Момчило Попадић: Моје драге утопљенице

Момчило Попадић

Њишу се на дну трулих шкуна
незаборавне, хладне, витке
у друштву сипа и арбуна
моје невјесте, моје житке

безграничне љубави. Ту на
травама морским, усред питке
самотности, испод лагуна,
ту близу, на домаку плитке

свакодневне воде; ту чаме,
ту се стрпљењу дугом уче
у морској, хладној, злој паланци:

и увијек, увијек мисле на ме.
Плима их амо-тамо вуче
у дугој, мокрој успаванци.

 

Тамна жена

Имао сам жену дуге тамне косе
једном у пијанству у љето у слами
а сада је волим њене ноге босе
тужне њене очи зрелу пут што мами

тек сада је волим а било је росе
пред јутро и било смијеха је и сами
били смо и голи и врели и глосе
писали смо њежне по тијелу по тами

гатали смо дуго тражећи у ватри
лог за наша тијела пуна густе крви
па сад моје срце о тој госпи снатри

а нисам јој женик и нисам јој први
али сад је волим тек сада је хоћу
али гдје је наћи гдје је наћи ноћу.


Квартет

У вину плутају рибе. Мртве. Саме.
У нашим главама чудно цвијеће цвати
и распада се. Труне. Из густе јаме
бјеже наши снови, бијели, као лати,

као зли лептири. А ми смо од сламе,
ми смо узалудни. Срце нам се клати
попут клатна црквеног звона из таме
комадају подне. Наш разум блати.

А све је тако обично, као и прије
нема ничег новог. Боја старог вина
чува боје јесени, помно их крије

помно их уништава. Сањамо Тина.
Најзад одлазимо као прије пусти
од вина чемерни, од самоће густи.

Београд, 3.06.1972. 

„Далматински подрум“