Пробране слике рата: О подруму

Из њега не можемо побећи, премда су врата тек пришкринута и нису препрека која нас може задржати. Слабост је у знању да изаћи напоље не значи изаћи и у слободу

 

Не носите са собом...
Милош Кордић

Ноћ у туђој кући...
Небојша Деветак

  

Нигде краја несрећама. Нигде краја немирима. Осећај за реалност траје тек до ноћи, а онда опет почињу тлапње, све се ускомеша, нестане спокоја. Јутро је нова мора – снови постају стварност, не разазнају се међе и губи осећај за слободу и човечност. Таква склупчаност у телу и духу не допушта да се човек раскрили – страх у подруму је убица, он спутава креативност једнако као што не дозвољава да у нама оживи звер, она човечја звер што у бесу и самоодбрани може да усмрти, да буде крволок и помеша нерве људске свести, набаци завесу испод које се више ништа не види и под чијом тамом се дешавају злочини. Подрум је, дакле, убица смисла. Дакле, унизитељ. У њему сви једнако чекамо судбину, без могућности да се разликујемо или макар спасемо у колективизму, у каквом се спасавамо на уличним демонстрацијама или, пак, у биткама из којих опет можемо побећи, али нас спречава свест о другом човеку који тамо остаје и који је управо у том тренутку идентичан вама, али ипак не жели да оде.

Поезија која говори истину

(Ђорђе Брујић, Последњег дана вече, Књижевна задруга Српског националног савјета)

Пише: Милош Кордић

Донесе ми Ратко Дмитровић, новинар, публицист, мој Комоговљанин, а сродством шурјак, из Подгорице, главнога града сусједне нам Црне Горе, у којој је (и до Скадра на Бојани, у Албанији, свратио), књигу пјесама „Последњег дана вече“ Ђорђа Брујића. Прије него што ми предаде књигу коју ми је Ђорђе по њему, дакле, упутио, односно прије него што је књигу и споменуо, упита Ратко мене, телефоном, шта ми значи име: Ђорђе Брујић, који живи у Подгорици. И кад рекох све што знам, све чега се сјећам, послије неколико дана, при првом сусрету, добих ја Ђорђеву књигу.

Азбучник кумстава и цицваре

 

Најчудније волове у селу имао је Мићо Илибашић, он је с њима разговарао, возили су га тамо где је требало а није им рекао, чекали доле у потоку, испод врбе и сатима ако треба, одлазили кући сами, кад би Мићо навраћао код некога на ракију. Све ово, детаљно, врло сликовито, уз спомињање и других волова у селу, налази се под одредницом В.

Милош Кордић: /Не носите са собом.../

Не носите са собом оно што је кварљиво,

што се брзо суши, што се под ударима

вјетра распада и радом кише у смрт

претвара. не пакујте цвијет липе, коже

штављене а да их сунце није добро

прозукло, врбове свирале, јастребова

гнијезда, дјечије гробове, сијено из

корлата, сирење из византијских рујица;

брашно мишевима не узимајте, виљушке,

ножеве, жгањчене лонце, поклопце,

сврдла, бургије, куке, браве, ништа

не носите. оставите изворе који су вас

гријали, јасен изнад врта, пијетла

са стакленим оком, громове из ведрог

неба, вјетар морњак, заглавке за

воловска кола, сукнене приглавке,

уснов, шаренице, таре, позимаче,

ватраље, напукла огледала, бране

и уставе, млинско камење, жрвањ,

хљеб ражени не носите, јер, све ћете

то поново морати и на неком другом

мјесту да оставите. рекао је арсеније

и кренуо, гором, водом, од уста до уста.

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ПРОСВЈЕТЕ И ВСНМ ЗАГРЕБА

Банијски пјеснички кружок

Бесједа Милоша Кордића поводом награде "Сава Мркаљ"

Драга моја Просвјето, даме и господо, часни оци Српске православне цркве,

 

Захвалан за Награду којом сте ме заиста изненадили и обрадовали, упућујем вам најљепше жеље за све празнике, за све дане ове године и за све дане будућих година. И за ове, Светосавске дане, којима обиљежавамо име и дјело највећег просвјетитеља и духовника цјелокупног српског бића. И не само српског.

И упућујем Просвјети честитке за све што је урадила кроз протекле, још како тешке године! А наредне ће јој бити тачно седамдесет. Што је цио један људски живот.

Одржана Светосавска академија у Загребу

Награда Сава Мркаљ Милошу Кордићу

Светосавска бесједа предсједника СКД "Просвјета" Чедомира Вишњића

Даме и господо, драги пријатељи, чланови "Просвјете", добро дошли на Славу нашег Друштва,

Славу коју смо амбициозно али искрено и са срцем сами одабрали, поштујући завјете предака, да се барем једном у години присјетимо и коријена и врхунаца у овом нашем огранку заједничке повијести, да се присјетимо димензије и смисла онога чему по властитом избору припадамо. Тако смо као људи свог времена себи наметнули мјеру која се испунити не може, али од које се, ако смо људи, ни одустати не може.

Милош Кордић: Пријављивање

Институт пријаве, научно речено, код институција државе, има дугу и несагледиву историју. Старији је, наравно, и од Платонове Државе, а јавља се, по свој прилици, већ у родовској заједници. Касније се ширио, гранао, уобличавао, стицао готово до савршенства своја дефинисана тумачења и значења. Учвршћујући се у праву, економији и, посебно, у унутрашњим органима сваке државе.Без обзира шта ко о њему мислио, али држава, једноставно, без пријављивања не би могла да функционише.