Стеван Раичковић: За споменик у Пркосу

 

Не дигосмо ни камен усред рата
А сви смо пали од руку џелата.

Били смо некад људи, деца, жене,
А сада нисмо ни прах, нити сене.
 
И нико од нас ником неће доћи
У неповратној ми лежимо ноћи.
 
Појавимо се каткад у Пркосу
Претворени у траву или росу.

У селу Пркосу, крај Карловца, усташе су 21. децембра 1941. године извршиле покољ српског становништва. Тог дана је од 608 житеља овог села отерано у смрт 470.

ЗАПИС О ВИСОКОМ СТЕВАНУ

Цијелог живота почетник

Пише: Желидраг Никчевић

Било би веома необично кад би се наши погледи на стваралачку путању и лиске домете Стевана Раичковића битно разликовали. То не би био добар знак, прије свега зато што је ријеч о узорно цјеловитом аутору, са наглашеним квалитетима уједначености и самокритичности – управо оним које сам Раичковић понекад одриче другим пјесницима, рецимо Драинцу, и због којих овлашћени тумачи углавном немају проблема са формулисањем одговарајућих похвала.