Желидраг Никчевић: Књижевност је ствар народа

О прози Јована Радуловића

Желидраг Никчевић

Тешко је повјеровати, али наслов овог текста потиче од вишеструког и можда најбескомпромиснијег мањинца свјетске литературе, Франца Кафке. У „Дневницима“, 25. децембра 1911. године, он записује: „Књижевност се мање тиче књижевне историје него народа“. А одмах затим: „Памћење малог народа није мање од памћења великог, и оно зато темељније прерађује постојећу грађу“.
Ако знаменити прашки усамљеник овако изричито афирмише колективну и конститутивну црту књижевног стваралаштва, зашто би се ми устручавали да радимо сличне ствари? Нарочито ми, Срби, чија се национална свијест кроз огромна историјска искушења увијек ослањала на књижевност, са непогрешивим осјећајем да управо она производи активну духовну солидарност и заједништво. Овдје ћемо поћи и корак даље: ако је писац на маргини своје крхке заједнице или на изнуђеном растојању од њених централних токова, та чињеница му у још већој мјери омогућује да искује средства из неке друкчије свијести и друкчије осјећајности. Тада је он истински градитељ и препородитељ.

Милутин Миланковић: Опроштај са очинским домом

  

Даљ

 

Милутин Миланковић

Kако време брзо пролази! Ко би рекао да је од почетка наше некадање астрономске преписке протекло пуних шест година. Хвала Вам, поштована госпођо и драга пријатељице, што сте ме Вашим љубазним писмом и Вашом лепом сликом потсетили на ту годишњицу.

Да ли се сећам још оног доба када сам са Вама путовао у Вавилон, Александрију, Падову, Лондон, на Месец и на Венеру? Како да се не сећам! Сада ми та замишљена путовања изгледају као стварни доживљаји, а сећање на њих као лепе успомене проживелих дана. Синоћ сам, у овом мојем опустелом врту, слушао славуја, посматрао звездано небо, и проживљавао оно вече када смо одавде заједно угледали Јупитерове месеце. Тако живо, да ни сада још, не могу да поверујем да Ви овде никада ни били нисте.

Имате право! Илузија може имати сласт најлепше стварности, па и више, јер стварност има увек својих горчина, као што смо то и нас двоје морали окусити после наших најлепших часова. Зато бежим радо од света и тражим уточишта у самоћи и сновима. То ме и доведе овамо у Даљ.

Митрополит Амфилохије (Радовић): Света Гора - огњени стуб на Небесима

Изађем, послије трпезе, овдје поред храма код ових високих борова, па онда наједанпут из ове хиландарске дубине отвори се небо, чудесно небо.

И почнем да бројим звијезде, и набројао сам их једно стотину и педесет. И онда сам престао да бројим. Па нешто мислим: колико смо ми мали, ситни, мањи од мрава, ми који гамижемо овдје по земљи, а какви су бескрајни свјетови око нас! Довољно је да човјек погледа звјездано небо и онда да види колико је истинита она ријеч древнога Пророка: „Шта је човјек да га походиш, Господе?“ Мали, сићушан, као да га нема у односу на бескрај, на васиону, на то звјездано небо! Гледаш звијезде, оне трепере: Господе, то су бескрајна пространства! Тамо су негдје људи дошли, нагрнули до мјесеца, а све то је – ту, да се бациш каменом до мјесеца, а шта је иза тога?

Рефлексије о слици, слову и искушењу

(Између свјетлости и таме у оку Саве Мркаља)

                                            „...и нигдје није пророк без части
                                            до на постојбини својој
                                            и у роду и дому своме.“                 

                                                                                        (Марко VI, 4)

Сава Мркаљ, рад Предрага Драговића

Не постоји народ без ријечи и духа, нема га без језика и саговорника. Као што је на овим нашим балканским просторима данас, тако је, несумњиво, било и почетком 19. вијека, и не зна се у ком је времену била већа криза идентитета српског народа и његовог историјско-културног живота. Синајским пропламсајем – Ја сам који јесам! – потврђен је прелазак из небића у биће, из немуштости у слово и језик. Ово, дакле, што нам се догађа, не догађа нам се први пут. Зато би и на дилеме с почетка 19. вијека, можда, требало гледати као на савременост, или свевременост. Нарочито на она обиљежја везана за језик, културу, и духовност уопште.   
Ондашњи расцјепи у српском језику могли су проистећи из расјепа у души народа и због пада његове унутрашње снаге. Тада већ исрпљени славеносрпски језик постао је симболом духовног стања и невољом тренутка. Зато у овом кратком остврту и говоримо о Сави Мркаљу, пјеснику, филологу, филозофу, математичару, тада једном од најобразованијих Срба, као неправдено запостављеном генију јововске судбине, који је остао у сјени својих сретнијих настављача.

ЗАПИС О ВИСОКОМ СТЕВАНУ

Цијелог живота почетник

Пише: Желидраг Никчевић

Било би веома необично кад би се наши погледи на стваралачку путању и лиске домете Стевана Раичковића битно разликовали. То не би био добар знак, прије свега зато што је ријеч о узорно цјеловитом аутору, са наглашеним квалитетима уједначености и самокритичности – управо оним које сам Раичковић понекад одриче другим пјесницима, рецимо Драинцу, и због којих овлашћени тумачи углавном немају проблема са формулисањем одговарајућих похвала.

Свети Сава у европском контексту

КУЛТУРОЛОШКЕ ПАРАЛЕЛЕ - НОВИ ПОГЛЕДИ НА СРПСКИ СРЕДЊИ ВИЈЕК

 

 

Пише: проф. др Младен Шукало
 

Поучавани смо, а и ми друге учимо, како је Средњи вијек био мрачан. Одавно је и доказано и показано да тог мрака, замишљаног из наше хуманистичко-ренесансне свјетлосне перспективе, уопште није било. То свједочи и милешевски Бијели анђео који своју љепоту црпи са фреске на истим зидинама која нам је сачувала за сва времена лик Светог Саве. Не без разлога, у пјесми Путовање Светог Саве, Васко Попа казује: 

Путује по мрачној земљи/Штапом пред собом/Мрак начетверо сече.