Ђорђе Брујић: Коло на Машвини

 

Kорачам да их не пробудим,
да им се плач у црвену пену не разлије
Ако су будни да знају због њих да бдијем
Сам, ја безнадежни стражар
над њиховим још топлим телима
и овим брдом и јамом

У чему је снага речи осим у забораву
Зато ћутим пред црквом од њихових детињих срца...
Лица, лица, лица...
А они мирни и високи, лепи као море
Са веђама насмешеним остацима џелата
и очима загледаним у дно моје несанице

У срце да нам се подсмехнеш
у нож у срцу да нас погледаш
Приђи! Голе нâс у детињству да препознаш;
У свакога шака као зрно проса
У колу бели,
у колу голи и бели
од кога коме предани

Сад старимо заједно,
као земља и небо над њом што стари;
Они бивша деца
Нож ухваћен у замаху,
па корачам да их не пробудим,
њих двадесет у мојој зени    

 

__________________________________________________

Тко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда, изнад Раковице, код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!

(Из књиге: Др Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, свједочанства геноцида)