Награда Сава Мркаљ Милошу Кордићу
Светосавска бесједа предсједника СКД "Просвјета" Чедомира Вишњића
Даме и господо, драги пријатељи, чланови "Просвјете", добро дошли на Славу нашег Друштва,
Славу коју смо амбициозно али искрено и са срцем сами одабрали, поштујући завјете предака, да се барем једном у години присјетимо и коријена и врхунаца у овом нашем огранку заједничке повијести, да се присјетимо димензије и смисла онога чему по властитом избору припадамо. Тако смо као људи свог времена себи наметнули мјеру која се испунити не може, али од које се, ако смо људи, ни одустати не може. Драги пријатељи, већ предуго у прилици и части да вам се обраћам овим истим поводом, морао сам добро промислити што вечерас рећи, не толико због ризика да се понављам, јер оно што вечерас треба рећи и заслужује да се понавља, већ због жеље да се каже нешто истинито, а што не би покварило гостима расположење. Што рећи а да буде позив на промјену, којег нико неће криво разумјети и који вечерас никог не смије повриједити?
И мислим да постоји једна кратка, мала тема, заправо низ питања која се претварају у позив, која за нас, данас и овдје, одлучује о свему. И нека тих неколико питања чине вечерашњу Светосавску беседу. Прво питање гласи: Што је ово сад? До јуче смо истјеривали и протјеривали једни друге из села и селишта, палили куће и штале, затирала читава насеља, правили државе којима је циљ да раде управо то и тако, да би данас видјели, да запосједнуто заправо ником не треба, и да не знамо ни што би с њим, ни са собом! Је ли то можда први дио казне за почињена зла? И треба ли онда уопште другог дијела?
Гдје смо ми данас у таквом развоју догађаја? Развоју за којег не знамо да ли је гори ако нема никаквог смисла, или, ако га можда за неког ипак има. Што значи претходно питање за нас, па ако хоћете и за нас овдје у Загребу, гдје је лако избројати оне међу нама којима су и родитељи рођени у овом граду. Наша велика књижевница Исидора Секулић записала је давно лијепу, класичну мисао: "Оно што човек пропешачи, оно и зна." А двојица руских класика као да су на то дометнули оно своје, како пјешаке треба вољети.
На овој танкој цитатној основи поставимо себи још једно питање, које треба разумјети и као један мали тест: колико смо сваког 6. јануара далеко од најближег храста или церића, колико смо пјешачки далеко, јер бадњак се не вози кући ни на хауби, ни у приколици. И нико нема оправдања, наш је Бадњак, да се мало нашалимо, у Хрватској нерадни дан.
Кад смо задњи пут пропјешачили родно село, или село предака, обишли празне куће, провукли се испод старих запуштених шљивика ̶ маслиника, прескочили порушене плотове, завирили у напуштене млинове, попили каву и ракију са проријеђеним земљацима? Још једном с њима наглас размислили о свему? Идемо ли том свијету на сахране само кад је лијепо вријеме, или...? Најлакше је рећи како сами не можемо ништа промијенити и одмахнути руком. Имамо ли снаге за активну љубав према завичају, за домољубље и родољубље, јесмо ли очували контакт са тим вриједностима, европскијима од многих других, или смо се спустили испод нивоа њиховог поимања? Само позитиван одговор на ова питања оставља у животу источни смисао онога што радимо, оставља могућност будућности, чува људску суштину наших живота.
Јесмо ли кадри са пјесником запјевати, а који нам мора вечерас опростити ово здраворазумско и непоетско кориштење његовог дјела:
"Вечера с прецима: пуне су здјеле земље
пуне су руке круха и ораха
пуна су уста свјетлости и вина
пуно је срце птица и пушака
Вечера је готова: свако нека према своме
сунцу сит и сретан лагано путује
Ако има неких питања ̶ и њих ћемо једном
радосни свега кроз пјесан завршити".
Бојим се да смо ми прецима ипак понешто дужни и да се наши рачуни неће дати само "кроз пјесан завршити". Јер слиједеће неизбјежно тврдо питање гласи: хоће ли наша дјеца по бијелом свијету дочекати да родна села њихових родитеља по младим шумама и ловиштима откривају њемачки, талијански и енглески ловци, којима ће ријетки преживјели Срби крајишници бити водичи? Рећи ће можда неко већ сад, у поразу никад не недостаје реалиста, рећи ће како је то неизбјежно, како се против неизбјежног не вриједи борити, позваће храбре да обиђу Дивосело и околину Госпића. Али хајмо онда барем као људи изговорити своју истину, а не се заваравати. Ваљда имамо толико снаге да препознамо свој дио одговорности.
Зато, чувајмо своју још увијек реалну, макар у перспективи имагинарну географију. Јер, ако њу не очувамо, сигурно ништа нећемо очувати. У мом ће крају заселак Ребић Главица заувијек остати мјесто рођења пјесника и културног радника Дејана Ребића. Без обзира што је Главица већ одавно пуста. Нема ни Дејана, његов покушај да се врати у село завршио је пљачком и девастацијом. Али, што нам вриједи све остало ако не желимо ни покушати очувати своје шуме и потоке, ливаде и изворе, и то зато; јер нам је скупо гориво, јер нам ђеца не воле ићи на село, јер је боље на мору... С којим правом онда заправо кукамо, и коме?
Све ово, наравно, не значи позив на некакав одлазак из урбаних центара културе, образовања и развоја, гдје уосталом и настаје свијест о њиховој ограничености, већ значи да смо свјесни промјена до којих је дошло у животу људи, потпуно независно од наших локалних међусобних затирања. Управо они који данас раде у граду најбоље знају да је људско живљење без додира са биљним и животињским свијетом, битно окљаштрено и затворено. Ово је мјесто на ком се сусрећу светосавски идеали и ултимативни захтјеви нашег времена.
Даме и господо, 1969. године изашла је из штампе књижица која можда више и не постоји у материјалном облику, збирка радова литерарне групе ученика основне школе "VII банијске бригаде" из села Меченчани. Један избор њихових текстова у часопис "Просвјету" послао је његов вриједни сарадник, тада већ формиран пјеснички глас, Милош Кордић. Међу објављеним радовима је и пјесмица, лијепо речено и топло мишљено, ученице Мирјане Ребић, под насловом: "Живјећу овдје":
"Остаћу овдје бројећи камење,
чувајући стоку
и берући цвијеће
Живјећу овдје
гдје ми је лице озарено љепотом,
а срце ми понавља прву радост..."
Ми смо у настојању да кажемо "остајте овдје", могли посегнути и за већим пјесницима, али то би вечерас било од мање снаге. Не знамо гдје је данас Мирјана Ребић, не вјерујем да је у Меченчанима.
Давно је написано: Има сеоба ̶ смрти нема.
И то је тачно, ако знамо ко смо и одакле смо.
Хвала вам на пажњи!
(Хрватски глазбени завод, Загреб, 28. јануара 2013.)
Нема коментара:
Постави коментар