Глинска сриједа

Једна је слика, Слико лепавинска:

Бездихан понор, страх у чистом реду,

На пут уснитка води стаза млинска,

Док мркне зора у глинску сриједу.

Свуд каралонци и караказани,

Голубарници, успавани телци,

Масни шешири, брци просукани,

Свуд шупље чизме и блатњави штенци,

Дјетиње очи; А кад дан узврви

Усцврчи месо, јазбина је пуна;

Под ражњем локва усирене крви –

– Банијом пала сва пустош Кордуна.

Бездихан понор, страх у чистом реду.

На пут уснитка води стаза млинска,

Док мркне зора у глинску сриједу:

Једна је слика, Слико лепавинска.

Ђорђе Брујић

 

("Глинска сриједа", Banija online)

Иван В. Лалић: Опело за седам стотина из цркве у Глини

1

Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.