Милан Мирић (11. октобар 1947 - 2. јануар 2013): Једном ћу бити бор

Једном ћу бити бор.
Нарашћу до својих звјезданих
винограда. И зрелог неба у
ријеци.

Можда ћу тако ноћас лакше поћи
кући.

Да опет будем чамац на Купи.

НОЋ НА ЦРНОМ ВРХУ

Не палим ватру.
Горе звијезде
Ноћ. На Црном врху.

Између сам. Сна и јаве.
Шареницом малог свица.
Заточен! С ове стране.

 

ЈУТРО НА ЈЕЗЕРУ

На језеро,
о ком ти причам,
дошао сам попити кафу
на тераси хотела...

Брана израња из јутарње
измаглице.
Добро би било да си ти вода.


ПИСМО ИЗ БОРА ДАРИНКИ ЈЕВРИЋ

Ни прије, ни послије боја на Косову.
Толико свјетлости у теби није био.
Ни мање сјенки на мом лицу,
Које се смијеши теби заточеној у
Приштини.

Не боли ме ништа под крилом.

Гдје ме за руку ниси водила:
Грачаница, Девет Југовића, Газиместан,
Пећ.... у ватру!

У Високим Дечанима, најрођеније моје.

Мене си видала бијелом Самодрежом.
Кљуном сиве соколице.
Вино долијевала на Мазгит пољу.
Да не обвидим између Лаба и Ситнице.