Милан Мирић: Сјећање на рат

Подно Жупић брда, стрмо се уздизала ливада. Горе. Према кестеновом шумарку и виноградима. На њој којих четири, пет метара, даље од цесте осовљена врата.
Нова храстова врата. С ону страну зажутио маслачак. (Ја сам то звао, моје сунце)
Е, тада бих ја силазио с цесте и пролазио кроз та врата, на прву борбену линију.
(Зашто сам то чинио, ни сам не знам)
Временом туда је пролазила моја стазица...
Једног дана, неко је врата скинуо и ја се нисам могао вратити кући.

Милан Мирић (11. октобар 1947 - 2. јануар 2013): Једном ћу бити бор

Једном ћу бити бор.
Нарашћу до својих звјезданих
винограда. И зрелог неба у
ријеци.

Можда ћу тако ноћас лакше поћи
кући.

Да опет будем чамац на Купи.