 |
| Момчило Попадић |
незаборавне, хладне, витке
у друштву сипа и арбуна
моје невјесте, моје житке
безграничне љубави. Ту на
травама морским, усред питке
самотности, испод лагуна,
ту близу, на домаку плитке
свакодневне воде; ту чаме,
ту се стрпљењу дугом уче
у морској, хладној, злој паланци:
и увијек, увијек мисле на ме.
Плима их амо-тамо вуче
у дугој, мокрој успаванци.