Осовица

У прах Драгутин, зрнце испод свода:
Деспот од оца и брат господара,
Теоктист монах, сјеме фрушког рода
Замамног духа, гује и ратара.

У ноћној ватри стопе покајника,
Између Ступља и сна Моштанице;
Њихов је одар подно Подајника,
У витком сјају дрхтај воштанице.

Колајна, Јелеч, помјаник из Зрина
Под ноктом као испод васионе:
Исти је корак, иста је планина,
И иста зима промрзле колоне.

У прах Драгутин, перце испод крила
Језик је завјет новог Теофила...

Ђорђе Брујић

Ђорђе Брујић: Јесен, маслинаста

 

И ова ће ме јесен дочекати у туђини

 

Јесен грозно маслинаста

Јесен мене

 

Шта сам ако сам у туђини

Шта сам ако сам сенка

Ако сам сâм себи довољан.

 

Ни ове ме јесени неће привући облаци

Пурпурни

Ни виногради зрели

Јесен је грозно маслинаста

Јесен у мени

И нећу бити поново рођен

Ако се вратим из кала и тескобе.

 

И ова ће ме јесен дочекати у туђини

Под сводом мермерносивим

Јесен без мириса и светлости јесење

Јесен грозно маслинаста

Јесен мене.

 

 

 

Глинска сриједа

Једна је слика, Слико лепавинска:

Бездихан понор, страх у чистом реду,

На пут уснитка води стаза млинска,

Док мркне зора у глинску сриједу.

Свуд каралонци и караказани,

Голубарници, успавани телци,

Масни шешири, брци просукани,

Свуд шупље чизме и блатњави штенци,

Дјетиње очи; А кад дан узврви

Усцврчи месо, јазбина је пуна;

Под ражњем локва усирене крви –

– Банијом пала сва пустош Кордуна.

Бездихан понор, страх у чистом реду.

На пут уснитка води стаза млинска,

Док мркне зора у глинску сриједу:

Једна је слика, Слико лепавинска.

Ђорђе Брујић

 

("Глинска сриједа", Banija online)

Из нигде ка ускоро

На сигурном смо док нас не пробуде.
Онда време почиње да се одваја из песка
већ тврдо утабаног и телесног
од нашег корачања
низ друм увијен у бескрајну спиралу
што нас води кроз прибежишта и сенице,
као кроз међуречи,
све нестварније и неуверљивије,
из нигде ка ускоро,
слепе, док лебдимо између треба и ништа...
Како онда да назовем ово што ме попут пређашњости испуњава:
Кајање у тек наговештеној слободи
или премрежени сан о изласку
после кога ћемо бројати године,
кап по кап, док траје пут и огледало
из чије облости трепере очи
остављене
да гледају оно што ће после нас
кроз овај свет да промине,
док се и само не угаси,
прелазећи из једне пролазности у другу,
делећи се у трагове наговештених мириса
са којима у сопствено утичемо,
као река у талас по талас мора,
па онда све дубље, па онда све даље,
померајући се вал по вал...
Из светлости пешчаног нам тела у модру дубину невидљивог.

Ђорђе Брујић

Љубомир Мицић: Сватови

У ноћ јуре црна кола и свилени атови
у ноћ јуре моје драге весели сватови
                         крај мене.
А над њима моју свету тугу
вози небом седам тужних звезда
                  у сребрној кочији

Стеван Раичковић: За споменик у Пркосу

 

Не дигосмо ни камен усред рата
А сви смо пали од руку џелата.

Били смо некад људи, деца, жене,
А сада нисмо ни прах, нити сене.
 
И нико од нас ником неће доћи
У неповратној ми лежимо ноћи.
 
Појавимо се каткад у Пркосу
Претворени у траву или росу.

У селу Пркосу, крај Карловца, усташе су 21. децембра 1941. године извршиле покољ српског становништва. Тог дана је од 608 житеља овог села отерано у смрт 470.

И сву ноћ, и у зору

Грме воде, невјесто моја
махнитају док држим
весло у руци
А ти си далеко од мора
невјесто моја грешна
ноћ је под маслином - тотемом
и не доноси мир
ни вјетар
ни сјеверна звијезда
Грме воде
клобучају као крв
и бацам се у њих
као на твоја бедра
не бих ли опет чуо
јеку бубњева
не бих ли опет чуо
топот азијске хорде
и твој врисак
негдје из дима и ватре

Гаро Јовановић

Село Крњак, Кордун

 

Иван се звао кочијаш.
Коњи су били прописно бијени.
Заборавио сам њихова имена.
У трку су вршили нужду и вукли нас
од Карловца, преко Војнића,
до Крњака. Путеви су били лоши,
кола се тресла, точкови тврдо газе.
Имао сам година 7. Па осам.
Мислио сам: долазим да останем.
Сваки је догађај био – заувек.
Две куће поред пута, чика Јаша
(Мркаљ) у плетеној наслоњачи
седи са двоцевком преко колена.
Страх ми продире у кости: кад ће да опали?
Увече горе жишци и лампе,
код баке долазе сељаци и траже
мало гаса и соли. Она им даје.
Не разумем сиромаштво али ми оно
убија вољу и буди лоше слутње.
Сутра увече иста слика.
Прексутра: Иван упреже коње,
један је шарен, други вран.
Од брда до брда са ливаде у гај,
преко потока – вода прска!
Откривам како поврће расте
и тражим по шуми гнезда.
Мама помиње змије. Мене прашина брине.
Хтео бих да останем: ја сам за летовање
као створен.

Миодраг Павловић

Момир Војводић (18.2.1939. – 10.3.2014.)

 

Како прастар одолети смрти

Путем с ког су сви трагови стрти
Покољења мога, што пут гради,
Како прастар одолевам смрти,
А помреше млади виногради?

Моме срцу окле земље моћи,
Којој небо све тврдоше мрви
Црним сунцем обасјана ноћи
Над кулама изнемогле крви?

Пред здувама слабији од трста
И упорног одољена цвета,
Испод крста с небом на три прста
Становник сам још обадва света.
 
Вољом неба до гроба од прага
Кораци ми трај живота мере;
Заборавак изниче из трага
Брже рабљу без наде и вере.

Сенко, рано одбегла од мене,
Путем с ког су сви трагови стрти,
Питају ме мојих милих сене:
Како престар одолевам смрти?

Милош Кордић: /Не носите са собом.../

Не носите са собом оно што је кварљиво,

што се брзо суши, што се под ударима

вјетра распада и радом кише у смрт

претвара. не пакујте цвијет липе, коже

штављене а да их сунце није добро

прозукло, врбове свирале, јастребова

гнијезда, дјечије гробове, сијено из

корлата, сирење из византијских рујица;

брашно мишевима не узимајте, виљушке,

ножеве, жгањчене лонце, поклопце,

сврдла, бургије, куке, браве, ништа

не носите. оставите изворе који су вас

гријали, јасен изнад врта, пијетла

са стакленим оком, громове из ведрог

неба, вјетар морњак, заглавке за

воловска кола, сукнене приглавке,

уснов, шаренице, таре, позимаче,

ватраље, напукла огледала, бране

и уставе, млинско камење, жрвањ,

хљеб ражени не носите, јер, све ћете

то поново морати и на неком другом

мјесту да оставите. рекао је арсеније

и кренуо, гором, водом, од уста до уста.

Ђорђе Брујић: Коло на Машвини

 

Kорачам да их не пробудим,
да им се плач у црвену пену не разлије
Ако су будни да знају због њих да бдијем
Сам, ја безнадежни стражар
над њиховим још топлим телима
и овим брдом и јамом

У чему је снага речи осим у забораву
Зато ћутим пред црквом од њихових детињих срца...
Лица, лица, лица...
А они мирни и високи, лепи као море
Са веђама насмешеним остацима џелата
и очима загледаним у дно моје несанице

У срце да нам се подсмехнеш
у нож у срцу да нас погледаш
Приђи! Голе нâс у детињству да препознаш;
У свакога шака као зрно проса
У колу бели,
у колу голи и бели
од кога коме предани

Сад старимо заједно,
као земља и небо над њом што стари;
Они бивша деца
Нож ухваћен у замаху,
па корачам да их не пробудим,
њих двадесет у мојој зени    

 

__________________________________________________

Тко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда, изнад Раковице, код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!

(Из књиге: Др Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, свједочанства геноцида)