Венеција и Европа петнаестог века у превирању нових идеја,
али и у страху од Бајазитових освајања, и човек из наших крајева Божидар
Вуковић, који живот посвећује књизи у том свету, теме су првог романа Катарине
Брајовић „Штампар и Вероника”, у издању „Штампара Макарија” и „Октоиха”.
Ово дело је представљено у Библиотеци града Београда, а у
разговору су учествовали Александар Јерков, Гојко Божовић, Марко Крстић и
ауторка.
Поводом језика ове књиге, израза искусног приповедача, који
је истанчан и грациозан, као и ренесансни дух који дочарава, Катарина Брајовић
каже:
„Те снажне слике носим у својим визијама још од детињства,
када су нам родитељи показивали репродукције врхунских сликарских дела
ренесансе, као један оригинални преиндустријски свет. Желела сам да ова књига
буде посвећена таквој лепоти и креацији, као контраст нашем суморном свету.
Предмети из ренесансног времена завршавају у музеју, а наше ствари ишчезавају,
све краћим путем.”
Стиче се утисак да сте написали књигу коју бисте и сами
желели да прочитате, књигу коју у „бокачовском” стилу треба однети са собом из
града и читати негде на миру. Или је историјски роман Ваша превасходна љубав?
Имала сам идеју да напишем слојевити роман који ће у свој
свет увући читаоца, у оквиру форме блиске класичним дефиницијама романа. Жанр
историјског романа, при том, није био неопходно и искључиво решење, он ми је
само послужио да искажем своју првобитну замисао. Мислим да је читаоцу
ескапизам, одвајање од свакодневице, један од главних мотива да се држи књиге.
Без обзира на привлачност савремених тема, правило је да нас егзотика
приповести приљубљује уз текст. Лепа књижевност је облик одсуства из
стварности. За мене је било важно да поднесем такав „извештај” из прошлости, да
се вратим у 1499. годину, и да са временске дистанце, под оштром светлошћу,
сагледам причу о успеху човека који је доспео у страну средину.
На који начин Вас је подстакла личност Божидара Вуковића?
Он је важна личност српске историје књижевности, забележено
је да је био први српски штампар, део екипе која је на Цетињу направила
„Октоих”, мада западни историчари не верују да је „Октоих” настао тамо, већ да
је штампан у Венецији. У сваком случају, постоје записи о Божидару Вуковићу и
код Мирослава Пантића и Николе Самарџића. Документи нису заокружени животним
детаљима, премда је Вуковић оставио два тестамента, уз низ написа којима је
опремао своје књиге, и који сведоче о томе да је био богобојажљив, веома
посвећен позиву човека који штампа искључиво црквене књиге, сматрајући да тиме
пружа оно што је његовом народу у том тренутку насушно. Божидар Вуковић био је
и човек који је, напустивши свој родни крај, у Венецији, у туђем свету пуном
замки, постигао успех, богатство и углед. Реконструишући формулу његовог
живота, преплићући фактографију и фикцију, сачинила сам ову приповест.
Роман приказује развој штампарства, успон хуманистичких
идеја, али истовремено и њихово порицање, па и забрањивање књига. Исти
антагонизми за свако време?
Период у којем се рукописна техника преношења знања
превазилази, и када се зачиње индустрија књига, сличан је тренутку који ми
живимо, односно преласку са штампаних на дигиталне медије. Транзиција увек има
своје жртве и миљенике. Постојали су људи који су били спремни да дају живот за
књигу, за њену будућност, али и отпор међу онима који су осећали да губе
контролу над писмом. Штампањем, књига напушта манастирске библиотеке и
скрипторије, постаје производ. То је зачетак трговине књигом као специфичном
робом, која сада поприма нове облике, пред нашим очима. Штампану књигу у нашем
времену вероватно чека судбина рукописа из те 1499. године.
Свет романа прилично је динамичан, од Црне Горе, до
Венеције, Рима, Равене, Фераре, Стамбола, што показује да су и тада идеје брзо
налазиле свој пут?
Привилегија путовања била је стратегијски распоређена, а они
који су имали могућност да путују одавали су се авантури са много страсти и са
циљем. Ово је и роман о избеглиштву, многи ликови су изгнаници који покушавају
да пронађу нови живот. Да би се изнеле те кризе, потребан је психолошки
капитал, фактички једини терет који
човек може да понесе са собом: нада, стрпљење, одлучност, храброст, памет. У то
време, постојале су многе врсте избеглиштва које познајемо и данас, али је
пропаст Византије надмашила сву маштовитост принудних померања људских заједница.
Ако је за утеху, то је допринело интелектуализацији Европе, отворивши пут мисли
античких философа.
Насловна љубавна прича ипак није у центру исприповеданог, а
жена, песникиња и куртизана, која је предмет љубави штампара, нетипична је и
напредна за своје време?
Песникиња Вероника Франко заиста је постојала, њено дело се
и данас сматра интересантним, а писала је риме о својим љубавницима. Њеној
биографији додала сам детаље који су били важни у креирању драмске структуре
романа. Историјска Вероника била је оптужена за вештичарење и било јој је
суђено. На срећу, ослобођена је оптужби, за разлику од многих других жена које
су због истих разлога губиле живот. Иако је судбина Веронике Франко могла да
инспирише читав роман, ја сам се њеним ликом послужила успут. Њен пример,
међутим, показује да је и стара Венеција била ригорозна према свему другачијем,
а не само блистава сцена за љубавне догодовштине.
Марина Вулићевић (Политика)
Нема коментара:
Постави коментар