Цијелог живота почетник
Пише: Желидраг Никчевић
Било би веома необично кад би се наши погледи на стваралачку путању и лиске домете Стевана Раичковића битно разликовали. То не би био добар знак, прије свега зато што је ријеч о узорно цјеловитом аутору, са наглашеним квалитетима уједначености и самокритичности – управо оним које сам Раичковић понекад одриче другим пјесницима, рецимо Драинцу, и због којих овлашћени тумачи углавном немају проблема са формулисањем одговарајућих похвала. А онда, још важније, и зато што сва околна „раичковићевска“ лирско-мисаона динамика као да суштински почива на претпостављеној, тихој и дугорочној сагласности. То нас, међутим, уопште не ослобађа обавезе да пјесникову самокритику пажљивије ослушкујемо, по могућности у њеном дословном значењу, док енергија познодошавших још може бити уложена у рад са тако неизвјесним поетичким категоријама.
О дословности, дакле, и о значењу пјесничког текста Стевана Раичковића мора се једном одлучивати, са свијешћу да се овдје ништа не окончава, и да је процес учења веома спор, да ће се и на самом крају још распитивати о праузроцима. А опет, не може бити запостављена ни Раичковићева нимало наивна вјерност једној врсти племенитог незнања – особина којој, парадоксално, наш пјесник дугује добар дио своје снаге и увјерљивости.
Цитираћу најприје једну Раичковићеву реченицу, па онда двије Деридине. Нешто касније јавиће се и и Јосиф Бродски, да би се у ту лирску пометњу кренуло изокола, тако рећи унатрашке, да би дјелови контекста почели да придолазе сталожено, а цитати нека буду повезани лијепом и подношљиво двосмисленом синтагмом: целог живота почетник.
„Не би била никаква мистификација ако кажем да је свака песма настајала на свој посебни и различити начин, тако да је испадало – да сваки пут када пишем нову песму имам несавладиви осећај као да ми је то у ствари прва песма и да се тим послом нисам никада раније бавио.“
Тако говори нехотични мистификатор Раичковић, а њему у помоћ сада, по договору, прискаче Дерида-сметењак, успостављајући фину тоналну разлику:
„То је заиста као да никад нисам писао, па чак ни умео да пишем (хоћу да кажем, сасвим искрено, на најпростији и назови-граматички начин): кад год започнем неки нови текст, ма како скроман он био, наступа пометња пред непознатим или неприступачним, разарајуће осећање неспретности, неискуства, немоћи. Све што сам раније написао у том тренутку је поништено, или пре – као да је бачено преко палубе.“
Да ли да им вјерујемо?
Кад говори Раичковић, увијек се може очекивати довољно римовања; нарочито ако се испостави да је почетничка инфлексија резултат истоветног гријеха – преурањеног бацања преко палубе. Раичковић, међутим, као туђинац који уз помоћ неколико мирних релеја хоће да покрије нешто веома блиско, нешто интимно и домаће, наставља да у слуху издваја ријечи које не можемо занемарити, јер су записане.
„Да бих понекад из безазлене добронамерности ипак отаљао посао, послужим се некаквим сложеним и апстрактним реченицама, у којима ми се полако замрсе језик и мисао, а да не говорим о властитом стиду, који ме све више обузима док као туђинац слушам самога себе и издвајам у слуху поједине извештачене и патетичне речи, које би требале да покрију понешто и од онога што ми је било тако блиско, интимно и домаће.“
По Хајдегеру, зна се, постоји паралелизам мислиоца и пјесника. Они стоје један уз другог и међу њима постоји разговор. Раичковић је један од ријетких који баш такву конверзацију воде на поприличној висини, мада то не мора увијек бити ни чујно ни очито. Сасвим различит од Хелдерлина, он је такође пјесник пјесништва – у његовој пјесми готово да нема тренутка који престаје да проблематизује оно што долази прије ње и оно што после ње ипак остаје – али је веома чудно да његов рукопис успијева на самој површини, да се ту до тежине доспијева путем лакоће, хитро и уједначено. Неки наши поштовања вриједни пјесници били су ефикасније проницљиви, наћи ће се код других јаче дозе рефлексије, али је само Раичковић над пјесмом тако неопозиво замишљен.
Вријеме је да чујемо Јосифа Бродског, са његове узвишице: „Песништво је страховита школа несигурности и неизвесности. Никад не знаш да ли оно што си урадио ишта вреди, а још мање да ли ћеш сутра бити кадар да урадиш нешто ваљано. Ако те то не уништи, несигурност и неизвесност на крају постају твоји блиски пријатељи, ослањаш се на њих и приписујеш им неку њихову независну интелигенцију.“
Ослоњен на такву интелигенцију, пјесник се законито враћа првобитној чежњи, пошто му је губљење већ прешло у навику:
„Не знам, нити сам приметио да то ико зна, шта би у ствари могао бити праузрок певања (или уопште чежње да се нешто изрази), али ми се овог тренутка чини да би у свему томе морао бити садржан баш и тај – да се послужим једним познатим изразом – вапај за изгубљеним рајем.“
Наш пјесник је, очито, веома меланхоличан мислилац; не зна се да ли баш ведри меланхолик, као што прејудицира Иван В. Лалић („моја је болест изгледа ипак туга“), али је чежња да се човек изрази овдје несумњиво једна од водећих духовних константи. И кад бисмо хтели, не можемо пренагласити њен значај за утврђивање знамените Раичковићеве колебљивости, што јесте оксиморон, али јесте и стварно држање пјесниково, његова стратешка позиција: тачно она врста пасивности која је у ствари суштина одважних – потпуна преданост неком односу, из које потиче и уз чију помоћ опстаје унутрашња сигурност која пјесму смешта у средиште пјесниковог духовног живота, тамо гдје је умјереност дозвољена. Из ње потиче и узвишеност Раичковићеве лирике, с оне стране сваког узношења. Осим можда следећег.
Тиха претпоставка
Евоцирајмо једну нарочито значајну ноћ, прије пола вијека добро упамћену, јер се – отварајући главну сцену – та комеморација понавља. Дјечак је истовремено очаран и застрашен („огромно звездано небо надамном“): „Сићушан и изгубљен пред овим треперавим амбисом – у који је по први пут била уплетена и моја беспомоћна (дотад само у дубини мене шћућурена) мисао...“
Па да, то се и очекивало, звездани уплив и треперави амбис, та репетитивна структура никад не изостаје. У осјетљивим срцима тачно на том мјесту покреће се вртлог неизрецивог. Нико, додуше, не може прецизно рећи у шта је уплетена беспомоћна и шћућурена пјесникова мисао, чиме ће се она, којим путевима, у будућности оглашавати. Каква је ту размјена уопште могућа? Ријеч је, нема сумње, о барем двоструко неизрецивој економији. И сам несигуран, Раичковић нас једноставно позива да му се прикључимо, цитирајући властити препјев Шекспира:
„Кад помислим само: све што расте да је
Савршено тек у малом трену живом
И да позорница свет је који даје
Представу под тајним звезданим упливом.“
Ово су, изгледа, екипни спортови. Као да изненада чујемо и знаменити колриџовски ехо: „Небо дарује светлост и утицај нижем свету, који одбија те блажене зраке, мада их не може накнадити. Тако човек даје Богу узврат, али не и накнаду.“
Раичковићев узврат креће се и стабилном и крхом лирском путањом; овдје је ријеч о томе да се не може без последица занемарити ни један аспект његовог уравнотеженог, не-спектакуларног писма – есејистички, дневнички, преводилачки... Увијек је на дјелу dictamen: пјеснички задатак, а истовремено и тиха претпоставка пјесништва, духом схватљива структура свијета о ком пјесма свједочи. Не морамо, дакле, ништа нарочито прецизно рећи о процесу лирског стварања, ништа ново о личности ствараоца или о његовом погледу на свијет. Довољно је на тренутак, у малом трену живом, бацити поглед на јединствену сферу у којој се задатак и претпоставка пјесме махинално проналазе.
А пјесма, поштујмо до краја Бењаминов вокабулар, јесте облик живота. То значи да је живот по својој суштини пјеснички. Не зато што би се, кад то човјек пожели, живот могао поетизовати, него зато што dictamen пјесме, оно о чему пјесма свједочи („што никад није појединачна пјесма, од које је ипак нераздвојиво“) – диктира цио живот. То јест: целог живота почетник.
О дословности, дакле, и о значењу пјесничког текста Стевана Раичковића мора се једном одлучивати, са свијешћу да се овдје ништа не окончава, и да је процес учења веома спор, да ће се и на самом крају још распитивати о праузроцима. А опет, не може бити запостављена ни Раичковићева нимало наивна вјерност једној врсти племенитог незнања – особина којој, парадоксално, наш пјесник дугује добар дио своје снаге и увјерљивости.
Цитираћу најприје једну Раичковићеву реченицу, па онда двије Деридине. Нешто касније јавиће се и и Јосиф Бродски, да би се у ту лирску пометњу кренуло изокола, тако рећи унатрашке, да би дјелови контекста почели да придолазе сталожено, а цитати нека буду повезани лијепом и подношљиво двосмисленом синтагмом: целог живота почетник.
„Не би била никаква мистификација ако кажем да је свака песма настајала на свој посебни и различити начин, тако да је испадало – да сваки пут када пишем нову песму имам несавладиви осећај као да ми је то у ствари прва песма и да се тим послом нисам никада раније бавио.“
Тако говори нехотични мистификатор Раичковић, а њему у помоћ сада, по договору, прискаче Дерида-сметењак, успостављајући фину тоналну разлику:
„То је заиста као да никад нисам писао, па чак ни умео да пишем (хоћу да кажем, сасвим искрено, на најпростији и назови-граматички начин): кад год започнем неки нови текст, ма како скроман он био, наступа пометња пред непознатим или неприступачним, разарајуће осећање неспретности, неискуства, немоћи. Све што сам раније написао у том тренутку је поништено, или пре – као да је бачено преко палубе.“
Да ли да им вјерујемо?
Кад говори Раичковић, увијек се може очекивати довољно римовања; нарочито ако се испостави да је почетничка инфлексија резултат истоветног гријеха – преурањеног бацања преко палубе. Раичковић, међутим, као туђинац који уз помоћ неколико мирних релеја хоће да покрије нешто веома блиско, нешто интимно и домаће, наставља да у слуху издваја ријечи које не можемо занемарити, јер су записане.
„Да бих понекад из безазлене добронамерности ипак отаљао посао, послужим се некаквим сложеним и апстрактним реченицама, у којима ми се полако замрсе језик и мисао, а да не говорим о властитом стиду, који ме све више обузима док као туђинац слушам самога себе и издвајам у слуху поједине извештачене и патетичне речи, које би требале да покрију понешто и од онога што ми је било тако блиско, интимно и домаће.“
По Хајдегеру, зна се, постоји паралелизам мислиоца и пјесника. Они стоје један уз другог и међу њима постоји разговор. Раичковић је један од ријетких који баш такву конверзацију воде на поприличној висини, мада то не мора увијек бити ни чујно ни очито. Сасвим различит од Хелдерлина, он је такође пјесник пјесништва – у његовој пјесми готово да нема тренутка који престаје да проблематизује оно што долази прије ње и оно што после ње ипак остаје – али је веома чудно да његов рукопис успијева на самој површини, да се ту до тежине доспијева путем лакоће, хитро и уједначено. Неки наши поштовања вриједни пјесници били су ефикасније проницљиви, наћи ће се код других јаче дозе рефлексије, али је само Раичковић над пјесмом тако неопозиво замишљен.
Вријеме је да чујемо Јосифа Бродског, са његове узвишице: „Песништво је страховита школа несигурности и неизвесности. Никад не знаш да ли оно што си урадио ишта вреди, а још мање да ли ћеш сутра бити кадар да урадиш нешто ваљано. Ако те то не уништи, несигурност и неизвесност на крају постају твоји блиски пријатељи, ослањаш се на њих и приписујеш им неку њихову независну интелигенцију.“
Ослоњен на такву интелигенцију, пјесник се законито враћа првобитној чежњи, пошто му је губљење већ прешло у навику:
„Не знам, нити сам приметио да то ико зна, шта би у ствари могао бити праузрок певања (или уопште чежње да се нешто изрази), али ми се овог тренутка чини да би у свему томе морао бити садржан баш и тај – да се послужим једним познатим изразом – вапај за изгубљеним рајем.“
Наш пјесник је, очито, веома меланхоличан мислилац; не зна се да ли баш ведри меланхолик, као што прејудицира Иван В. Лалић („моја је болест изгледа ипак туга“), али је чежња да се човек изрази овдје несумњиво једна од водећих духовних константи. И кад бисмо хтели, не можемо пренагласити њен значај за утврђивање знамените Раичковићеве колебљивости, што јесте оксиморон, али јесте и стварно држање пјесниково, његова стратешка позиција: тачно она врста пасивности која је у ствари суштина одважних – потпуна преданост неком односу, из које потиче и уз чију помоћ опстаје унутрашња сигурност која пјесму смешта у средиште пјесниковог духовног живота, тамо гдје је умјереност дозвољена. Из ње потиче и узвишеност Раичковићеве лирике, с оне стране сваког узношења. Осим можда следећег.
Тиха претпоставка
Евоцирајмо једну нарочито значајну ноћ, прије пола вијека добро упамћену, јер се – отварајући главну сцену – та комеморација понавља. Дјечак је истовремено очаран и застрашен („огромно звездано небо надамном“): „Сићушан и изгубљен пред овим треперавим амбисом – у који је по први пут била уплетена и моја беспомоћна (дотад само у дубини мене шћућурена) мисао...“
Па да, то се и очекивало, звездани уплив и треперави амбис, та репетитивна структура никад не изостаје. У осјетљивим срцима тачно на том мјесту покреће се вртлог неизрецивог. Нико, додуше, не може прецизно рећи у шта је уплетена беспомоћна и шћућурена пјесникова мисао, чиме ће се она, којим путевима, у будућности оглашавати. Каква је ту размјена уопште могућа? Ријеч је, нема сумње, о барем двоструко неизрецивој економији. И сам несигуран, Раичковић нас једноставно позива да му се прикључимо, цитирајући властити препјев Шекспира:
„Кад помислим само: све што расте да је
Савршено тек у малом трену живом
И да позорница свет је који даје
Представу под тајним звезданим упливом.“
Ово су, изгледа, екипни спортови. Као да изненада чујемо и знаменити колриџовски ехо: „Небо дарује светлост и утицај нижем свету, који одбија те блажене зраке, мада их не може накнадити. Тако човек даје Богу узврат, али не и накнаду.“
Раичковићев узврат креће се и стабилном и крхом лирском путањом; овдје је ријеч о томе да се не може без последица занемарити ни један аспект његовог уравнотеженог, не-спектакуларног писма – есејистички, дневнички, преводилачки... Увијек је на дјелу dictamen: пјеснички задатак, а истовремено и тиха претпоставка пјесништва, духом схватљива структура свијета о ком пјесма свједочи. Не морамо, дакле, ништа нарочито прецизно рећи о процесу лирског стварања, ништа ново о личности ствараоца или о његовом погледу на свијет. Довољно је на тренутак, у малом трену живом, бацити поглед на јединствену сферу у којој се задатак и претпоставка пјесме махинално проналазе.
А пјесма, поштујмо до краја Бењаминов вокабулар, јесте облик живота. То значи да је живот по својој суштини пјеснички. Не зато што би се, кад то човјек пожели, живот могао поетизовати, него зато што dictamen пјесме, оно о чему пјесма свједочи („што никад није појединачна пјесма, од које је ипак нераздвојиво“) – диктира цио живот. То јест: целог живота почетник.
Нема коментара:
Постави коментар