Бесједа Милоша Кордића поводом награде "Сава Мркаљ"

Драга моја Просвјето, даме и господо, часни оци Српске православне цркве,

 

Захвалан за Награду којом сте ме заиста изненадили и обрадовали, упућујем вам најљепше жеље за све празнике, за све дане ове године и за све дане будућих година. И за ове, Светосавске дане, којима обиљежавамо име и дјело највећег просвјетитеља и духовника цјелокупног српског бића. И не само српског.

И упућујем Просвјети честитке за све што је урадила кроз протекле, још како тешке године! А наредне ће јој бити тачно седамдесет. Што је цио један људски живот.

Код Просвјете цио живот једног српског културног друштва, коме је задатак да, као један од значајних чинилаца, његује и развија, да чува и очува бар дио онога што су историја, писмо, језик, пјесма, ношња, што су култура и знање, што је традиција, што су срце и душа српске националне мањине у Хрватској. И увјерен сам: са циљем да овдје буде у суживоту, да опстане. А остала јесте.

У свом готово седамдесетгодишњем животу ни са ким нисам био у тако дугој вези као што сам био и остао са Просвјетом. Истина, с прекидима, који не могу умањити ту дуговјечност.

Да, захвалан сам. Али и с правом на упитност: да ли се заиста заслужило признање за посебан допринос култури Срба у Хрватској? Колико је мене било у том реченом и написаном за посебан... не знам. Тако су одговорни оцијенили, одлучили. А мене су давно учили, а малко и научили, да је култура све и у свему. Остало је надоградња. Мада поуздано знам да што је више културе, више је добра међу људима, више је разумијевања, солидарности, поштења, љубави... И цијели живот јесам с културом и у култури. А опет, ма колико да је лијепо бити награђен, човјек има право на сумњу кад се говори о његовом доприносу. Јер притајена сумња подстиче, нагони да се мијења, да се исправља, да се ради још више... А толико је заслужних људи...

И радостан сам што ова Просвјетина награда носи име Саве Мркаља. Првог реформатора српске ћирилице. Првог пјесника српског јамба. Вуковог претече, коме је и Вук писаном ријечју одао признање. Неки и данас, пишући о Вуку, изостављају име Савино. А Сава је био филозоф, зналац и својих, јер тада је у српском ученом и вјерском бићу било присутно право надгорњавање рускословенског и словенскосрпског језика, и био је полиглота, математичар, астроном, пјесник. Али да оставим то онима који то боље знају. Моја је пажња усмјерена на Саву филозофа слова, на сликара слова. Успио је да подари слову најједноставнији цртеж, да слову у том цртежу буде лијепо, топло, а нама блиско. Ријечју, Сава је укућио своје слово. Гледајући у слово, ми видимо слику онога што ћемо изговорити, што ће се чути, што ћемо за који трен и написати. Слово чува своје писмо, писмо чува свој језик, а језик чува свој народ. Писмо и језик су најблиставије честице идентитета једног народа. Да би постојали писмо и језик, потребно је слово. А богатсво слова у тадашњем ћириличном писму, уопштено га посматрајући, требало је свести на разумну мјеру. Било је потребно из три типа ћирилице у, на примјер, српском писму, родити нешто практичније, економичније.

И рођено је у Савиној књижици Сало дебелога јера либо азбукопротрес. Књижици изниклој из Божје честице Савиног ума. Али је ту почео и Савин ход по мукама: све до пакла.

Почео је ход до пакла за Саву прогнаника, затвореника, мученика, који је животни пут - од родног Сјеничака, на Кордуну, боравећи у манастиру Гомирје, па у Босни, у банатском манастиру Свети Ђурађ, у фрушкогорском манастиру Јазак, у Глини, Војнићу, Карловцу, Дубровнику, Шибенику, Земуну, завршио у Бечу, у болници за душевне болести. Осуђиван и осуђен од оних који нису били у стању да поднесу терет знања једног таквог умника. Мајстора с дјелом које га уздиже међу најзначајније научне и културне личности у историји свих Срба. А посебно Срба са простора данашње Хрватске. Гдје су му у друштву Никола Тесла, Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Захарије Орфелин, Павле Соларић, Манојло Грбић, Симо Матавуљ, Владан Десница, Ђуро Курепа, Стојан Аралица и многи, многи други.

Дакле, слово. Неуништиво слово. Иако све мање пишемо руком, јер смо писање руком преселили у машину, ипак и та машина, сви ти Гуглови и Јахуи не могу без слова. И без Савиних слова, такође. Јер слово је било и остало прозор у свијет. С погледом на безброј књига које су и саме сви ти прозори.

И на овом мјесту, у овој пригоди, само кратак сјет на Пододбор Просвјете у мојој родној Комоговини, који је основан послије Другог свјетског рата. Од тада моја љубав према Просвјети и њеним новинама. Средином педесетих година рад Пододбора је замро. Да би се коју годину касније почело поново. Колико љубави, ентузијазма, радости: купили телевизор, поправљали и куповали тамбуре, куповали ношње и књиге, Главни одбор из Загреба помагао у организацији течајева, предавања, организовали приредбе, и светосавске забаве, сваке године. И моја сарадња у листу Просвјета. Сарадња и моје дјеце из Меченчана. А у школу је стизало, међу осталим листовима, и око стотину примјерака листа Просвјета.

И ту су ми сад непоуздана сјећања на доласке у Комоговину и Меченчане бројних предавача, организатора течајева, књижевника, новинара...

Па је све поново замрло.

А онда ме је у Просвјету вратио др Станко Кораћ. Годинама смо се састајали. И у прогнаништву, такође. Али нећу о томе. Док су ме у нову Просвјету вратили садашњи предсједник Чедо Вишњић и уредник Просвјете Милорад Новаковић. И моје дубоко поштовање према свима онима који се, вјерујем, неће наљутити мојим неспомињањем.

Кад сам мислио да сам већ прошао, јавили сте се, зауставили ме и вратили животу, о коме понекад размишљам како сам га улудо потрошио. Ипак... Сад сам овдје. С радошћу истине - да није било слова Саве Мркаља, не би ме данас било на мјесту једног, искрено говорећи, периода поново упрољећене прошлости. Кроз Савину будућност, а мени кроз његове стихове: ... То нек је тако: сумљати нећу, / Да Ти, о Умна, све ме жалиш време; / Јер здравље желим Ти, дуг век и срећу.

На свему вам захваљујем.

 

У Загребу, 28. 1. 2013.                                                                             

Милош Кордић