 |
| Вељко Милићевић |
* * *
Под неодољивошћу тих осећаја који су неочекивано избили и прокрчили себи пута на површину, и преплавили и загушили вољу, конвенционалности, обзире, пажње, Лука Делић, банкарски директор, готово је излетео на Бадње Вече, око десет сати, из једне троспратне куће у близини Краљ Миланове улице. На сјајно осветљеном првом спрату неко нагло отвори прозор да се замало не сасуше сва стакла, и одмах затим се појавише две-три женске прилике на балкону, нагињући се што више могу преко снегом засуте ограде и трудећи се да прозру улицу, више осветљену од белине снега него од жмиркавих светиљака које је ветар на махове за тренутак гасио да се опет појави њихово анемично светло. Неко викну са балкона Лукино име. Али он се не окрену. Грабио је журним корацима кроз свеже нападали снег чије пахуљице га миловаху по лицу. Па кад би га талас ветра ошинуо и засуо му очи прашним снегом, он осећаше пријатност „душа“. Не, није чуо да га зову, и није хтео да чује. Није хтео да га сустигне сродничка потера чију шкрипу корака је чуо за собом из даљине. Кад заиђе за један угао, он се склони за тарабе једне авлије чија врата су била отворена. Један црн пас га оњуши, али не залаја. Из станова се чула божићна песма, весеље и жагор деце. Отворише се напола једна врата, и једна жена изручи готово на њега пуну чинију воде. У томе протутњаше и кораци. Он опрезно изиђе и пође у противном правцу.
Лутао је тако без циља. Замало га не прегазише једне саонице. Они који су седели у њима, мушкарци и женске на њиховом крилу, окретоше се машући рукама и довикујући му нешто весело, мислећи да је пијан. Један жандарм, сав утонуо у јагњећином постављену бунду, унесе му се у лице, али му не рече ништа. Лука Делић је налазио једно неизрециво уживање да гази улицу за улицом, сокаче за сокачетом, као да свуда оставља један део терета који је носио на срцу. Осећао је како му је бивало лакше; хаос у њему се постепено стишавао; мисли почеле су да циркулишу нормално. Онда осети умор и погледа око себе да види где се налази. Био је негде у Александровој улици. Он уђе у прву кафану пред којом је стајало неколико фијакера.
Поноћ је морала бити превалила. Дим, устајан ваздух, мирис мокре обуће, чаршави исполивани вином. Чубурско-хрватска-словеначка капела бесомучно је лупала по тамбурицама и по басу, а њих је надвикивала промукла и нескладна песма у којој су се ломили и надметали сви акценти и изговори од Јадранског до Егејског Мора. Газда пође у сусрет и поклони се новом угледном госту. Келнери смакоше прљави и простреше чист чаршав, и отворише флашу „ризлинга“. Певачице истегоше вратове у правцу Луке Делића и повисише глас у његову почаст. Једна црвена Словенка запева са пискавим гласом: „Трипут ти чукнух на пенцер, мила даскалице“, док друга, Загрепчанка, у краткој и утегнутој сукњици, обилажаше са тањиром столове, купећи бакшиш и примајући са смехом досетке и „фамилијарне“ гестове. Кад дође до Луке Делића, она му пружи тањир, додирујући му грудима раме, и рече:
– Как су кај, госпон?
Он баци неколико банки међу изгужване и поцепане динаре. Приђе му неки полупијан познаник коме није знао имена, и хтеде са бујицом речи и својим целим социјално-политичким програмом да седне за његов сто. Он га хладно одби. Умеша се газда, и готово силом одвуче наметљивог познаника за његов сто.
Чаша, две, три. Одби љубазну понуду певачица да му праве друштво. Мало касније! Нека једу и пију на његов рачун за другим столом, али само за моменат нека га оставе на миру! Мало касније!
* * *
Да, како је све то било? То све што је прошло, што је завејао снег као трагове његових стопа, то све што је отишло у неповрат? То што се за трен ока одиграло у дому његовог несуђеног таста, газда Мијајла, рентијера, и његове несуђене веренице, госпођице Радмиле, која једва обраћаше пажњу на оно што јој је говорио, сва предата разговору са једним гардиским потпоручником, гордим на своје брчиће и на своју духовитост? Његове досетке су толико раздрагале госпођицу Радмилу да је она тражила да се и Лука Делић њима одушевљава. Господин гардиски потпоручник са накарминисаним уснама био је увек толико љубазан да још једном исприча Луки Делићу оно што је овај пречуо или није марио да чује. Уз лаки прекор Луки Делићу за његову неделикатну непажњу, г-ђица Радмила се дивила, кокетно спуштала своје девојачке очи на извесне двосмислености, да после тога погледа право у зеницу, и да се смеје … Тако да је несуђена ташта госпа Зора, морала благо да интервенише и да утишава ћерку и официра, погледавши са материнским осмехом Луку Делића коме, на сваки начин, мора бити мило што се тако безазлено шале. Ваљда неће нико бити безобразан да мисли да се они дотичу коленима, и да је господин гардиски потпоручник већ напола освојио положај кућног пријатеља! Толико су били нестрпљиви што куварица тако полако служи вечеру и што тата тако дуго и много једе, да изгледа да се никад неће прећи у салон и да никад неће започети игранка.
У Луки Делићу, коме са леве стране један професор, неки далеки рођак куће, излагаше Ајнштајнову теорију, одавно се комешало. Хиљаду досада безначајних ситница добијаше одређен облик и одређено значење. У њему се све побуни; осети кључ крви у срцу и пламене млазеве у образима. Он одједном устаде.
Мора да је изгледао изобличен, јер сви престадоше да једу и поскакаше на ноге, сем гардиског потпоручника који се само завалио на столицу и подругљиво се смешкао; газда Мијајло само са једном убрисаном страном лица, док се на другој цаклила маст; Радмила мало збуњена и неодлучна да ли да заузме жалостан или увређен израз; две-три њене другарице погледаше испод ока неке младиће који намигнуше да је ту скандал о ком ће имати да се прича; једна забезекнута тетка која је већ одавно причала да се ово неће на добро свршити; госпа Зора која се са присебношћу духа створила поред зета, ухватила га за руку и понављала:
– Шта је, Лука, чедо моје?
– Ништа, ништа – рече он потмуло, – сад ћу ја! И изиђе из собе.
У ходнику га стиже професор са Ајнштајновом теоријом. Лука Делић му залупи врата пред носом и похита низ степенице.
Тако је то било!
* * *
Из мисли га трже граја која се диже код једног стола; начини се гужва, пуче један шамар, претури се са треском један сто са свима чашама и флашама, његовог познаника лупише о врата на којима се разби стакло, и ту га дочекаше и шчепаше мускулозне руке момка из кујне са засуканим рукавима и треснуше га на улицу са свим његовим социјално-политичким програмом.
Гости поседаше; победници се вратише на своје место; момак из кујне добаци поглед певачицама које се дивљаху његовој виртуозности у избацивању; келнери исправише преваљени сто и покупише стакло – све је било у реду. Певачице запеваше неким Југословенима:
„Шиц, миц, Мицика, – Би ли хтела шустера …“
Лука Делић плати рачун и пође из кафане, одбијајући понуде фијакериста у шубарама да га повезу.
Пријала му је јутарња хладноћа, али он ипак подиже јаку од капута да му не пада снег за врат. Да иде кући? То би било најбоље.
Осећао се лак као птица. Како је то лепо бити слободан! Колико је то уживање газити овај божићни снег и знати да човека ништа не тишти. Баш ништа? Шта му то прође и сену кроз главу кад кроз један осветљен н незастрт прозор на једној ниској кући виде једну породицу која је задовољно седела око стола. Чули се дечји гласови: „Рождество твоје …“ Тој деци је пријатно и топло.
А како је оно двоје? Девојка која је била његова, и син кога још није видео? Да не зебу? Да не гладују? Сами, остављени, напуштени.
Откад их се није сетио! Јесте, недавно је помислио на Десу кад је изишао оглас да се верио, бојећи се да га не срамоти и да му не учини какав скандал. Али прошао је дан, два, три, недеља, месец и нико га није тражио, нико му није писао, нико му није досађивао. Он се тада егоистички тешио да је ваљда нашла неког другог. А зашто му та помисао на неког другог пада тако тешко? Друга деца радују се ноћас јелци, играчкама, колачима, оделу, ципелама. А његов синчић, његов син?
Гле, то његови кораци већ га одавно не воде у правцу његове куће. Где је то он? На Дорћолу, где је становао, кад је био нижи банкарски чиновник, у једној од ових кућица, полеглих и још више потонулих под снегом. Још једна улица, па онда десно, трећа кућа, тарабе, у авлији орах. Ту, дакле, четврта врата од чесме. Он доста тешко одгурну незакључану капију, за којом је био нападао снег. Ту је Деса становала; ту треба да станује његов син. Да ли је још ту? Да ли је она сама? Боже мој, да ли је сама?
Срце му је лупало од хода и узбуђења. Стајаше неодлучан, запали цигарету, одби два дима и баци је. Већ хтеде да се врати, дође до капије па се опет заустави. Можда зебе, можда је гладан његов син? И онда одлучним корацима приђе прозору и закуца. Куцање одјекну у белој тишини да се он мало уплаши. Свеједно! Он закуца још једном, сигурније, јаче, и чинило му се да и његово срце куца исто толико гласно. Стајао је као осуђеник који очекује пресуду.
Једна рука полако размаче белу завесу и нечије очи се загледаше у његову силуету. Он куцну још једном, овај пут лакше. Прилика иза прозора се трже, завеса паде на своје место. И онда се полако надиже један крајичак који је дрхтао од руке што га је држала. Завеса се онда јаче подиже и једна женска глава прислони чело о прозор. Лука Делић спусти јаку од крзна. Прозор се онда мало отвори и један уздрхтали, уплашен глас који се трудио да буде строг, запита:
– Ко је?
Глас је био Десин.
– Ја сам, – рече Лука Делић. – Отвори.
– Шта ћеш? – рече она, дршћући целим телом.
– Имам нешто да ти кажем, Десо – рече Лука Делић – Отвори! Не бој се!
– Па зар сада у ово доба? Шта ће рећи свет? Прозор се затвори, завеса паде. Тишина. Изгледало је да се у соби нико не креће. Можда је још стајала поред прозора и борила се са самом собом. А Лука Делић је чекао, преживљујући дугачке и мучне тренутке. Био је сада решенији него икада да ту престоји до зоре. Он осећаше неодољиво да мора да види њу, да види свога сина.
Онда му се учини да пламен једне свећице затитра на завеси. И у његовом срцу затрепери нада. Али као да се она још колебала. Или можда се облачила?
Прозор се осветли, у соби је запаљена лампа. Шкрипну лагано кључаоница; кроз отшкринута врата шину танак блед млаз светлости по снегу.
Лука Делић уђе.
– Христост се роди, Десо! – рече полугласно.
Она је стајала насред собе која је у исти мах била и кујна, наслоњена леђима на сто, са обореним очима, гледајући у једну тачку иза врата и трудећи се да савлада своје узбуђење. Дрхтала је, притискујући једном руком груди. Није одговарала ништа или можда није могла да говори. Учинила је један напор, али уста су била нема.
– Опрости ми, Десо – рече Лука Делић и хтеде да је узме за руку која јој је била опуштена низ бедро. Она склони руку за себе на сто, али диже своје добре, паметне, верне очи које су се толико наплакале због њега и погледа га први пут.
То је била она иста Деса која и пре више од годину дана, само мало омршавела, тужнија, уморнија.
Успела је само да прошапће:
– Седи!
И да прикрије своје узбуђење, сагну се поред шпоретића, окренута лицем од њега, и поче да ложи, палећи шибице које су се у дрхтавој руци гасиле.
Лука Делић се сав белео од снега који је на њега нападао. Он пође да кроз врата отресе шешир. Она му га узе из руке, отресе га, и исто учини с крзном постављеним капутом који је Лука Делић скинуо. И поново се врати ложењу ватре која поче полако да пуцкара.
Све је било скромно, сиротињски, али чисто и у реду. Осећало се сиромаштво али и воља да та сиротиња не буде прљава и ружна. Свуда се видело да десет прстију не знају за одмор и да крваво зарађују своје парче хлеба и живота. Преко машине за шивење био је пребачен недовршен посао који је вероватно био рађен дубоко у ноћ, као и довршене ствари које су биле наслагане на једној столици. Мала кројачица је била вредна и неуморна, јер то треба за ону малу плаву главицу која је утонула у јастук одакле се чуло слатко детиње дисање. То је дисао његов син, али он још не смеде да му приђе.
Испод огледала он сагледа своју фотографију. Да овде долази неко други, тај је сигурно не би ту трпео. И очи му се опет вратише и не раздвајаху се од дечјег кревета. Он се опипа по прслуку да ли има при себи који комад златног новца. То ће бити јутрос за њега, а данас ће му купити играчке и све, све друго.
Она изнесе на сто тањир колача, пршуте и флашу вина. Као некада.
– Нисам мислила да ћеш нам ти бити полаженик – рече она благо, али још увек озбиљно. Већ се била мало смирила и ослободила, иако није смела да погађа шта га је овамо вукло и довело.
– Ти си можда очекивала неког другог? – оте му се питање које га је мучило.
Она не одговори ништа, погледа га и осмехну се први пут.
– Шта би казала твоја вереница кад би те овде видела? – запита и она оно што ју је мучило.
– Ја немам више веренице, – рече Лука Делић, – или имам кад имам тебе, ако хоћеш да ми опростиш.
Она га најпре погледа не верујући, и онда се цела соба окрену око ње, да се она придржа за сто да не падне.
Лука Делић је био устао и пружао јој обе руке. Она му паде у наручја, готово обезнањена од среће, праштајући му у једном лудом пољупцу сву беду, муке и аргатовање, сва понижења која је доживела због њега, све сузе које је проплакала због њега.
И извивши се из његовог наручја, она му принесе малог Луку који се био пробудио и гледао радозналим очима Луку Делића. Мали га одмах дохвати ручицом за брк, док Деса понављаше радосно кроз сузе:
– Сине, дошао нам је тата!
„Шиц, миц, Мицика, – Би ли хтела шустера …“
Лука Делић плати рачун и пође из кафане, одбијајући понуде фијакериста у шубарама да га повезу.
Пријала му је јутарња хладноћа, али он ипак подиже јаку од капута да му не пада снег за врат. Да иде кући? То би било најбоље.
Осећао се лак као птица. Како је то лепо бити слободан! Колико је то уживање газити овај божићни снег и знати да човека ништа не тишти. Баш ништа? Шта му то прође и сену кроз главу кад кроз један осветљен н незастрт прозор на једној ниској кући виде једну породицу која је задовољно седела око стола. Чули се дечји гласови: „Рождество твоје …“ Тој деци је пријатно и топло.
А како је оно двоје? Девојка која је била његова, и син кога још није видео? Да не зебу? Да не гладују? Сами, остављени, напуштени.
Откад их се није сетио! Јесте, недавно је помислио на Десу кад је изишао оглас да се верио, бојећи се да га не срамоти и да му не учини какав скандал. Али прошао је дан, два, три, недеља, месец и нико га није тражио, нико му није писао, нико му није досађивао. Он се тада егоистички тешио да је ваљда нашла неког другог. А зашто му та помисао на неког другог пада тако тешко? Друга деца радују се ноћас јелци, играчкама, колачима, оделу, ципелама. А његов синчић, његов син?
Гле, то његови кораци већ га одавно не воде у правцу његове куће. Где је то он? На Дорћолу, где је становао, кад је био нижи банкарски чиновник, у једној од ових кућица, полеглих и још више потонулих под снегом. Још једна улица, па онда десно, трећа кућа, тарабе, у авлији орах. Ту, дакле, четврта врата од чесме. Он доста тешко одгурну незакључану капију, за којом је био нападао снег. Ту је Деса становала; ту треба да станује његов син. Да ли је још ту? Да ли је она сама? Боже мој, да ли је сама?
Срце му је лупало од хода и узбуђења. Стајаше неодлучан, запали цигарету, одби два дима и баци је. Већ хтеде да се врати, дође до капије па се опет заустави. Можда зебе, можда је гладан његов син? И онда одлучним корацима приђе прозору и закуца. Куцање одјекну у белој тишини да се он мало уплаши. Свеједно! Он закуца још једном, сигурније, јаче, и чинило му се да и његово срце куца исто толико гласно. Стајао је као осуђеник који очекује пресуду.
Једна рука полако размаче белу завесу и нечије очи се загледаше у његову силуету. Он куцну још једном, овај пут лакше. Прилика иза прозора се трже, завеса паде на своје место. И онда се полако надиже један крајичак који је дрхтао од руке што га је држала. Завеса се онда јаче подиже и једна женска глава прислони чело о прозор. Лука Делић спусти јаку од крзна. Прозор се онда мало отвори и један уздрхтали, уплашен глас који се трудио да буде строг, запита:
– Ко је?
Глас је био Десин.
– Ја сам, – рече Лука Делић. – Отвори.
– Шта ћеш? – рече она, дршћући целим телом.
– Имам нешто да ти кажем, Десо – рече Лука Делић – Отвори! Не бој се!
– Па зар сада у ово доба? Шта ће рећи свет? Прозор се затвори, завеса паде. Тишина. Изгледало је да се у соби нико не креће. Можда је још стајала поред прозора и борила се са самом собом. А Лука Делић је чекао, преживљујући дугачке и мучне тренутке. Био је сада решенији него икада да ту престоји до зоре. Он осећаше неодољиво да мора да види њу, да види свога сина.
Онда му се учини да пламен једне свећице затитра на завеси. И у његовом срцу затрепери нада. Али као да се она још колебала. Или можда се облачила?
Прозор се осветли, у соби је запаљена лампа. Шкрипну лагано кључаоница; кроз отшкринута врата шину танак блед млаз светлости по снегу.
Лука Делић уђе.
– Христост се роди, Десо! – рече полугласно.
Она је стајала насред собе која је у исти мах била и кујна, наслоњена леђима на сто, са обореним очима, гледајући у једну тачку иза врата и трудећи се да савлада своје узбуђење. Дрхтала је, притискујући једном руком груди. Није одговарала ништа или можда није могла да говори. Учинила је један напор, али уста су била нема.
– Опрости ми, Десо – рече Лука Делић и хтеде да је узме за руку која јој је била опуштена низ бедро. Она склони руку за себе на сто, али диже своје добре, паметне, верне очи које су се толико наплакале због њега и погледа га први пут.
То је била она иста Деса која и пре више од годину дана, само мало омршавела, тужнија, уморнија.
Успела је само да прошапће:
– Седи!
И да прикрије своје узбуђење, сагну се поред шпоретића, окренута лицем од њега, и поче да ложи, палећи шибице које су се у дрхтавој руци гасиле.
Лука Делић се сав белео од снега који је на њега нападао. Он пође да кроз врата отресе шешир. Она му га узе из руке, отресе га, и исто учини с крзном постављеним капутом који је Лука Делић скинуо. И поново се врати ложењу ватре која поче полако да пуцкара.
Све је било скромно, сиротињски, али чисто и у реду. Осећало се сиромаштво али и воља да та сиротиња не буде прљава и ружна. Свуда се видело да десет прстију не знају за одмор и да крваво зарађују своје парче хлеба и живота. Преко машине за шивење био је пребачен недовршен посао који је вероватно био рађен дубоко у ноћ, као и довршене ствари које су биле наслагане на једној столици. Мала кројачица је била вредна и неуморна, јер то треба за ону малу плаву главицу која је утонула у јастук одакле се чуло слатко детиње дисање. То је дисао његов син, али он још не смеде да му приђе.
Испод огледала он сагледа своју фотографију. Да овде долази неко други, тај је сигурно не би ту трпео. И очи му се опет вратише и не раздвајаху се од дечјег кревета. Он се опипа по прслуку да ли има при себи који комад златног новца. То ће бити јутрос за њега, а данас ће му купити играчке и све, све друго.
Она изнесе на сто тањир колача, пршуте и флашу вина. Као некада.
– Нисам мислила да ћеш нам ти бити полаженик – рече она благо, али још увек озбиљно. Већ се била мало смирила и ослободила, иако није смела да погађа шта га је овамо вукло и довело.
– Ти си можда очекивала неког другог? – оте му се питање које га је мучило.
Она не одговори ништа, погледа га и осмехну се први пут.
– Шта би казала твоја вереница кад би те овде видела? – запита и она оно што ју је мучило.
– Ја немам више веренице, – рече Лука Делић, – или имам кад имам тебе, ако хоћеш да ми опростиш.
Она га најпре погледа не верујући, и онда се цела соба окрену око ње, да се она придржа за сто да не падне.
Лука Делић је био устао и пружао јој обе руке. Она му паде у наручја, готово обезнањена од среће, праштајући му у једном лудом пољупцу сву беду, муке и аргатовање, сва понижења која је доживела због њега, све сузе које је проплакала због њега.
И извивши се из његовог наручја, она му принесе малог Луку који се био пробудио и гледао радозналим очима Луку Делића. Мали га одмах дохвати ручицом за брк, док Деса понављаше радосно кроз сузе:
– Сине, дошао нам је тата!
Нема коментара:
Постави коментар