. Послије пада Српске Крајине радио је неко вријеме и у Српском културном друштву „Просвјета“ у Загребу као уредник издавачке дјелатности – потписао је и моју књигу кратких есеја, записа и огледа „Пропуштено“, објављену 2005. године. Затим га је животни пут одвео у Подгорицу. У којој и данас живи и ради као новинар и књижевник. Његове дописничке текстове читао сам у „Политици“...
Објавио је књиге поезије: „Нови пусти дани“, „Страх од шума“, „Упутство за путовање“, „Кућа на леду“, „Улица за самоћу“ и ову – „Последњег дана вече“. Приредио је „Савремено пјесништво Срба из Хрватске“, и то као сепарат у рубрици „Књига Стварања“ у подгоричком часопису „Стварање“ (међу двадесеторо представљених пјесника, десеторо је са Баније: Јелена Буинац, Мићо Јелић Грновић, Милош Кордић, Драган Кордић, Милош Бајић, Милан Мирић, Милан Пађен, Анђелко Анушић, Небојша Деветак и Никола Вујчић – набројано по годинама рођења), и „Избор из руске поезије друге половине 20. вијека“, такође у часопису „Стварање“.
Брујића је Здравко Крстановић уврстио у своју антологију „Чудесни кладенац; Антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске“ и Небојша Деветак у своју „Антологију српског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека“. И оба антологичара, представљајући Брујића – Крстановић с три, а Деветак с пет пјесама – уврстили су му, и обојица као прву, пјесму „Рука Св. Теодора у Комоговини“. Заиста антологијску пјесму. Коју, неправедно и неоправдано, признајем, послије дугог натезања са својим већ и тада остарјелим мозгом, ипак нисам уврстио у свој „Азбучник села Комоговине“. А требало је. Али...
Као што признајем да смо Ђорђа, ми који га знамо, и ми они који смо се освједочили у његов пјеснички таленат... признајем да су га и да смо га посљедњих деценија заборавили, скрајнули. Као да је Подгорица неки други свијет, нека друга планета. Ако је друга држава... А Брујић није једини од тих, заборављених, између нас који смо или избјегли или прогнани, свеједно, с некадашњих крајева Хрватске у којима смо рођени, живјели, школовали се или радили.
Ово је поезија савремена у свему што садржајно доноси. И модерна као грађевина изненађујућих поетских слика сијечених завршецима стихова ондје гдје би се читалац томе могао најмање надати. Да би већ у наредном тренутку схватио функционалност таквог поступка, такве пјесникове стваралачке „игре“. И модерне је ова поезија интерпункције која на прво читање може да збуни, али која, ипак, на неком од крајева поновљеног читања „легне“ на мјесто које јој припада, које јој је аутор намијенио. Поезија ове Брујићеве књиге је поезија нашег, а зна се и чијег, најновијег живота. У њој је све извајано одмјереним промишљањем онога што јесте човјек дефинисан у посљедњем стиху прве пјесме: „... Кад већ нисмо отишли, време је да се вратимо.“ Да ли је у том стиху програм ове поезије, не знам, али свакако јесте она реза на вратима која их отвара. Јер ова је поезија сва од нас и за нас, што се може илустровати стиховима прве строфе пјесме са 55. странице књиге:
„Август је најтамније доба, црни прикрајак лета
преко кога као преко моста, из једног у други свет,
као преко огледала, пролази обрис за обрисом,
црно за црним, брзо, витлајући комадима својих боја
што се у хитрости љуште и тање као река
која добацује делове дубине...“
„Последњег дана вече“ јесте књига поезије која се може схватити и као једна цјеловита, уско везана поема. Али и као двије надовезујуће, готово улијевајуће једна у другу поеме у којима се пјесме без наслова редају с посљедњим стиховима једне који воде у неопходност читања наредне. И они, ти посљедњи стихови, то траже и свом пажљивом одгонетачу и најављују.
Иако поезија не мора нужно да говори истину – она је некад и не говори онако и на онај начин како би читалац хтио, желио, како он то очекује, Брујићева је поезија говори. И то је истина о страдању српског народа деведесетих година, истина „причана“ готово херменеутичким, могло би се рећи, стиховима који заиста отварају видокруге без краја. Јер ово су другачији стихови о ономе што се тада, тих година дешавало на путевима без повратка. На путевима у никад досегнуту, рећи ће и пјесник на крају књиге: „...модру дубину невидљивог“.
Једном је покојни српски пјесник, књижевни критичар, антологичар... наш Банијац, Небојша Деветак, написао за Ђорђа Брујића:
... Осјећајност у његовој поезији из пјесме у пјесму се распламсава у емотивни пламен у чијој позадини само трепере обриси стварности. Након краткотрајних усхићења и зачудности новим окружењем, овај пјесник се наново враћа сопственој безнадежној самоћи...
„Зар вечно не значи – без почетка?“, упитаће (се) Ђорђе Брујић овим посљедњим стихом једне од посљедњих пјесама у својој књизи поезије „Последњег дана вече“.
„... На сигурном смо док нас не пробуде“, могао би пјесник и да одговори овим првим стихом своје посљедње пјесме.
И донесе ми Ратко... Баш сам се обрадовао.
преко кога као преко моста, из једног у други свет,
као преко огледала, пролази обрис за обрисом,
црно за црним, брзо, витлајући комадима својих боја
што се у хитрости љуште и тање као река
која добацује делове дубине...“
„Последњег дана вече“ јесте књига поезије која се може схватити и као једна цјеловита, уско везана поема. Али и као двије надовезујуће, готово улијевајуће једна у другу поеме у којима се пјесме без наслова редају с посљедњим стиховима једне који воде у неопходност читања наредне. И они, ти посљедњи стихови, то траже и свом пажљивом одгонетачу и најављују.
Иако поезија не мора нужно да говори истину – она је некад и не говори онако и на онај начин како би читалац хтио, желио, како он то очекује, Брујићева је поезија говори. И то је истина о страдању српског народа деведесетих година, истина „причана“ готово херменеутичким, могло би се рећи, стиховима који заиста отварају видокруге без краја. Јер ово су другачији стихови о ономе што се тада, тих година дешавало на путевима без повратка. На путевима у никад досегнуту, рећи ће и пјесник на крају књиге: „...модру дубину невидљивог“.
Једном је покојни српски пјесник, књижевни критичар, антологичар... наш Банијац, Небојша Деветак, написао за Ђорђа Брујића:
... Осјећајност у његовој поезији из пјесме у пјесму се распламсава у емотивни пламен у чијој позадини само трепере обриси стварности. Након краткотрајних усхићења и зачудности новим окружењем, овај пјесник се наново враћа сопственој безнадежној самоћи...
„Зар вечно не значи – без почетка?“, упитаће (се) Ђорђе Брујић овим посљедњим стихом једне од посљедњих пјесама у својој књизи поезије „Последњег дана вече“.
„... На сигурном смо док нас не пробуде“, могао би пјесник и да одговори овим првим стихом своје посљедње пјесме.
И донесе ми Ратко... Баш сам се обрадовао.
Нема коментара:
Постави коментар