Уши су црногорски бренд

      Нема тога шпијуна ил’ жбира
      да се није позна’ код Момира.
      Свакој мајци треба да је дика
      којој Момир није потомка наслика’!

Браћо и сестре, драги пријатељи, помаже Бог!
Дозволите ми да и вечерас у ваше и моје име поздравим полицајце у цивилу и стручно особље Агенције за националну безбједност који прате ово, као и сва наша окупљања. Скрећем им пажњу да сметње на везама нијесу техничке природе, него поручите господару да народу крче цријева. Поздрављам за сваки случај и лежеће полицајце...

Када ме професор Момир Војводић позвао да илуструјем његову књигу “Уши са очима” нијесам се двоумио. Пристао сам и одлучио да се одрекнем хонорара у корист изградње џамије у Вашингтону. Изгледа да су средства грешком пребачена на жиро рачун извјесне НВО „Црква под церадом” за постављање јануарске тенде на цетињском тргу. Медији су извијештавали о том немилом догађају. Ја се ограђујем од мојих залуталих средстава и искрено жалим због жртава које, срећом, нијесу биле људске. Но, ни први ни последњи циркус коме се обурдала шатра. На овим просторима је увијек постојао велики јаз између жеља и могућности.

Озвучени скупе,
пред нама је, дакле, збирка поезије професора Момира Војводића „Уши са очима”. Књига је написана на српском језику, а може се читати и слушати и на другим, страним језицима који се зборе на сунећеном српском. Убијеђен сам да је изазвала пажњу „онијема те прате” и да је већ „приведена” на црногорски „тамо ђе треба”. Сумњам да ће професор за ово дјело добити Нобелову награду, али ме не би чудило да га дашање власти „часте” једно двије године, условно шест мјесеци. Да су били паметнији то би урадили и њихови претходници, такође комунисти.
Војводић доказује да су на овим просторима од Адама до дукљана, па од дукљана до Вукана... и од Вукана до Ђукана, уши многима биле основно средство за рад. Професор негира Дарвинову теорију еволуције, али не искључује могућност да су шпијуни настали од мајмуна, и обратно.
Органи чула слуха представљају доста сложен систем који има своје периферне и централне дјелове. Централни слушни систем је смјештен у мозгу и научно је доказано да му за то није потребна нека памет. Војводић предвиђа да ће будући жбири имати и очи на ушима, такозване периферне очи, како би могли боље да виде оно што чују. Синхронизованим функционисањем слушног, визуелног и говорног система шпијун ради на принципу часовника и стално „откуцава”.

Браћо Срби, високоризични скупе, на последњем у Црној Гори је било 620.145 становника. Ако узмемо у обзир да сваки има у просјеку по два ува, долазимо до импресивног броја од 1.240.290 ува. Мало ли је? Ријеч је само о спољашњем уву (на латинском - auris externa). Додамо ли томе средње уво (auris media) и унутрашње уво (auris interna) задовољно кажемо – благош нама! Нека од тог броја, рецимо, свако петнаесто уво има стално запослење, долазимо до закључка – предњачимо у региону! Ушли смо у ушевније народе! Све аурис до ауриса! У појединим крајевима Црне Горе и данас кажу за ушато дијете – Ауу риса, биће нешто од њега. Жути рис нам је на грбу и застави. Можемо са сигурношћу тврдити да су уши црногорски бренд. Имамо су чим изић’ пред Европу и пред друге свјетске интеграције. То је сила и снага. И НАТО пакт рачуна на то.
Шпијунирање у Црној Гори одувијек служи и у васпитне сврхе. Шпијањем пријете ђеци. На примјер: „Поједи то да те не речем тати... Макни прс’ из носа казаћу те мајки”.
Или, како је зборио велики војвода Мирко, сину Николи, будућем књазу и краљу Црне Горе: „Не дирај мурицу, рећ’у те стрини“.
Претпоставља се да је и прво помагало за уши настало на овим просторима. Поуздано се не зна ко га је и кад измислио. Прототип првог, такозваног стапа за чачкање ува, чува се у Дукљанској академији, при катедри за етногенетску ушологију. Израђен је од лучеве штице, педу дужине, мали прст дебљине, вретенастог је облика и на крајевима има навоје од бијеле вуњене рудице. Данас је производња толико напредовала да би се проналазач стапића за уши одушевио масовним коришћењем његовог изума, како у Црној Гори, тако и шире.
Скупе под присмотром,
подржавам идеју професора Војводића да се установи орден укрштених ушију са лентом и предлажем да се сваком носиоцу тог одличја, у крштеници поред године рођења и осталих података напише и – Убачен те и те године. То би било значајно за развој ушне историје чељади са овог поднебља и за научна истраживања, стручњацима са црногорског ушиверзитета.
Ово поучно штиво бих препоручио особама оба пола. Могу га читати и чоек-жене. Мислим да би „Уши са очима” морале да имају у библиотекама све установе од ширег друштвеног значаја и они појединци који држе до власти и чувају посао, лише достојанства.
Ова књига је опомена свима који се баве доушничким радом. Надам се да ће барем некима од њих некад доћи из уши у главу, па да једном за вазда кажу – Вала, нећемо више да шпијамо, може нас виђет’ Момир.

Драги пријатељи, уважени професоре,
завршио бих моју вечерашњу причу, мада бих имао још много тога да кажем. Но се бојим да ме не чују, чула их чума.

 

Баћкo Ј. Милачић

(Ријеч на промоцији књиге Момира Војводића „Уши са очима”)